Srbijo izvini, još koji put

Nema sumnje da će Željko Mitrović, nakon portreta u NIN-u, i naš list provući kroz medijsko blato koje jedino ume da proizvodi na nacionalnoj frekvenciji, ali to ni slučajno neće biti kanalizacija koju je namenio samo za one koji predstavljaju istinsku pretnju po lik i delo Aleksandra Vučića. A to sigurno nije ni NIN, ni Danas, ni Vreme, ni N1… već samo oni koji govore istim jezikom poput Pinka, Informera i njihovih pokrovitelja – jezikom primitivizma, mržnje, laži i brutalne tabloidizacije. Konkretno, jezikom koji koriste uglavnom nevaspitani moćnici, a koji se poslednjih godina visoko kotira u biračkom telu. Zato je više nego logično što ovih dana gledamo sapunicu koja se proteže od Pinka i Informera (medijskog epicentra Vučićeve vladavine), preko parlamenta, pa sve do tužilaštva s temom Kurir. I što smo prinuđeni da na jednoj strani čitamo kako osuđenik za ubistvo Joca Amsterdam najavljuje da će Aleksandar Rodić biti otrovan ili će stradati u saobraćajki (za to profinjeno štivo možemo da zahvalimo Ekspresu) a na drugoj o munjevitoj reakciji države u kojoj je Rodić hitno saslušan jer je uputio pretnje smrću rukovodstvu Srpskog telegrafa. Dovoljno da se shvati kako je najnoviji prelet vlasnika Kurira i čitave Adrija medija grupe (57 štampanih i 26 digitalnih izdanja) u redove onih koji nisu sve svoje talente stavili u službu veličanja našeg lokalnog autokrate izazvao ne samo medijski već i politički tektonski poremećaj. I to ne samo zbog činjenice da je Rodić najavio svoje lično učešće u politici. Svakako nije lako izgubiti čoveka koji je u vreme dok je Vučić bio in na naslovnim stranicama imao velikim slovima ispisanu reč „heroj“, a sledila su pojašnjenja: „Nole i Vučić spasavali mališane iz smetova“, „Šakom o sto! Premijer izribao 30 direktora: Radićete za Srbiju, a ne za mafijaše“, a koji je političke protivnike još živopisnije opisivao. Recimo, u vreme kada je Dragan Đilas bio meta naprednjaka, na naslovnicama Kurira se pojavljivao kao „idiot“, „lažov“ i „tiranin“, a pojašnjenja su bila još živopisnija: „Đilas terao Šapića da gleda treninge njegove ljubavnice Ane Dabović“. Za bivšeg predsednika Tomislava Nikolića (da bi se znalo ko je glavni, a ko smetalo) opis je bio: „Toma najurio švalerku čim je ostala trudna“. O koliko velikoj ljubavi se radilo najbolje svedoči analiza medija iz 2014. kada je Kurir zamalo izgubio trku najvećeg ulizice (Informer je imao 88, a Kurir 80 naslovnica koje su veličale Vučića), ali se ipak istakao objavom o početku Trećeg svetskog rata, dramatičnom vesti o zaveri protiv premijera i nastojanjima tajkuna, DS i mafije da ga uklone i tako izazovu haos u zemlji. A o koliko opasnom igraču se radi najbolje svedoči lično on, objašnjavajući kako je firmu vodio u vreme kada su demokrate želele da udare na njegovu nezavisnost i objektivnost: „Prvo me Damir Dragić, direktor Kolinga, i Dragan J. Vučićević pozovu na Dedinje, u Koling, i kao prijateljski me upozore da sam u nemilosti, da će mi firma propasti i da bi bilo najbolje da se spojim sa Presom. Onda me u februaru 2010. pozove Branko Miljuš, direktor Presa. Sedimo u restoranu u Ulici Strahinjića bana, sa nama advokat Srđan Kovačević, kad mi Miljuš kaže da mi prenosi ponudu od najmoćnijih ljudi u Srbiji da uzmem 500.000 evra za kompaniju i da će oni da reše sve moje probleme s državom! Kažem da ću da razmislim i odem. Odmah zovem Miškovića, dugogodišnjeg očevog poznanika, i on mi kaže da s tim nema nikakve veze, da to radi Đilas... Zovem Đilasa, a on počne da kuka kako mu opet nameštaju Miki Rakić, Boris Tadić i Srđan Šaper...“, kaže Rodić. Taj i takav Rodić se, kako to uvek biva, našao pri ruci novom režimu. A zašto i ne bi, pa lično je Aleksandar Vučić prilikom hapšenja njegovog oca Radoslava Rodića 2009. izjavio da to „nema nikakve veze s njegovim prekršajima, privrednim prestupima ili krivičnim delima“, već se radi o pokušaju vlasti da zabrani svako drugačije mišljenje. I po sopstvenom priznanju uključio se sa Željkom Mitrovićem i Draganom Vučićevićem u rad Vučićevog izbornog štaba u nadi da je to „dobro za našu zemlju“. Ne znamo da li se to stvarno pokazalo kao dobro za Mitrovićevu i Vučićevićevu zemlju ili samo za njih same, ali se Rodić već u novembru 2015. predomislio. Tada je pred javnost izašao sa pismom „Srbijo izvini“ i između ostalog rekao: „Želim da kažem istinu pred celokupnom javnošću: mediji u Srbiji nisu slobodni i izloženi su velikim pritiscima. Otvoreno kažem – i sam sam učestvovao u projektu ulepšavanja stvarnosti, zajedno sa 80 odsto drugih vlasnika medija, među kojima su Željko Mitrović i Dragan Vučićević“. Dakle, ništa novo. Pre dve godine su već svi znali da mediji u Srbiji nisu slobodni, o tome su postojali dokazi u godišnjim izveštajima Evropske komisije, Amnesti internešenela, domaćih regulatornih tela... Utisak nedelje i Insajder su već bili proterani sa B92, Studio B je od gradske televizije pretvoren u beskrajno dug propagandni SNS spot, a svi koji su za života pročitali bar deset knjiga su o tome govorili javno. Ali pokazalo se da je mnogo opasnije kada o tome progovori Aleksandar Rodić – jedan od njih, uvežban da političke protivnike diskvalifikuje po istom receptu (mnogo reketa, korupcije, kriminalaca i zavera i zabava intrigantnija od Farme). Po već uvežbanom šablonu, Rodić je tada objavio i da je bivši direktor njegovog lista, Aleksandar Kornic, podneo krivičnu prijavu protiv Vučićevića i Vučićevog brata Andreja zbog podmićivanja u cilju iznuđivanja kompromitujućih informacija o Rodiću i istog trenutka celu državu podigao na noge. Ministar policije Nebojša Stefanović je sve što miče u MUP-u postavio pod teško naoružanje i poveo sa sobom na konferenciju za štampu na kojoj je obelodanio „državni udar“, Vučić je brže od Bolta utrčao u prvu policijsku stanicu i sam se prikačio za prvi poligraf na koji je naišao (ne znamo da li je i sam sebe ispitivao) da bi dokazao Rodićeve laži, a državna tužiteljka Zagorka Dolovac je otkrila smisao svoje funkcije i pokrenula hitnu istragu „zbog pokušaja destabilizacije države“. Već tada je svima bilo jasno da se ni vlast, ni policija koja je u službi samo jednog čoveka, a ni pravosuđe, ne boje misleće javnosti ni hiljaditi deo koliko se uplaše kada im se suprotstavi jedan od njih, koji govori njihovim jezikom i koristi njihove metode. I koji ima novac i regionalnu pokrivenost preko brojnih medija, što znači da ne zavisi samo i jedino od milostinje vlasti. To je svakako bio razlog što je Vučić učinio za njega netipičan ustupak, uoči predsedničkih izbora je ušetao u prostorije Adrija medija grupe, nasmešio se, rukovao sa zaposlenima i nijednog novinara nije izvređao. Pa ni samog Rodića, koji je dosledan svom načinu poslovanja izvagao šta bi mu u tom trenutku bilo korisnije i na izvesno vreme prihvatio gosta. To vreme je ovih dana potrošeno. Vučić se smestio i u predsedničku i u premijersku fotelju i više mu nisu neophodni baš svi tabloidi u zemlji, tako da ima luksuz da se sa ponekim koji je bar jednom postavio lestvicu ispod koje se neće spustiti u poniženju konačno obračuna. Ceh u vidu utajenih poreza i kojekakvih stvarnih ili na brzinu upriličenih „kriminalnih“ dela je isporučen Rodiću, a on je uzvratio: „Toga se samo može setiti mozak čoveka koji je pozivao na ubistvo 100 muslimana, koji je to radio iz institucije Skupštine Srbije i zbog poziva na masovna ubistva još nije procesuiran“. Dovoljno da se Vučić priseti da sa ljudima poput Rodića nije zgodno ratovati? Možda, ali i ako nije, to je shvatio Vučićević, koji je brže-bolje najavio novo udruženje novinara za „odbranu Vučića od tabloida“ ili Kurira, s obzirom na to da je to jedini tabloid koji je trenutno mimo njihove mreže koja je sve sem novinarska.