Slobodno kombinovanje elemenata

Postoje podaci da su segmenti Belinijeve Norme u Srbiji izvođeni još u doba vladavine Miloša Obrenovića: Josif Šlezinger, osnivač i kapelmajstor Knjaževsko-serbske bande, svojevremeno ih je doneo na scenu kragujevačkog Knjaževsko-serbskog teatra. Utoliko je neobičnije da je ova partitura, najpopularnije kompozitorovo delo, imala samo jednu postavku na repertoaru Narodnog pozorišta u Beogradu, iako dugovečnu, od 1966. do 1986. Nova inscenacija dobija glasovitog reditelja, Đankarla del Monaka, koji je svoju prvu Normu režirao još kao dvadesetsedmogodišnjak (tada je, u Kaljariju, Normu interpretirala Radmila Bakočević, a Polionea rediteljev otac, Mario del Monako). Del Monako minuciozno istražuje psihološku platformu datih motiva u kontekstu reprezentacije arhetipskih likova i situacija. Ne pokušava da oživi precizan istorijski period, niti ga (sasvim) aktualizuje. Kostimi Stele del Monako (realizator Katarina Grčić Nikolić) odražavaju takvu zamisao: Gali su situirani u neku udaljenu prošlost (mada sa zaštitnim maskama sličnim onima koji se koriste u savremenom mačevalaštvu – jedino će ih Norma i Adalđiza skinuti kada za to dođe trenutak), dok Rimljani nose crne vojničke uniforme, verovatno nacističke (zapovednik Polione u tom smislu je „neodlučan“, za pojasom drži i revolver i mač). Privlačnost ideje Đankarla del Monaka upravo je u kombinovanju elemenata, veoma slobodnom; u odustajanju od doslednosti bilo kakvom konkretnijem stilu, što bismo najpre mogli uporediti sa brikolažnom kombinatorikom. Osim režije, potpisuje i scenografiju (realizator Miraš Vuksanović), jednostavno koncipiranu kroz četvorostranu rasklapajuću/klizeću konstrukciju, čiji segmenti menjaju poziciju/perspektivu u cilju stilizacije željenog ambijenta (šume, hrama, odaja). Ne poseže za radikalnim rešenjima. Sa solistima radi na finom i nevelikom pokretu kojim će jasno definisati međusobne odnose junaka. Principe oblikovanja pojedinih prizora će, po potrebi, ponoviti: recimo, mizanscen muškog hora (galskih vojnika); takođe i intervenciju sa velovima (arija Casta diva). Velovi će u finalu dobiti krvavo crvenu boju i simbolično označiti Normin kraj (ni Polione ne završava na lomači, već pod galskim kopljima). Pohvale treba uputiti ansamblima Narodnog pozorišta i dirigentu Dejanu Saviću. Orkestar postiže lepu punoću i kompaktan zvuk, time i stabilnu potporu zbivanjima na sceni, dok su nastupi horova dali najuzbudljivije segmente ove inscenacije. Odlične epizode ostvarili su LJubica Vraneš (Klotilde) i Marko Živković (Flavio). Nenad Jakovljević je sugestivan i neumoljiv Orovezo, moćan bas u punoj zrelosti; Dragana del Monako (Adalđiza) pleni pojavom i temperamentom. Janko Sinadinović demonstrirao je značajnu snagu u tumačenju kompleksnog Polioneovog karaktera. Postupni prelazak Sanje Kerkez u dramski fah poslednjih godina pokazao se kao izuzetno produktivan. Zadržala je blistave visine i kolorature, a proširila dublji registar, uz ujednačenost svih laga. NJena Norma je besprekorno koncipirana. Casta diva dobija inteligentno vođenu liniju, sa delikatnim gradacijama u zvuku i emocijama (tako da će kulminaciju svoje role, s namerom, odložiti za finale). Uspeva da načini akustičku razdelu unutarnjih monologa od obraćanja saigračima: i glumački i vokalni iskaz Sanje Kerkez govori o kontinuiranoj uzlaznoj putanji ove umetnice. Nova postavka dobija poznatog reditelja, Đankarla del Monaka, koji je svoju prvu Normu režirao na početku karijere Događaj: Premijera opere Norma Vinčenca Belinija, 10. jun Produkcija: Opera Narodnog pozorišta u Beogradu