NJen park i druge vetrenjače

Već sama činjenica da su u prvoj reakciji na izbor Ane Brnabić zapadni mediji najpre potcrtali da je reč o prvoj ženi premijeru u Srbiji, a odmah zatim skrenuli pažnju na njenu seksualnu orijentaciju koja bi trebalo da pokaže kako se konzervativna zemlja modernistički odmiče od stereotipa o gej populaciji, jasno ukazuje da je predsednik Aleksandar Vučić ovim manevrom pokazao da barata taman sa onoliko principa koliko prija Zapadu. Zato odabir Ane Brnabić ima i simbolički značaj i nosi poruku da će nakon amputiranja Tomislava Nikolića biti amputiran i ruski uticaj u Srbiji. Vučić dobro zna da se bliži kraj igri u kojoj je mogla da se glumi neutralnost i procenjuje da je Brnabićeva, bar na određeno vreme, idealan pano za njegovu državničku i političku golotinju. Bez obzira na to što će dežurne patriotske narikače ovo tumačiti kao čin slomljenog protektorata. Šta smo mogli da čujemo na konferenciji za novinare na kojoj je najmanje reči bilo upravo o mandatarki? Da ga je ona obavestila da ima skupštinsku većinu za formiranje vlade. Čiju većinu? Vučićevu, naravno. Brnabićeva, dakle, ima stručnost, diplome iz Amerike i Velike Britanije, simpatije i veze na Zapadu, imidž osobe koja ne spada u gladnu partijsku kamarilu, izraženu lojalnost prema predsedniku i nikakvu političku moć. To je u ovom trenutku i bar na neko vreme čini idealnim kandidatom. Za Anu Brnabić šira javnost prvi put je čula oktobra 2015. kada se našla u središtu afere „vetroparkovi“. Čitavu stvar zakotrljao je Teleprompter sa transkriptom telefonskog razgovora Bojana Pajtića i Lidije Udovički. Sestra tadašnje ministarke Kori Udovički je, prema tim navodima, kazala da je direktor EMS-a i Vučićev kum Nikola Petrović pokušao da reketira Kontinental vind partners i naplati dva miliona evra kako bi vetropark u Srbiji priključio na elektromrežu. Vučić je reagovao prilično nervozno tvrdeći da je upravo ta firma izlobirala da nekolicina kongresmena napiše pismo DŽozefu Bajdenu u kome se Petrović i Vučićev brat opisuju kao šampioni korupcije u Srbiji. Tada je Brnabićeva, direktor kompanije Kontinental vind Srbija, zajedno sa Petrovićem i ministrom energetike Aleksandrom Antićem demantovala navode o bilo kakvom reketiranju. Amnestirajući dvojicu najznačajnijih ljudi u Vučićevom okruženju, Brnabićeva je sebi obezbedila Vučićevu naklonost. Bio je to njen čip za velike partije, a ispostaviće se da njena pamet, koja je tada valjala drugima, vrlo brzo je valjala i njoj samoj. Najpre se pričalo da će biti vođa „diliveri junita“, a nakon izbora 2016. sela je baš u fotelju Kori Udovički. Biće da je za to bilo potrebno nešto više od nesporne stručnosti. Prethodna radna biografija mogla bi se opisati kao standardna za jednog zapadnog đaka – od konsultantskih poslova za različite firme, preko rada na projektima za USAID, do potpredsednice UO NALED-a. Vetroparkovi nisu jedino što Brnabićevu povezuje sa aktuelnom vlašću. Portal KRIK navodi da je ona 2015. osnovala preduzeće Enerdži end inovejšn sa kontroverznim beogradskim advokatom Igorom Isailovićem, za koga se tvrdi da je blizak saradnik Siniše Malog i poznat po osnivanju ofšor kompanija. Firma je osnovana za inženjerske delatnosti i poslovno savetovanje, ali njene aktivnosti nisu poznate. U svakom slučaju, Brnabićeva je, kao većinski vlasnik, 70 odsto udela prenela besplatno na Milicu Đurđić, direktorku kompanije i to tri dana pre nego što će postati ministarka, pisao je KRIK. Nije, dakle, teško zaključiti da je Brnabićeva i nešto pre izbijanja afere „vetroparkovi“ bila prikačena na softver aktuelnog režima. Otuda možda i tvrdnje Danasa da bi upravo Mali mogao biti šef kabineta prve premijerke. Teško oštećen sa nekoliko afera, on bi na toj poziciji bio dovoljno ispod radara javnosti, i dovoljno uticajan da za vlast obavlja slične poslove. Portret Ane Brnabić tek bi trebalo da bude dopisivan i zaokružen ukoliko postane premijer. Stvari po njenu biografiju u ovom trenutku ne izgledaju nimalo prijatno. Ako je Vučić, obznanjujući da će joj dati mandat, jasno stavio do znanja da će se političkim pitanjima baviti Ivica Dačić, to po sebi zvuči ponižavajuće. Istina, javnost nije imala prilike da čuje njen politički stav o bilo čemu, čak ni njene ekonomske smernice, ali predsednik je makar pristojnosti radi morao svoj naum da zadrži za sebe. Bar dok svi ne shvate da je ona tu samo da ugura neke pare iz inostranstva i ne gura nos u politiku. Opet, taj dosad neviđeni politički inženjering nije bez svoje zabavne crte. Zamislite to ovako - politička polovina premijera, odnosno Dačić, daje glas ekonomskoj polovini predsednika vlade koja mu nedostaje. Zbir dve polovine premijera neće nužno dati jednog pravog premijera, pogotovo ako se u obzir uzme Vučićevo urođeno uverenje da svi imaju pravo na njegovo mišljenje. Još zabavnije je pomisliti na predsednikovu ideju da se sa ekonomskom premijerkom na čelu Parade ponosa nađe i politička polovina sa stranačkim aktivistima, simpatizerima i glasačima odevenim u dugine boje. Šalu na stranu, biće da je Vučić naumio da za ekonomske propuste odgovara Ana, kojoj je onako usput natuknuo da joj ostavlja kasu sa 20 milijardi dinara suficita, a da politički kaštigovan bude Ivica koji bi po tom istom naumu trebalo da potpiše onaj obavezujući sporazum o Kosovu kao komšiluku. Sasvim je moguće da portret Ane Brnabić bude nalik Lazaru Krstiću (ako ga se još neko seća), bivšem ministru finansija najavljivanom kao da je DŽozef Stiglic. Na kraju se sve svelo na to da je Krstić, nepokolebljiv kakvim ga je Bog dao, ostao pri rigidnim merama štednje, a Vučić je ispao čovek meka srca koji ne može ni da gleda, a kamoli da podnese svu tu patnju građana. Okončalo se Krstićevim odlaskom i Vučićevom kasnijom odlukom da smanji plate i penzije. Ali je Lazar odigrao namenjenu rolu. Ni u slučaju Ane Brnabić nije isključen sličan scenario. Ona bi trebalo da bude „moler“ Vučićevog imidža na Zapadu, uz koji se sve češće kači epitet autokratskog, a poređenja sa Orbanom i Erdoganom ne idu samo do modnih preferenci i kariranog sakoa. Sve, opet, ne mora biti baš kako je Vučić naumio. Nije da je Vučić kao PPV u početku baš „pišao uz vetar“ oko Andrićevog venca gde je stolovao Tomislav Nikolić, pa se kasnije, ipak, otrgao očinskoj kontroli. Mandatarkina izlazna strategija mogla bi da bude upravo ono što se sada čini kao njena najveća slabost – nedostatak partijske baze. Ukoliko Brisel i Vašington zaključe da je Brnabićeva iznad stranačke kaljuge, ni Vučiću neće biti lako da odigra svoju kartu do kraja, posebno što je odlikašica proizvod zapadnog inkubatora. Osim toga, mandatarka je ekonomski nezavisna, što zbog značajnog porodičnog imetka, što zbog činjenice da će lako naći neko lukrativno zaposlenje u inostranstvu i kao takva nije obavezna da sledi partijsku hijerarhiju. Ana u svakom trenutku može tresnuti šakom o sto i otići iz sramote koju joj je Vučić pripremio. Dakle, nema nikakve sumnje da je predsednikova elementarna ideja da Brnabićeva bude Vučićev Cvetković, a male su šanse da Vučić bude njen Toma Nikolić. I u krajnjem slučaju to će biti ključno poglavlje njenog portreta. Naposletku, moglo bi ispasti i da Ana Brnabić nije samo simbol. Ona bi mogla da bude i znak pored puta. Evropskog, ali i atlantskog.