Svakodnevica bez računa u banci

Oko dve milijarde ljudi u svetu nema ni račun u banci, a više od 130 miliona Evropljana je potpuno finansijski isključeno, čulo se na panel diskusiji posevećenoj finansijskoj inkluziji, organizovanoj u okviru NIN-ovog Samita ministara finansija, guvernera centralnih banaka i direktora poreskih uprava zemalja regiona. Ti ljudi nemaju pristup najosnovnijim finansijskim uslugama, iako je finansijska inkluzija važna i direktno povezana sa prosperitetom i smanjenjem stepena siromaštva. Istraživanje koje je sprovela kompanija Masterkard pokazalo je da u Srbiji 88 odsto ljudi sve plaća isključivo u kešu, dok 38 odsto njih u kešu plaća čak i stanarinu. Istražujući ko su ljudi koji nemaju pristup finansijskim uslugama, pa ni račun u banci, došlo se do rezultata da oni pripadaju svim slojevima društva i prosečne su starosti oko 40 godina. Oko 12 odsto njih su penzioneri, devet odsto studenti, čak 33 procenta su zaposleni u stalnom radnom odnosu, a oko 11 odsto su domaćice. Oni ili iz neznanja ne žele da imaju račun u banci (njih 20 odsto) ili ne veruju bankama kada je u pitanju njihov novac (10 odsto ispitanika). O značaju finansijske inkluzije na panelu su govorili Alfred Hanig, izvršni direktor Alijanse za finansijsku inkluziju, Artur Turemka, generalni direktor Masterkarda za Balkan, Aron Gereben iz Evropske investicione banke, Rinku Čandra, glavni ekonomista sektora za finansijski razvoj Svetske banke i Goran Svilanović, generalni sekretar Saveta za regionalnu saradnju. Artur Turemka istakao je da se ova kompanija obavezala da će do 2020. u finansijski sistem uključiti 500 miliona ljudi, iako je to posao koji nijedna pojedinačna kompanija ne može uraditi bez podrške drugih institucija. „Za veću finansijsku inkluziju neophodno je da imamo regulatorni okvir koji će podsticati uključivanje ljudi u finansijski sistem, odnosno omogućiti svima da budu deo ovog sistema. Zemlje regiona se jesu zakonski uskladile sa regulativom u EU, ali to ne znači da su zakoni Unije najbolji na svetu. Potrebno je više uraditi kako bi finansijska inkluzija funkcionisala. Druga stvar su tehnologije, jer bez njih nema efikasne inkluzije. Svi imaju pristup pametnim telefonima, a imamo države u kojima se kartice slabo koriste i gde građani uglavnom plaćaju u kešu“, kazao je Turemka uz objašnjenje da je keš loš i skup, zato što podstiče sivu ekonomiju i izbegavanje plaćanja poreza i doprinosa, nije transparentan i „nije prijatelj najsiromašnijih, već bogatih delova društva“. On je upozorio da su procene da zemlje u kojima dominira keš gube oko 1,5 odsto BDP-a, a na pitanje zbog čega je keš toliko dominantan, ako finansijska inkluzija doprinosi ekonomskom rastu i smanjenju siromaštva, odgovara: „To je pitanje za regulatorne organe, nema adekvatnog regulatornog okvira za veću finansijsku inkluziju. Mi sa naše strane ulažemo u sigurne tehnologije i radimo sve kako bismo stanovništvo informisali o prednostima bezgotovinskog plaćanja, ali je potrebno da postoji spremnost da svi investiramo u taj proces“, tvrdi Turemka uz opasku da nije dobro ni zabranjivati plaćanje kešom. Na panelu o finansijskoj inkluziji istaknuto je i da banke u zemljama regiona imaju najmanji broj filijala i pos-terminala na 100.000 stanovnika, te da je neophodno da se više ulaže u taj segment kako bi filijale i pos-terminali banaka bili dostupni što većem broju građana, naročito onima koji žive u ruralnim i manje naseljenim područjima, koji po automatizmu imaju veće šanse da budu finansijski isključeni od stanovnika urbanih područja. Aron Gereben iz Evropske investicione banke naveo je primer Kenije, zemlje u kojoj je, prema nekim procenama, 2007. godine samo 20 odsto stanovnika imalo pristup finansijskim uslugama da bi 2013. taj procenat porastao na čak 70. „Te 2007. Kenijci su novac svojoj rodbini slali preko vozača autobusa, a danas to rade preko finansijskih institucija. Dakle, razvoj tehnologije i svesti o prednostima korišćenja finansijskih usluga je jako važan za inkluziju. Razumljivo je i što kod određenog broja ljudi postoji strah i nepoverenje u banke, ali valjda je bezbednije novac poslati tako nego po vozaču. Ključna je, dakle, lekcija da tehnologija smanjuje troškove i da je sigurnija od keša“, istakao je Gereben. On se osvrnuo i na nedostupnost finansijskih sredstava i kredita sektoru malih i srednjih preduzeća, pošto se Evropska investiciona banka bavi upravo kreditiranjem ovog segmenta privrede. „Većina naših aktivnosti u ovom regionu usmerena je na podršku izgradnji infrastrukture i segmentu malih i srednjih preduzeća. Ona su posebno važna jer imaju veliku ulogu u ekonomiji jedne zemlje, pošto stvaraju 60 odsto dodate vrednosti i zapošljavaju 70 odsto od ukupnog broja uposlene radne snage. Ako u ovo dodamo i neformalni sektor - angažovane na crno, onda će njihovo učešće biti i veće. Iako vlade Zapadnog Balkana podstiču osnivanje malih i srednjih preduzeća, činjenica je da veliki deo tih firmi ima problem sa pristupom finansijskim sredstvima. Taj jaz je možda najvidljiviji u sektoru poljoprivrede, kojoj je najteže doći do kredita, a čini značajan deo privrednog sistema“, kazao je Gereben, navodeći da i međunarodne finansijske institucije pozajmljuju novac velikim bankama, ali one onda ne kreditiraju mala i srednja preduzeća. „Nije problem u nedostatku novca, banke su likvidne, nego u preuzimanju rizika. Da bi se to poboljšalo neophodno je formirati manje, regionalne banke, ali i preći na sistem kreditnih garancija kako bi se banke podstakle da kreditiraju mala i srednja preduzeća“. Alfred Hanig, izvršni direktor Alijanse za finansijsku inkluziju, koja okuplja 114 finansijskih institucija iz 94 zemlje, kazao je da je finansijska inkluzija važan pokretač ekonomskog rasta, te da je zbog toga njen značaj u međunarodnim tokovima sve veći i prepoznatljiviji. „Mi se već bavimo temama poput obezbeđivanja da finansijska inkluzija ne utiče negativno na klimatske promene, odnosno da podstiče rodnu ravnopravnost, ali uporedo sa tim obezbeđujemo i tehničku podršku i edukaciju za članice Alijanse kako bi se kroz regulatorne promene potrošači osnažili da koriste finansijske usluge“, kazao je Hanig dodajući da je za veću finansijsku inkluziju neophodna saradnja države i njenih institucija sa bankama i operaterima. Rinku Čandra iz Svetske banke istakao je značaj učešća ostalih finansijskih institucija, posebno za segment malih i srednjih preduzeća, jer kako kaže, uglavnom se govori samo o bankama. Iako su finansijski sistemi zemalja regiona bankocentrični, neophodno je omogućiti pristup stanovništva većem broju finansijskih usluga, koje ne moraju biti samo usluge banaka. „To zahteva veće investicije, ali pristup osiguranju ima svoje prednosti i otklanja rizike sa kojima se građani, pa i privreda susreću. I potrebno je raditi na promociji takvih finansijskih usluga“, kazao je Čandra. Učesnici panela istakli su da visok procenat korišćenja interneta, a naročito mobilnih telefona, pa i među najugroženijim grupama, predstavlja potencijal za veći stepen finansijske inkluzije stanovništva, u svim zemljama regiona. Tim Vlade Srbije za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva, istražujući svojevremeno stepen finansijske inkluzije u Srbiji došao je do podataka da se u našoj zemlji od finansijskih usluga najčešće koriste transakcije, štednja, krediti i osiguranje, te da je za veću finansijsku inkluziju neophodna državna strategija, odnosno podsticaj razvoja mobilnog i elektronskog bankarstva, ne bi li se smanjila upotreba keša. Uz to neophodna je i edukacija građana o finansijskoj pismenosti, odnosno prednostima koje imaju korisnici finansijskih usluga. Ekonomsko područje za brži rast Premijeri država Zapadnog Balkana trebalo bi na Samitu u Trstu, 12. jula, da usvoje trogodišnji akcioni plan za regionalno ekonomsko područje, kazao je u Bečićima Goran Svilanović, generalni sekretar Saveta za regionalnu saradnju. Svilanović očekuje da neće, kako kaže, biti „šumova na vezama“ između premijera, koji bi već 26. jula trebalo da usvoje i izjavu o regionalnom ekonomskom području. On je, kaže, upravo sa NIN-ovog Samita u Bečićima poslao Evropskoj komisiji sačinjeni akcioni plan o regionalnom povezivanju koji se sastoji od četiri elementa i trebalo bi da doprinese zemljama regiona da ostvare brži ekonomski rast i ubrza proces pridruživanja ovih država Evropskoj uniji. Negira da se radi o carinskoj uniji, objašnjavajući da su elementi regionalnog ekonomskog područja: projekat CEFTA plus, odnosno liberalizacija trgovine uslugama, pošto je trgovina robom već liberalizovana, ukidanje necarinskih barijera koje otežavaju slobodnu trgovinu u okviru članica CEFTA; drugi element je standardizacija profesija i priznavanje diploma, što bi trebalo da doprinese bržem i lakšem protoku radne snage; treći se odnosi na digitalizaciju, preciznije na dogovor o romingu i optičkim kablovima, a četvrti se tiče uslova za investiranje koje bi trebalo harmonizovati. Govoreći o ciljevima iz Strategije 2020. Svilanović je istakao da je od 2010. do danas u regionu otvoreno 380.000 novih radnih mesta, od kojih samo u Srbiji 270.000. Smanjen je i spoljnotrgovinski disbalans, ali su trgovina i unutar regiona, ali i izvoz u treće zemlje i dalje na niskom nivou.