EU toleriše Erdoganovu autokratiju

Na primeru Turske se kao retko gde drugde ogleda prelamanje skoro svih unutarpolitičkih i spoljnopolitičkih tegoba koje opsedaju i pritiskaju Evropsku uniju. O onim očiglednim se još koliko-toliko i govori – nacionalno obojeni populizam kao siguran put ka vlasti, perfidno i proračunato ukidanje građanskih prava i sloboda kao način očuvanja osvojene vlasti, uspostavljanje poluoligarhijskog režima s bliskim moćnicima, koketiranje s idejom socijalno odgovorne, ali etnički homogene države u kojoj ima mesta za sve pod uslovom da pristanu na nejednakost... Čini se da je Erdogan apsolvirao sve navedene tehnike i da ne odustaje od daljeg autokratskog usavršavanja. O onim manje očitim tegobama se, očekivano, jedva i romori – poglavito o činjenici da od Turske koja klizi ka diktaturi umnogome zavisi dalji priliv izbeglica u Evropu koja sve više nalikuje na tvrđavu punu posvađanog, preplašenog plemstva. Erdogan stoji na raskrsnici svih neizvesnosti, a poslednja u nizu je da je, uz Iran, jedini na Bliskom istoku podržao Katar u pomalo neočekivanom napadu ostalih zemalja na ovaj emirat. Dok su prevashodno Ujedinjeni Arapski Emirati i Saudijska Arabija oprali ruke od zvanične Dohe, istovremeno perući pare od prodaje oružja islamističkim ekstremistima, Turska je nenadano otvorila još jedan eksplozivni diplomatski front. Ovih dana je u Beogradu kao gost izdavačke kuće „Arhipelag“ i Centra za liberalno-demokratske studije boravio Šefket Pamuk, vodeći ekonomski istoričar Osmanske imperije, Bliskog istoka i moderne Turske, profesor ekonomije na Bosforskom univerzitetu u Istanbulu i saradnik Ataturkovog instituta za modernu tursku istoriju, inače stariji brat nobelovca Orhana Pamuka. Prema njegovim rečima, nikada nije očekivao da će spoljnopolitička delovanja Turske i SAD ličiti dovoljno da budu de fakto međusobno zamenjiva. „Ogroman deo turske javnosti ne može da razume jednako veliku spremnost turske vlasti ne samo da se uključi u sukob u Persijskom zalivu, što je uvek bio rizičan korak, već i da eksplicitno zauzme nečiju stranu. U sličnoj je dubiozi i američka javnost otkad je predsednik Tramp počeo da naginje ka Saudijskoj Arabiji. NJih dvojica su dosta slični. Obojica spoljnu politiku vode kao duboko personalizovanu razmenu naklonosti i animoziteta, što u SAD i dalje nailazi na otpore. U Turskoj je otpor sve manji i sve ređi. Erdoganov lik stoji na svim institucijama i za sada mu nije teško da kontroliše vladavinu prava, iako bi trebalo da bude obrnuto. Budući da je političkim i ekonomskim ulaganjem u saradnju s Katarom želeo da razvije svog, „turskog igrača“ u uvek osetljivom zalivu, razumljivo je da ne želi da mu trud propadne. S druge strane, trudio se da poboljša saradnju i sa Saudijskom Arabijom, pa je malo manje razumljivo da toliko impulsivno zauzme ma čiju stranu, najavljuje vojne vežbe i slanje dodatnih trupa u Katar“, kaže Pamuk za NIN. Da li je to priprema za oružani sukob, makar i niskog intenziteta? Da Erdogan misli da je rat moguć, ne bi slao trupe. Reč je o simboličkim političkim gestovima kojima se iskazuje politička snaga i ništa drugo. Sve je moguće, pa i rat, ali je verovatnoća da izbije skoro nepostojeća. Sukob nikome ne bi odgovarao. Turska ovih dana završava izgradnju 800 kilometara dugačkog zida na tursko-sirijskoj granici, a zemlje EU strahuju da će nevidljivi zid između EU i Turske da popusti i da će doći do novog priliva izbeglica. Da li je Erdogan ključar izbegličke krize? Apsolutno. Angela Merkel i ostatak EU su se dogovorili s Erdoganom da kontroliše ili makar uspori priliv izbeglica i Turska tu nesumnjivo jeste odigrala važnu ulogu. Upravo zbog toga EU i dopušta Erdoganu da na unutrašnjem planu zavodi autokratiju, što on veoma umešno koristi. Problem je u tome što će odnos EU i Turske mnogo više zavisiti od faktora predvidljivosti njihovih spoljnih politika. Kada EU menja kurs, ona to najavi, raspravi, obrazloži. Nema naglih koraka. Turska se nažalost ponaša sve manje predvidljivo. EU je najveći spoljnotrgovinski partner Turske. U slučaju pogoršanja odnosa Brisela i Ankare, ko bi uskočio na to strateško mesto? Niko toliko uspešno. Peking je daleko, a odnos sa Moskvom u skorije vreme neće biti dovoljno dobar, bez obzira na povremene kratkoročne interesne saradnje. Turska je ipak mnogo bliža Evropi nego Moskvi. Obe strane su u svojevrsnoj pat-poziciji, jer istovremeno žele da ekonomskim interesima vrše političku kontrolu jedna nad drugom. Zato se sada i pregovara o ažuriranju uslova režima njihove carinske unije. Ne treba zanemariti ni impozantnu veličinu i raznovrsnost evropskog tržišta, kao ni činjenicu da je Turska bliskoistočno tržište koje je najsličnije evropskim. Nakon neuspešnog državnog udara i uvođenja ustavnih promena referendumom, vlada pod Erdoganom je uspela da postigne privredni rast zahvaljujući povećanoj javnoj potrošnji. Koliko je ova strategija održiva s obzirom na inače ranjivu tursku ekonomiju? Nekoliko je uzroka njene slabosti. Prvo, polovina turskih izvoza završava u zemljama EU koje od 2008. godine ređaju krizu za krizom. Drugo, obustavljanje vladavine prava, zatvaranje nepodobnih kompanija i ograničenje imovinskih prava stvorili su klimu ekonomske nepredvidljivosti, pa i straha u privatnom sektoru koji je u Turskoj oduvek bio veoma snažan. Treće, vlast je u poslednjih desetak godina ekonomiju podredila partijsko-političkim potrebama Erdoganove Partije pravde i razvoja i to sad stiže na naplatu. U takvim okolnostima, javna potrošnja i jeste bila jedina strategija koja je mogla da makar stabilizuje ekonomiju. Vlada je, međutim, radila jednu stvar veoma dobro – budžet je bio jak, nije se ulazilo u deficit i to im je dalo manevarskog prostora u poslednje dve godine da pred izbore 2015. i pred referendum ove godine povećaju potrošnju i kupe naklonost glasača. Naravno da to nije održivo. Rast će biti stabilan, ali mali, nezaposlenost će rasti, kao i potrošačke cene. Erdogan neće moći da fiskalnom politikom zauvek kupuje političke poene. Stoga će i posledice ekonomskog posustajanja biti velike i mislim da ih Partija pravde i razvoja neće izdržati, jer nije izgradila institucije kao amortizere između građana i vlasti. Kako vidite interese i delovanje Turske na Balkanu? Od pada Berlinskog zida i sloma socijalističke paradigme, Turska je uvek s velikim nabojem, čak i euforijom, gledala na širenje svog uticaja na centralnu Aziju, pa na Bliski istok, pa na jugoistočnu Evropu. Sva tri puta je optimizam bio neutemeljen i doveo je do razočaranja u lažnu svest da je moderna Turska nastavljač osmanskih tendencije. Dakle, neoosmanske tendencije u izvesnoj meri postoje, ali su se zvaničnoj Ankari češće obijale o glavu nego što su joj donosile konkretnu dobit. Jednostavno rečeno, danas je 21. vek, mnogo je teže kontrolisati sopstvene unutrašnje i spoljašnje probleme nego ranije i pređašnje imperijalističke težnje nisu ostvarive kao pre vek, dva ili pet. Prošlo je vreme tako shvaćenih imperija. Ostaje jedino takva retorika koja najčešće služi za unutrašnju upotrebu, koja je zasnovana na neinformisanosti o savremenom geopolitičkom trenutku i nepoznavanju istorije od strane prosečnog čoveka. Jer, dobra spoljna politika je promišljena spoljna politika. Svakako ne podilaženje strastima i impulsivno uskakanje u svaki konflikt koji naiđe.