Upotreba simbola

Već sada je sasvim jasno da će Ana Brnabić biti više simbol nego premijerka. Na to nema nikakvog uticaja okolnost što će ta vlada, na čije čelo će prvi put u istoriji Srbije stati žena, verovatno biti samo prelazno rešenje do narednih izbora. Presedan se dogodio. Simbol je već odigrao svoju ulogu. Nakon Islanda, Irske, Belgije i Luksemburga, Srbija će dobiti premijerku iz LGBT populacije. To je vest koja se probila u sve važne svetske medije. I ispunila svoj cilj. Za njen simbolički sadržaj potpuno je svejedno da li je na njen izbor uticala njena „stručnost, posvećenost radu i lični kvaliteti”, minuli rad u vidu dokaza lojalnosti iz vremena afere Udovički, ili je pak ta „teška“ odluka samo proizvod manipulativne prirode tehnologije vladanja Aleksandra Vučića, kojom on pred svetom, u trenutku kad u srpskoj politici kulminiraju netrpeljivosti, pokušava da podigne demokratski paravan i retušira pravu prirodu svoje vlasti. NJu smo u punoj raskoši mogli da vidimo na konferenciji za novinare koja je trebalo da bude posvećena novoj mandatarki. A nije. Kao jedan od razloga što se opredelio za Anu Brnabić Aleksandar Vučić je naveo to što Srbija mora da popravi sliku o sebi i da obezbedi jačanje ugleda zemlje. I odmah pokazao svoj metod kako se to radi. Za deset minuta napustio je priču o ženi koja bi trebalo da pomogne promeni imidža Srbije i prešao na jedinu temu ove i svih drugih konferencija. To je on! Kako kaže, jedina meta svih strela koje se odapinju, početak i kraj svake priče o čemu god da se govori, opsesivna tačka mržnje novinara koji rade za tuđe interese, noćna mora uzaludnih pretendenata na vlast u Srbiji. On - koji je, kako je morao sam da podseti, tri puta ubedljivo pobedio, bio najmlađi poslanik, najmlađi ministar, najmlađi premijer, jedini u istoriji koji je bio i premijer i predsednik i pobedio ubedljivije od Makrona kome se zato divi ceo svet. Predsednik Srbije je samo preskočio da zaključi da kao tako izuzetan upravo on presudno utiče na to što je Srbija društvo bez minimalne tolerancije. U politici naročito. To je demonstrirao i na ovoj konferenciji za novinare. Na unapred pripremljena pitanja imao je unapred spremljene odgovore i fotografije za kompromitovanje učesnika protesta u danu njegove inauguracije. U tipičnoj inverziji nasilnike je opravdao i predstavio kao žrtve. Nije odgovorio novinarki NIN-a na pitanje ko su batinaši koji su hvatali novinare i protestante za vratove i vukli sa skupa. Nego je njeno pitanje protumačio kao znak mržnje prema njemu zbog čega, kako je rekao, „ovaj nedeljnik ima tiraž četiri hiljade“. Sasvim je sigurno da predsednik Vučić tačno zna da je tiraž NIN-a dva i po puta viši ali je smisao njegovih reči poenta - da u Srbiji mora da propadne svako ko njega ne podržava. U svetu koji očigledno sve više drži do gestova a sve manje do suštine, izbor Ane Brnabić će, nema sumnje, uticati na izvesnu promenu reputacije Srbije. Kao što će se sigurno, na unutrašnjem planu, smanjiti ogromne tenzije i povećati senzitivnost prema gej zajednici. I to je svakako dobro. Naročito u ovako radikalizovanom društvu kakvo je postalo srpsko, u kome, po poslednjem istraživanju, čak šezdeset odsto učenika smatra da je nasilje nad LGBT osobama opravdano. A svako peto dete između trinaest i petnaest godina kaže da homoseksualnu decu treba izbaciti iz škole. Ali, nažalost, to je sve kad se radi o finom trošenju simbola Ane Brnabić. Ostalo je deo surove političke kalkulacije: kako da izgleda, a da u stvari ne bude. Kao u novopronađenoj formi prividnog dvovlašća na političkoj funkciji. Kako bi ponovo svi pomalo bili nezadovoljni. A što se tekućih tenzija oko izbora premijerke tiče, one bi valjda trebalo da pokažu kako se u konzervativnoj Srbiji teško donose liberalna rešenja i kako unutar SNS ili koalicije na vlasti postoje dinamika i razlike u mišljenju. Za one koji još uvek ne veruju da je u ovdašnjoj politici sve kako kaže samo jedan čovek. Koji se više i ne ustručava da pokaže kako od njega sve zavisi.