Ružičasta senka svake vlasti

Kum Aleksandra Vulina. LJubimac Mire Marković. Stajao je, grčevito držeći pištolj tik iza Slobodana Miloševića 24. decembra 1996. na kontramitingu na Terazijama. Vlasnik Pink internešenel kompani. Megalomanskih snova. Pohlepan, često na ivici poslovne propasti. Ružičasta senka svake vlasti koja ga održava na površini da mu se poslovi ne uguše u dugovima. Često dužan i samoj državi velike iznose poreskih obaveza, ne preza da drži pridike, blati, primitivno se obrušavajući na sve koji ga prozovu. Brutalno koristi svoje medije za bespoštednu, medijski neravnopravnu kukavičku borbu čak i sa profesorima univerziteta. Napada državne institucije i opozicione političare, sveti se svakome za reč kritike, pa i članovima Saveta za borbu protiv korupcije. Svaka vlast, njemu dobro - nekoliko nacionalnih frekvencija, bezbroj digitalnih kanala. Hrvatska, Bosna, Slovenija, njegovi ružičasti snovi daleko su doprli. U Hrvatskoj ga nisu hteli. Slovenci se nisu primili. Kada ovaj tajkun kaže da sada radi isto sati koliko i Vučić, neki to vide kao njegovu hipokriziju koja nema granice, poigravanje s predsednikom ili sa nama svima uvlačeći nas u ružičastu frustraciju zemlje potonule u najdublje siromaštvo. Zacrtao je naš moralni kraj, plasirajući svoj program povlađivanja najnižim strastima naše kolektivne nesreće koje jedno društvo može da podnese, u kojem su etičke granice zbrisane. NJegov osvetnički, primitivni ton na trenutak je utišan kada je dospeo u Kliničko-bolnički centar „Bežanijska kosa“, pod sumnjom da je otrovan. On je naš katastrofalan odraz u ogledalu i nismo se, mi kao društvo, mi kao država, mi kao nacija, mi kao institucije, osvestili ni kada je u hotelu Hajat, u sobi 326, dok se dole odvijala zabava nakaradne elite, pronađeno mrtvo telo Ivane Bodrožić Bakić, veoma bliske Mitroviću. Arkanova udovica te večeri tri sprata ispod održavala je slavlje, prisustvovao je i vlasnik Pinka. Policija je odmah saopštila da na mrtvom telu „elitne prostitutke“, kako su je mediji targetirali, nisu nađeni tragovi nasilja, tako da neće biti ni istrage. To je to. Majka devojke je Nada Bodrožić, poslanica u vojvođanskom parlamentu, koja je iz Nove Srbije prešla u Demokratsku stranku, kao glas više za Bojana Pajtića. U međuvremenu je i ona preminula. Sada ratuje sa jednim beogradskim tabloidom, kojem je prethodno u intervjuu priznao da spava tek tri sata dnevno, koristeći priliku da osvoji zaštitu kod tadašnjeg premijera, sada predsednika lično, igrajući igru koju je dobro uvežbao sa prethodnim vlastima. „Kao što u televizijskom smislu pratim trendove, a većina je uvek preko 50 odsto, tako pratim i u političkom smislu. To nema veze sa Vučićem, već sa jednom politikom koju podržava većinska Srbija, a ja volim da pripadam većini“. Kurir 2014. Kaže da se raduje susretu sa Miloševićevom udovicom, da radi na tome da se vide u Moskvi. „Prvi put kad smo se čuli bilo je baš napucano emocijama“, rekao je. On voli svaku vlast. „Sa svima sam bio okej. S nekima poznanik, s nekima prijatelj, s nekima veoma blizak. Ne postoji niko ko je bio toliko posvećen, angažovan da od ove zemlje napravi nešto i to uradi relativno brzo kao Aleksandar Vučić. Zoran Đinđić je delimično imao te osobine. Oni su različiti, ali su pomalo ličili u odnosu na ambiciju da nešto urade za zemlju. Milošević je bio dobar u odnosima prema srpskim nacionalnim interesima. Naša spoljna politika danas se poprilično oslanja na tekovine onoga što je Milošević uradio. Tadić nije bio životno opredeljen da od ove zemlje napravi nešto. Makar to nije pokazivao. On je pozitivan lik, ali nikako za poziciju na kojoj je bio. Bio bi super predsednik da smo Švajcarska. Ali gde treba zasukati rukave i raditi po ceo dan, to nikako“. Ali, šta ti bivši misle o njemu? Mira Marković, na primer? Iz njenog otvorenog pisma čita se njegova biografija, koraci koji su ga od muzičara vanvremenske grupe „Oktobar 1864“ doveli do bogatstva. Markovićeva kaže da je Mitrovića neposredno posle formiranja JUL-a njen drug M. T. doveo kod nje u kancelariju. „Neposredno posle toga obaveštena sam da se Željko Mitrović učlanio u JUL i da pokazuje veliko interesovanje za rad u partiji. Uspostavio je prisne partijske kontakte, i lične sa mnogima iz rukovodstva JUL-a. Smislio je slogan JUL je KUL, i emitovao ga često. Svoje medijske ideje prikazivao nam je na monitoru u JUL-u satima, kao i kod svoje kuće, da zajedno vidimo predloge, biramo i odlučujemo… Uskoro je svakodnevno bio u partiji“, svedoči Mira Marković. Markovićeva navodi da je „za vreme demonstracija koalicije Zajedno 1996. godine samoinicijativno pokrenuo novine Fleš kojima je želeo da ’demaskira’ vođe demonstracija, glavne ljude iz opozicije“. „Za prvi Kongres JUL-a 1998. je sa svojom ekipom iz Pinka samionicijativno uradio sve što spada u marketing Kongresa – scensku sliku sednice i ostalo i sam je sve finansirao, a da od njega to nismo tražili. Krajem decembra 1999. godine samoinicijativno je opremio Pres centar JUL-a i molio me je da dovedem muža da ga vidi. I došli smo zajedno. Svi smo bili očarani. A najočaranija sam bila ja. On jeste bio član JUL-a, ali ne samo to. Bio je član Glavnog odbora JUL-a, narodni poslanik četiri godine, direktor Centra za marketing, član ratnog štaba JUL-a…. Od male jedva poznate televizije, kakvu je imao onog dana kada je onako usplahiren došao kod mene, do septembra 2000. godine Pink je postao veoma popularna televizija. U tom periodu sagradio je veliku, lepu i modernu vilu za sebe na Dedinju i ogromnu televizijsku zgradu, takođe na Dedinju. U tom periodu on je materijalno, statusno i profesionalno postao sasvim drugi čovek. Razume se, uz njegove lične sposobnosti, ipak, i uz ogromnu podršku JUL-a. A kada je JUL izgubio vlast on nije izgubio svoja dobra. Naprotiv. Uvećao ih je. Na koji način? Pa na taj što je našao drugu politiku kao ’kišobran’. To je i sada. Pomoću one politike postao je prilično bogat, pomoću ove postao je razmetljivi bogataš“. Mitrović je, prema tvrdnji Markovićeve, imao prilike da sretne Miloševića više puta u njihovoj kući, u Marijinoj kući, na porodičnim svečanostima, na prijemima, na JUL-ovskim proslavama. Ali se potom distancirao od porodice Milošević, i kako bi proširio biznis na Hrvatsku i Sloveniju. „On se već distancirao od nas posle puča 5. oktobra da bi se dopao DOS-u i imao je koristi od toga“, rekla je Markovićeva, dodajući da mu je ona bila najbliži politički čovek u Srbiji, da bi jednog jesenjeg dana 2000. uveče zvao demokratijom ono što je u tom istom jesenjem danu ujutru zvao izdajom. Ali Mitrović ne bi o državnim parama u njegovoj kasi, nego o tuđim u tuđoj. U pismu DŽordžu Sorosu, avgusta prošle godine, naveo je da je za skoro četiri miliona evra, koliko je navodno Sorosev fond uplatio nevladinim organizacijama u Srbiji, moglo da se izgradi 40 škola, 120 ambulanti ili 10 bolnica. Ne bi on o novcu iz državne kase koji je dobijao umesto bolnica i škola. Izveštaji koje je Centar za istraživačko novinarstvo (CINS) dobio od Uprave za trezor otkrivaju da je Pink internešenel kompani u martu 2015. dobio skoro 3,5 miliona evra. Uplata je knjižena pod šifrom „kratkoročni krediti“, pod kojom je Pink za dve godine više puta dobio novac. Ne bi on ništa o poreskim dugovanjima svoje kompanije. A institucije ne bi o njegovom uticaju, ni o postupku koji do danas nije okončan protiv njegovog sina Aleksandra Mitrovića u Višem sudu u Beogradu zbog sumnje da je sredinom jula 2015, vozeći džip neprilagođenom brzinom, prošao kroz crveno svetlo na semaforu i usmrtio Andreu Bojanić (17). Mitrović je sam priznao: „Kada je shvatio šta je uradio, pozvao me je telefonom…Ne želim da ga opravdam, ali čim me je pozvao, rekao je da će se ubiti, da ne zna šta da radi i da želi u policiju. Otišao sam odmah po njega i odvezao ga u policiju. Rekao sam sudiji da je moj sin ubio devojku“. Vređao je poslanike najviše institucije u državi koristeći nacionalnu frekvenciju. Ili mu je ona i data za večiti obračun sa opozicijom. Sada su to Saša Radulović, Saša Janković, Vuk Jeremić, Boško Obradović, Sanda Rašković Ivić, funkcioneri Demokratske stranke koju je do juna 2012. slavio. Najnovije u nizu, poslanika demokrata Radoslava Milojičića poredio je sa „raspalim i trulim balvanom“. „Da li sad shvataš koliko si glup i koliko si umobolnu i tupavu izjavu dao“, poručio je vlasnik Pinka narodnom poslaniku. Dok se brutalno obračunava s legalnim predstavnicima građana, troši milione na slavlja na koja mu, kao na proslavu 50. rođendana, dolaze Ivica Dačić, Zoran Babić, Nebojša Stefanović, Nikola Selaković, Nela Kuburović, Aleksandar Vulin, Bratislav Gašić… Ponekada, i Aleksandar Vučić. To objašnjava sve.