Besnilo poraženih

U epidemiji besnila, koja je na londonskom aerodromu Hitrou izbila u Pekićevom romanu, stradao je i aerodromski statističar. Prvo su pobesnele njegove brojke, a potom i on sam, zapisao je Pekić. Statističari stvarne Velike Britanije još nisu besni, ni od bolesti ni od straha, ali ako njihove brojke nastave da divljaju, i to je moguće. U Mančesteru je 22. maja poginulo dvadeset troje, a ranjeno 250 ljudi, koji – sa jednim izuzetkom – te prolećne večeri nisu hteli ništa više od pop-koncerta. Trećeg juna London je gledao osmoro mrtvih i 48 ranjenih šetača i ljubitelja piva, a 19. juna „osvetu“ za njih – još jednog ubijenog ni krivog ni dužnog i još desetoro takvih ranjenih. Dan kasnije Brisel je nove tragedije spasla samo traljava izrada eksploziva iz kućne radinosti, a ako dodamo i april, od terorističkih napada stradalo se i u Parizu i u Stokholmu i u Sankt Peterburgu. Pošto je nemoguće sakriti da brojke besne, Robin Endrjuz, londonski naučnik i naučni novinar, pokušao je na stranama Forbsa da im barem da prikladnu perspektivu. Nakon mančesterskog zla podsetio je Britance da je statistički i dalje daleko verovatnije da će im presuditi trovanje hranom, pad sa merdevina ili niz stepenice, pa čak i nespretan izlazak iz kreveta nego terorizam. Endrjuz je, naravno, svestan da se brutalnost karija ili merdevina ne može meriti sa brutalnošću terorističkog napada šta god brojke govorile, ali ima još jednog zeca u šeširu. „Danas na Zapadu ima manje terorističkih napada nego u bilo kom trenutku njegove moderne istorije. Između 1970. i 1990. grupe poput Privremene irske republikanske armije (PIRA) i baskijske ETA napadale su civile maltene redovno. Poznih osamdesetih u zapadnoj Evropi je bilo i do hiljadu terorističkih napada godišnje.“ Endrjuz priznaje da su napadi islamskih terorista generalno smrtonosniji od izvedbi irskih i baskijskih, ali ima i dobru poentu. „Od 1. januara 2015. do leta 2016. u Evropi i Americi terorizam je ubio 658 ljudi. U ostatku sveta, u isto vreme, na isti je način stradao 28.031 čovek. Evropljani i Amerikanci se plaše nakon događaja poput mančesterskog, ali nisu oni ti koji su pod opsadom – ni slučajno.“ Svejedno, standardi opsadnog stanja nisu isti u Berlinu i Bejrutu, pa su, na primer, roditelji više od dve stotine dece iz Italije, Japana i drugih zemalja otkazali naslednicima planirano školsko letovanje u Glosteru, javili su lokalni mediji, iako u ovom pospanom engleskom okrugu nije bilo nikakvog zla. A u Londonu sve vere strahuju od istog. „Biću iskren. Počinjem da se plašim. Koliko ćemo još ovoga gledati? Volimo ovu zemlju“, nije rekao neki DŽon Smit, već Emanuel Bedžedi, londonski musliman, nakon pomenutog napada na londonske muslimane u ramazanskoj molitvi. Tunišanin Bilal Hamadui, koji je napustio rodnu zemlju baš zbog nasumičnih eksplozija, dodao je da je uplašen, kao što je novinar uplašen, kao što su svi uplašeni, i da se moli da sledeći put bude bolje. Nije sigurno da li je pod „sledećim putem“ mislio na sledeću selidbu, no dosadašnja istraživanja, obavljena nakon napada na NJujork 2001, na Madrid 2004, na London 2005, pokazuju da su akutni strahovi kratkotrajni. Uz izvinjenje zbog klišea, život mora da se nastavi, i ljudi tako funkcionišu i u zapadnim i u istočnim kulturama. No najjezivija psihološka posledica velikih terorističkih napada – prema podacima američkog psihijatra Danijela Antonijusa sa Državnog univerziteta NJujorka u Bafalu – jeste ta što ljudi počinju više verovati svojim vladama. Jer može Emanuel Bedžedi voleti svoju Veliku Britaniju koliko hoće, država mu tu ljubav neće uzvratiti; ne zato što je musliman, već zato što ta ljubav nikada ne biva uzvraćena, o čemu svedoči ponašanje britanske vlade u sedmicama u kojima su njeni građani masakrirani. Bez obzira na to što je Saudijska Arabija jedan od najrastrošnijih sponzora međunarodnog islamskog terorizma i vodeći ideolog ekstremnih čitanja islama kojima se inspirišu i Islamska država i Al kaida i mnoge druge slične skupine, britanska vlada je nedavno pristala da joj isporuči oružje vredno tri i po milijarde funti. Niz britanskih ministara posetio je bliskoistočnu kraljevinu kako bi prodaja išla glatko. Kada je krajem maja šefica britanskih Zelenih Kerolajn Lukas pitala ministarku unutrašnjih poslova Ember Rad ima li zbog toga košmarne sne, ministarka je odgovorila: „Postaraćemo se da je naš budžet za odbranu dobro popunjen. To ćemo učiniti snažnom ekonomijom. A za to ćemo se postarati jakom industrijom.“ Na stranu etički greh snabdevanja oružjem ekstremno nedemokratske države koja već dve godine bombardovanjem i blokadom izaziva humanitarnu katastrofu u susednom Jemenu – barem deset hiljada mrtvih, više od sto hiljada slučajeva kolere i milion i po dece koja gladuju, objavile su Ujedinjene nacije – čini se da logika ministarke Rad glasi „prodavaćemo sve više oružja onima koji finansiraju teroriste kako bismo od terorista mogli da se branimo“. Takav rezon običnom čoveku nema smisla, ali to je verovatno zato što običan čovek ne zna mnogo o biznisu. Zato zna Donald Tramp, koji je baš krajem maja i početkom juna, dok su građani njegovog vernog saveznika klani i raznošeni, takođe posetio Saudijsku Arabiju i sklopio dogovor o prodaji oružja vredan 110 milijardi dolara. Istini za volju, treba reći da Saudijska Arabija i sama poprilično strada od terorističkih napada raznovrsnih islamskih provinijencija – prošlog utorka jedanaestoro ljudi je povređeno dok je sprečavan napad u Meki – da se u Saudijskoj Arabiji raznose i bombaši-samoubice Islamske države, i da kraljevina naoko shizofrenom kombinacijom saradnje i sukoba sa teroristima, između ostalog, kupuje mir. Koncept kraljevine svetogrdan je sledbenicima Islamske države i srdačnih poljubaca tu ne može biti. Slično bi se moglo ispričati i o Kataru i o Kuvajtu i o Ujedinjenim Arapskim Emiratima, ali srdačni poljupci Britanaca i Amerikanaca sa šeicima i emirima ipak mirišu na naftu i barut, dakle na onaj biznis koji običan čovek neće razumeti ni u trenutku dok leti u vazduh. O tome jasno govori i svež britanski politički skandal, koji je takođe eksplodirao krajem maja i početkom juna. Tada je zvaničnik već pomenutog ministarstva unutrašnjih poslova Gardijanu priznao da rezultati istrage o tome ko finansira džihadističke grupe u Velikoj Britaniji – koju je 2015. naručio tadašnji premijer Dejvid Kameron – možda nikada neće biti objavljeni. Sadržaj izveštaja je, naime, „veoma osetljiv“. A osetljiv je van svake sumnje zato što je ime Saudijske Arabije u njemu ispisano masnim crvenim slovima. Tom Brejk je u ime liberalnih demokrata tim povodom pisao premijerki Terezi Mej: „Osamnaest meseci nakon što je istraga povedena, i nakon dva užasna teroristička napada na građane Britanije, izveštaj i dalje nije ni objavljen ni završen. Nije tajna da Saudijska Arabija finansira stotine džamija u Ujedinjenom Kraljevstvu, u kojima se uče ekstremne interpretacije islama. Britanski ekstremizam se često ukoreni baš u takvim institucijama...“, pisao je funkcioner liberalnih demokrata. Tom Brejk pismom nije dotakao srce Tereze Mej, možda zbog toga što je britanska premijerka još bila ošamućena zlatnim sjajem odlikovanja i osmeha koje je u aprilu u Rijadu dobila od saudijskog kralja Salmana. Pošto političari tako zdušno brinu o njihovoj bezbednosti, građanima Velike Britanije i zapadne Evrope ostaje da se uzdaju u sreću, makar i ratnu, makar i ona zavisila od tih istih vlada koje o njima brinu. Mogu, na primer, pokušati da se teše time što Islamska država gubi deo po deo teritorije u Iraku i Siriji, time što možda intenzivnije napada „meke mete“ jer su joj „tvrde“ nedostupne, te da bi skorašnja eskalacija terorizma mogla da bude upravo nekakav njen samrtni ropac. Avaj, Islamska država jeste i teroristička organizacija koja se može uništiti i država koja se može slomiti, ali je još više ideja, a one su neuništive, što je opet kliše, ali ne manje istinit od onog po kome se život uvek nastavlja. Uzimajući u obzir jedinstvenu prirodu Islamske države, koja ima sledbenike praktično u celom svetu, i koja im ni do sada nije izdavala naređenja, već ih inspirisala, njen slom nikako neće značiti kraj masakra na evropskim ulicama. Na stranu i Islamska država, to je nemoguće već zbog razorenog Avganistana, razorenog Iraka, razorene Libije, razorenog Jemena, razorene Sirije, zbog svih miliona muslimana bez ikakve nade da će u ovom životu videti bilo kakvo dobro, zbog besnila koje jedan od epicentara ima upravo ne mnogo daleko od Hitroua, gde ga je Pekić svojevremeno smestio.