Kažu nam da je dobro što uopšte postojimo

Olga Dimitrijević: autorka dramskih tekstova Internat, Narodna drama, Stani da se pozdravimo, Radnici umiru pevajući (Sterijina nagrada za tekst), Iza ogledala i Kako je dobro videti te opet (prvo mesto na konkursu Sterijinog pozorja za originalni domaći dramski tekst). Koautorka predstave (sa Majom Pelević) Sloboda je najskuplja kapitalistička reč Nepodnošljiva letnja sparina, i pozorišni život bez mnogo smisla. Makar na prvi pogled. Čini se da je odluka žirija da dodeli nagrade svim učesnicima nedavno završenog 62. Sterijinog pozorja zasenila samu pozorišnu produkciju, uključujući i predstavu Olge Dimitrijević Kako je dobro videti te opet koja je revijalno igrana na zatvaranju festivala (i čiji je naslov preinačen u Moja ti zbog tobožnjeg rušenja autorskih prava Novih fosila) i predstavu Vuka Boškovića Novo doba koja je bila deo zvanične selekcije. Razgovor s njima o odluci žirija i prilično unisonim reakcijama na odluku granao se ka situaciji u kulturi, kulturnoj polici i samom društvu, a završio se međusobnim Olginim i Vukovim propitivanjem. Olga Dimitrijević: Prvo, mislim da na takmičarskim festivalima ne moraju nužno da se dodele sve nagrade. Drugo, mene više zanimaju mogući strukturalni uzroci takvih odluka. Ove godine smo imali konzervativni zaokret Sterijinog pozorja u ime tobožnjeg povratka korenima festivala, u vidu selekcije domaćeg dramskog teksta kao ključnog principa. Ako je Sterijino pozorje bilo festival jugoslovenskog dramskog teksta, onda je ova odluka još jedno brisanje jugoslovenstva i retrogradno vraćanje na koncept iz devedesetih. Onda, selekcija predstava takođe je bila konzervativna. Treći uzrok je možda skromna količina naše pozorišne produkcije, što su okolnosti koje će sa novim konceptom neminovno diktirati pad umetničkih standarda festivala. Dakle, okolnosti festivala su već provocirale društvenu debatu. Međutim, obrazloženje žirija je napisano kao još jedan u nizu lament nad sudbinom srpske kulture, pozivanje na velika utemeljivačka imena Sterijinog pozorja koja su, eto sticajem okolnosti, listom muškarci, i kojima savremeni autori eto nisu dorasli. I to je ispalo dosta nemušto, neargumentovano i politički nepismeno obrazloženje. Vuk Bošković: Legitimno bi bilo i da su rekli da produkcija naprosto nije dovoljno dobra. To kažem kao neko ko je na Pozorju prvi put učestvovao i kome je to učešće emotivno značilo. Međutim, nezavisno od koncepcije festivala, Pozorje je zbir produkcije i to ne smemo izgubiti iz vida. Utoliko su dve antinagrade još više uvredljive, pre svega prema samom festivalu. NJihovo objašnjenje je kratko ćebe kako god da ga okreneš. Ako s jedne strane ništa ne valjamo, izostalo je esnafsko obrazloženje. A sa druge strane, date su nam svima nagrade, „jer se trudimo“. Izostala je hrabrost da se kaže da se mora bolje bez obzira na sveukupno siromaštvo, kojim se, inače, bave mnoge predstave, pa i moja. Žiri je ostao nedorečen, pa su svoje obrazloženje morali da obrazlažu u potonjim intervjuima i autorskim tekstovima. Na stranu što se uvek menjalo. Ovako će, smatraju naši sagovornici, odluka žirija ostati upamćena ne kao prelomna tačka po ovdašnju kulturu, već kao najobičniji skandal kratkog roka trajanja. Teško je ne pomisliti da bi smisleno i bolje argumentovano obrazloženje za sobom povuklo i raspetljavanje Gordijevog čvora politikantskih interesa, ekonomske jalovosti i entuzijazma pozorišnih radnika. Možda bi se i pokoje ime pomenulo u kontekstu odgovornosti. VB: Nedorečenost obrazloženja je omogućila da se neke stare boljke ponovo ispolje, pre svega tumačenje prema kojem je kritika predstave automatski kritika autora. Palanački rat sujeta u kojem svako cepa po svome na osnovu ličnog ili ideološkog odnosa, bez dijaloga o pozorišnoj produkciji. Žiri se postavio kao da je prvi otkrio da situacija u Srbiji i srpskoj kulturi ne valja, iako svi sve znaju, i to dugo. Prošlo je mesec dana od Pozorja, a mi i dalje pričamo o tome, na jesen kreće Bitef, ovo će se zaboraviti i opet ćemo propustiti priliku da pokrenemo priču o stanju u pozorištu. OD: Reakcije su većinom pokazale da ovdašnja pozorišna javnost postoji u mehuru od sapunice. Veći se gnev oslobodio zbog nagrada, nego zbog rezanja budžeta, smanjivanja honorara, visokog poreza i sličnih stvari koje nam ugrožavaju pravo na rad i život. Kao da smo zarad nešto malo privilegija i simboličkog kapitala odlučili da postojimo mimo društva. Kao da je Sterijino pozorje jedina institucija na čijem se urušavanju sistematski radi. Ironično je što smo mi, kulturni radnici, najviše oslonjeni upravo na javni sektor koji je najviše nastradao. Nije samo pozorište u krizi zbog nemanja para, tu su nam i zdravstvo, i obrazovanje, gde svi zajedno odumiremo od neoliberalnih poteza vlasti. A pozorišni svet često ima tendenciju da zaboravi na sve to. Pozorište bi, s druge strane, trebalo da upravo otvara važne teme, postavlja nezgodna pitanja i bori se protiv društvenog, kulturnog i političkog zaborava. Ali, gde nema ekonomije, nema ni kulture, a kamoli kulture sećanja... VB: Ne mogu da se setim skorijeg primera jednoglasnog proglašenja nekog remek-dela srpske kulture zato što srpska kultura po meni i ne postoji, što je i tužno i uzbudljivo. Pod tim pojmom ne podrazumevam državne projekte, već kulturni prostor koji bi delio zajednički vrednosni referentni sistem. Olgin komad Kako je dobro videti te opet je divno napisan, prepun nežnosti i intime, ali se bavi i nečim što se najneposrednije tiče našeg društva i čega nisam bio svestan, premda je očigledno – generacijom koja je učestvovala u izgradnji, životu i raspadu socijalizma i koja sada polako umire. Danas se pominje kao zbir penzionera bez identiteta koji su teret za budžet, koji se moraju žrtvovati, nešto istrpeti, a o njihovim proživljenim iskustvima, ma čitavim životima, uopšte se ne govori. O tuzi, nemoći i napuštenosti koju mora da osećaju, bez ikakve kohezije. Meni je to, recimo, komad koji je veoma važan po srpsku kulturu, tj. kulturu Srbije, što mislim da je tačniji opis. OD: Hvala na komplimentima. Svaki pokušaj homogenizacije onoga što bismo nazvali srpskom kulturom nužno je zaokret udesno. Ne identifikujem se s tim konceptom, jer su mi politički, pa i emotivni svetonazori duboko antinacionalistički. Raspad socijalizma za sobom je povukao i sistematsko ocrnjivanje socijalističkih ideja solidarnosti, internacionalizma, emancipacije i socijalne pravde. Srbija je prepuna zatarabljenih domova kulture po selima koji su izgrađeni u tom periodu. Zašto bi naša kultura bila u boljem položaju od ostatka društva koje je podređeno partikularnim interesima? Ono što bi eventualno u ovom slučaju bilo paradigmatično je opet bavljenje partikularnim interesima, a ne društvenom analizom i artikulisanjem progresivne politike. Pitanja koja naši sagovornici pletu u svojim komadima angažovano komuniciraju sa savremenošću i uspevaju da zadovolje i afektivni i intelektualni apetit publike. Takođe su bolno realni i provokativni. Kako izgleda proces stvaranja nečeg toliko autentičnog i njima životno bliskog? VB: Konstantno pišem, iako mrzim to da radim, jer mi nikada nije dovoljno dobro. Pišem dok se ne premorim. Oduvek imam stravičan problem sa slovnim greškama, što se pripisivalo lenjosti i aljkavosti, pa opsesivno ispravljam napisano. Jedna osoba mi je rekla da sam verovatno disleksičan i neki testovi su to nagovestili. Razmišljao sam onda o svom dotadašnjem životu – manjim ocenama zbog lošeg čitanja, pismenim zadacima, nervoznim javnim nastupima – i zapitao se da li bih, da sam znao ranije za disleksiju, krenuo nekim drugim životnim putem. Međutim, stres koji pisanje indukuje nestane kada tekst predam. U slučaju Novog doba, pojavio sam se na prvoj i pretposlednjoj probi. Predstava je na kraju, smatram, ispala bolje od onoga što je moj tekst predvideo, što je ujedno i lepota pozorišta. Izbegavam didaskalije, jer se često koriste za obrazlaganje svega što ne uspeš da opravdano staviš u tekst. Taj prostor prepuštam drugim ljudima da popune. Zajednički rad i izlazak pred publiku zbližava ljude. OD: Retko je kada svi koji rade na predstavi dišu kao jedno, ali je utoliko vrednije kada se desi. Najstresniji su mi rokovi, najdosadnija su mi poslednja sređivanja teksta, a najviše uživam u svemu ostalom vezanom za pisanje. Pišem u naletima između drugih poslova, pišem brzo, delom jer ne verujem u inspiraciju, delom jer je samo od pisanja nemoguće živeti, iako bismo kao kulturni radnici zaista morali da insistiramo na sopstvenom pravu na rad i platu. I Novo doba i Moja ti su komadi koji se poigravaju s identiteskim i klasnim politikama i temama, malo ih sučeljavajući, malko više preplićući, uvek u cilju pletenja što autentičnije i univerzalnije dramske situacije. VB: Prošle nedelje je u svetu bila nedelja „prajda“ i video sam fotografiju Čelsi Mening na njujorškom skupu, što mi je bila suštinska lepota. I zbog njenog ličnog puta, i zato što je Vikiliksu otkrila podatke o ratnim zločinima u Iraku i Avganistanu, i zbog boravka u zatvoru od 2010, i zbog njene slobode sada. Ta fotografija je bila inspirativna. OD: Smatram da su klasične politike identiteta kao sredstva progresivne politike ograničena, iako su nesumnjivo menjale svet nabolje. Partikularnost interesa zasebnih pokreta onemogućava povezivanje s drugim pokretima i ugroženim grupama. Ja na svet gledam kroz naočari intersekcionalnosti, meni su važni i feminizam, i socijalna pravda, i pitanje seksualnosti. Sve je to jedna borba. U skladu s tim i pišem. VB: Mislim da će DŽeremi Korbin biti sledeći britanski premijer. Budući da sam liberal, a ti levičarka, šta misliš o njemu? Jesi li optimistična ili pesimistična povodom budućnosti? OD: Gajim velike simpatije, jer decenijama održava politički kontinuitet, doslednost i beskompromisnost. I sjajna mi je panika koja se često izražava pri pomisli da će nekada „takvi kao on“ doći na vlast. Vremena su sve zanimljivija i pitanje je ko će od nas doživeti da vidi kako će se raspetljati. Intimno sam pesimistična, a javno insistiram na optimizmu. Zato u komadima i ne odustajem od simboličkog značaja hepienda. A kako bi izgledala tvoja utopija? VB: Neretko su mi pričali da sam kao pisac surov, pa sada želim da istražujem šta se dešava u intimnim, malim svetovima, prisnim odnosima dvoje ili više ljudi, gde je utopija jedino i moguća. Moguće da me je Srbija trasirala ka tom uverenju. Za mene to nije razmišljanje o uređenju sveta, već je to potraga za razumevanjem između dvoje ljudi, razumevanje međusobnih strahova, užasa, nada. Ne obavezno uz saglasnost. Ali uvek uz podršku. Bilo to između partnera, prijatelja, dvoje kolega u istom poslu. Međutim, postizanje takve utopije u mom životu bi mi verovatno oduzelo svaki razlog da pišem dalje. Jednom si rekla da je danas teže priznati da slušaš narodnjake nego obznaniti da si gej. Na šta si tačno mislila? OD: Ta je rečenica istrgnuta iz konteksta. Pričala sam o tome kako se, kada pripadaš i krećeš se u elitnim građanskim krugovima, koji su liberalni prema seksualnosti, ali su prepuni klasnog prezira, priznanje da se sluša savremeni folk susreće se sa enormnom društvenom osudom i klasnim i kulturnim prezirom. Moj proces autovanja je bio bolan i dug, ali i priznavanje sebi i drugima da uživaš u narodnoj muzici je takođe nosilo sve odlike autovanja. Oduvek me je užasavao taj građanski prezir spram širokih narodnih masa koji leži u osnovi prezira prema folku. Međutim van tog konkretnog konteksta ta izjava apsolutno nema smisla – folk je mejnstrim muzički pravac koji, pored toga što u sebi ima brojne protivrečnosti, odlično prolazi na tržištu, a homofobija pošast koja nam svakodnevno otežava živote, utiče na sreću i dostojanstvo i tera na marginu i izloženost nasilju. VB: Na čemu sada radiš i da li ćeš se baviti sličnim temama kao i dosad? OD: Meni se prirodno prelamaju rodna pitanja, seksualnost i klasna pitanja. Radnici su o štrajku, Narodna drama je priča o dve lezbijke koje iz manjeg grada beže u veliki grad, Kako je dobro je o kraju jednog sveta. Završila sam novi komad koji se zove Ja često sanjam revoluciju. Smešten je u fiktivni sadašnji trenutak u kojem iznenada počinje revolucija. U njoj se sreću tri žene iz različitih društvenih krugova i beskompromisno joj se priključuju. Krvava priča o ženskom prijateljstvu, intimni komad u kojem sam se bavila ograničenjima sopstvene političke imaginacije. A na čemu ti sada radiš? VB: S Nikolom LJucom razvijam scenario za Novo doba i pičujemo ga kao „srpsku Magnoliju“. Meni je film omiljeni medijum, iako nisam na njemu do sada radio. Iskustvo između ekrana i gledaoca je najintimnija moguća komunikacija koju osoba može da ima sa umetnošću. Paralelno pokušavam da vaskrsnem moj diplomski komad Hič (ni)je veliki i da mu nađem dom negde. I da prvom prilikom pogledam Olginu novu predstavu. Stefan Slavković Vuk Bošković: autor dramskih tekstova Hič (ni)je veliki (Nagrada „Slobodan Selenić“ za najbolji diplomski dramski tekst), Hinkeman: šta mora neka bude, Verter: ili imaš nade ili nade nemaš, Ostaci i Novo doba. Demonstrator je na Katedri za dramaturgiju na FDU, bivši kopirajter i budući deo redakcije srpskog Vajsa