Fasada za bogate

Broj stradalih u požaru u londonskom soliteru dostigao je 79. Ali koliko je ljudi zaista izgubilo život verovatno se nikada neće saznati. Jer to nije bilo mesto za dobrostojeće, to je bilo mesto za radnike, imigrante, siromašne, za one koji su stanovali neprijavljeni. To su bili opštinski stanovi u zgradi od 24 sprata koja je imala samo jedan izlaz i nikakvu protivpožarnu zaštitu, iako je prošle godine renovirana. Za 10 miliona funti, koliko je potrošeno, uređena je tek fasada ne bi li lepše izgledala bogatijim komšijama, a između lepe nove i ružne stare fasade nije postavljen izolacioni materijal otporan na vatru. On je skup, onaj koji je postavljen nije. Ko je preživao smešten je u hotele koje je obezbedila lokalna vlast, da bi ubrzo bio obavešten da tokom ove nedelje mora da napusti taj smeštaj. A onda se ispostavilo da je dve godine pre toga lokalna vlast zaključila da je budžet prevazišao očekivanja, te da se onima koji plaćaju najveći porez, odnosno najbogatijima, vrati po sto funti i da se pismom koje im je poslato obaveste kako je opština dobro poslovala. I to baš pred lokalne izbore. Sada su besni i bogati i siromašni, i oni iz socijalnih stanova i oni iz ekskluzivnih domova, koji su, s obzirom na opštinske finansije koje su po obračunu pre dva meseca iznosile 274 miliona funti, mislili da makar mogu da budu zaštićeni od požara. Možda bi Tereza Mej i njene kolege na svim stranama i svim nivoima vlasti trebalo da razmisle makar o tome da će za kojih petnaestak godina četvorogodišnja devojčica koju je majka, pre nego što je nestala u plamenu, spasila tako što ju je sa petog sprata bacila u naručje komšiji i kojoj lekari nisu mogli da stave masku sa kiseonikom koliko je vrištala dozivajući majku, možda tražiti neke odgovore. A imaće pravo glasa.