Blago Ani

Medijima i javnosti, koju je hiperinflacija slika sa predsedničke inauguracije zatekla usred višenedeljnog političko-tabloidnog rata, promakla je, logično, najvažnija vest. Reforme, taj nedostižni cilj svih vlada prethodne skoro tri decenije, konačno su gotove. Novoizabrani predsednik Aleksandar Vučić to tvrdi u govoru pred poslanicima po polaganju zakletve i na dva mesta u intervjuu Nedeljniku. „Najteže reforme su sprovedene“, kaže, kao i to da svom nasledniku ostavlja jedino ključeve državne kase i obavezu da od hvalisavih ministara sačuva „istorijski“ suficit budžeta od 20 milijardi dinara. Elektroprivreda je, dakle, potpuno reformisana. Usklađena je organizaciona struktura, broj zaposlenih je optimizovan, proizvodnja je znatno povećana, Kolubara radi punom parom, a hidro i termo kapaciteti su revitalizovani. Gubici na mreži su minimalni, a stopa naplate je gotovo stoodstotna. Dugovi EPS-a su svedeni na minimum, a garancije države za kredite su daleka prošlost. Konačno je ovo preduzeće postalo jedan od najvažnijih motora sve bržeg ekonomskog rasta Srbije, nedostižnog Evropi, a bogami i zemljama u razvoju. Slično je i sa Srbijagasom, Železnicama… kao uostalom i svim drugim preduzećima kojima upravlja država. Koridori i Putevi Srbije ne samo da rade u tri smene kako bi se državna infrastruktura što pre završila, već je i izrada projekata i planova toliko ubrzana da se novac iz budžeta povlači i pre roka. I da. Menadžment državnih i javnih preduzeća izabran je na transparentnim i poštenim konkursima, bez ikakvog uplitanja partija u njihovo postavljenje. A prekinulo se i sa praksom da je tim preduzećima važnije da sponzorišu sportske klubove nego da plate radnike i račun za struju. RTB Bor je konačno postao profitabilno preduzeće, dobio profesionalni menadžment, raskrstio sa lošim poslovnim odlukama i štetnim ugovorima i počeo da smanjuje svoje godinama nagomilavane dugove. Petrohemija, MSK, Azotara, sve su to profitabilna preduzeća, koja svoje usluge EPS-u i Srbijagasu izmiruju tačno u dan. A dugovi im se, razume se, ne pokrivaju novcem poreskih obveznika. Samo još u sećanju kuburimo sa stotinama neprodatih preduzeća u restrukturiranju, održavanih u životu zahvaljujući zaštiti koju su uživala od države, od zabrane prinudne naplate, preko neplaćanja struje, vode, gasa, poreza, često i zarada i doprinosa. Javna uprava radi kao švajcarski sat. Birokratija je do te mere pojednostavljena, katastarski podaci su uređeni i precizno utvrđeni. Broj zaposlenih u njoj je sveden na pravu, a ne partijsku meru, a boljke obrazovnog i zdravstvenog sistema su izlečene. Poslovni ambijent je toliko unapređen da će investitori još malo plaćati državi, samo da steknu priliku da svoj novac ulože baš ovde i zaposle baš ovu radnu snagu. Poreska uprava je transformisana, a stopa sive ekonomije svedena na evropski i svetski prosek. U lokalnoj samoupravi ujednačen je broj zaposlenih, u skladu sa brojem stanovnika, poboljšana je usluga, kako administrativna, tako i komunalna. Samo mali broj lokalnih komunalnih preduzeća proizvodi gubitke, a subvencije opština ovim preduzećima od oko 200 miliona evra, odavno su prošlost. Beograd više nema glavobolju zvanu Gradsko saobraćajno preduzeće, a Kragujevac nije na ivici bankrota. Nijedna opština u Srbiji ne kasni u plaćanjima svojih usluga, a nema ni prekomernog partijskog zapošljavanja. Prihodi i rashodi budžeta su uravnoteženi, a javni dug je svakodnevno na silaznoj putanji. Aranžmani sa Međunarodnim monetarnim fondom su ostali u prošlosti, jer Srbija više nema ni platnobilansnih, ni makroekonomskih, a ni strukturnih problema zbog kojih bi joj bile potrebne usluge ovog inostranog kreditora. Lako je, zato, Ani. NJen prethodnik je učinio sve što se moglo i sproveo najteže reforme, od Zakona o radu do fiskalne konsolidacije. Može bez brige da se posveti digitalizaciji, četvrtoj industrijskoj revoluciji i privlačenju filmske industrije u našu zemlju, što je uostalom i svrstala među svoje prioritete.