Ceh tajnih ugovora

Da je ikada do kraja obelodanjen ugovor koji je Srbija, tačnije tadašnja vlada, potpisala sa italijanskim Fijatom o zajedničkom ulaganju u kragujevačku Zastavu, možda bi bio poznat i odgovor zbog čega država danas ćuti, iako ima trećinu vlasništva u ovoj kompaniji. Zašto se umesto nadležnih, odnosno onih koji zastupaju interes države kao manjinskog vlasnika, oglasio predsednik Privredne komore Srbije Marko Čadež? I to upozorenjem, mada nije najjasnije kome je ono upućeno, da je ekonomska šteta od obustave proizvodnje automobila velika. A kakva bi i bila, kada srpski izvoz stoji upravo na Fijatovim točkovima, pa bi štrajk nezadovoljnih radnika, ukoliko se uskoro ne okonča, mogao proizvesti ozbiljan ekonomski udes. Malo je jasnije zašto ćuti poslodavac, onaj sa većinskim udelom u kragujevačkoj fabrici. Politika subvencionisanja domaćih ili stranih investitora koju Srbija sprovodi već više od decenije, bez obzira na to ko je u to vreme krojio ili kroji ovdašnju ekonomsku politiku, takva je da bi bilo pravo čudo da se poslodavac pravovremeno oglasio. Zašto se ne bi oglušio na upozorenja Inspekcije rada, a što tvrde predstavnici sindikata, ili na odredbe Zakona o radu i štrajku, kada od države godinama dobija jedino signale da su tajni ugovori o subvencijama iznad svakog domaćeg propisa. Da su investitori svete krave, iako radna mesta finansiraju poreski obveznici Srbije, a radnike bi trebalo da usrećuje činjenica da imaju mesečnu platu, ma kolika ona bila. A tolika je da su Kragujevčanima zaposlenim u pogonu Fijata kolege iz Italije poručile da ih podržavaju u borbi za bolje uslove rada i veću platu, jer ona iznosi koliko i malo skuplji ručak u italijanskom restoranu. Neko bi mogao da kaže i kako su radnici Fijata u Srbiji srećni što nisu fizički maltretirani i mobingovani, što im se otkazi ne dele za vreme lečenja od teških bolesti, jer sve je to u Srbiji „po zakonu“. I to onom, reformskom, za koji stižu pohvale, od domaćih udruženja poslodavaca, do predstavnika stranih kompanija i međunarodnih institucija. I zaista, menadžment Jure nije uradio ništa protivno propisima kada je svojevremeno radnici oboleloj od karcinoma uručio otkaz, jer Zakon poslodavcima omogućava da radnike dve godine „drže“ na ugovoru na određeno vreme, a neredovne kontrole i nepoštovanje propisa da to često rade i na duži rok, kako bi što većem broju svojih zaposlenih mogli bez ikakvih naknada i obaveza, da uruče otkaz. Jura je, možda po zakonu i imala pravo da uruči otkaz oboleloj radnici, tačnije da joj ne produži ugovor o radu, ali ima li istovremeno i pravo da krši različite odredbe Zakona o radu, zbog čega joj je Inspekcija za rad uručivala različite opomene i kazne. Kao što je NIN pisao, prilikom prijava za mobing radnika u još jednoj italijanskoj fabrici, Geoks, u Vranju, državi nije zasmetalo da ovoj kompaniji uplati ugovorene subvencije, iako je očigledno da po isteku ugovora ona nije zaposlila ugovoreni broj radnika na neodređeno vreme. Najnovija analiza Transparentnosti Srbija o kontroli državne pomoći pokazala je da pomenuta fabrika ne bi ni dobila pravo na iznos subvencija od 9.000 evra po zaposlenom, da je Komisija za kontrolu državne pomoći razmatrala ovaj slučaj. Ali nije razmatrala, što je kršenje propisa, kao što je kršenje propisa i to što je država dodelila iznos koji nije u skladu sa važećim zakonom. Ali, i nije neka tajna da se subvencije stranim investitorima često dodeljuju bez saglasnosti Komisije za kontrolu državne pomoći, kao i da prilikom njihove dodele ima premalo transparentnosti i previše politike. Uostalom, i glavni zagovornik takvog modela privlačenja investicija, iako model nije svojstven jedino Srbiji, upravo je na Fijatovim i drugim točkovima osnovao jednu političku partiju i „provozao“ svoju stranačku karijeru. URS je u međuvremenu propao, ali je politika njegovog lidera življa no ikada. A ispostavljeni račun plaćaju isti oni koji su i sve ove godine subvencionisali svoja radna mesta, dobijajući od države poruku da bi trebalo da budu zahvalni, pa makar bili i eksploatisani i obespravljeni.