Od digitalizacije do kanalizacije

Opaska poslanice Sande Rašković Ivić kako izabrana predsednica Vlade Ana Brnabić govori o digitalizaciji, dok pola zemlje nema ni kanalizaciju, dobila je svoju potvrdu u analizi koju je pre nekoliko dana obelodanio Fiskalni savet. Podaci zvanične statistike govore da je tek oko 60 odsto domaćinstava u Srbiji priključeno na kanalizacionu mrežu, kao i da se kod istog tog procenta sakuplja komunalni otpad. Kvalitet usluga koje pružaju opštine i njihova lokalna preduzeća izuzetno je nizak, ali su zato dugovi lokalnih samouprava narasli na milijardu evra, uz dodatnih 300 miliona evra koliko se kasni u plaćanjima. I Fiskalni savet u svojoj analizi primećuje da se Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu u prethodnom mandatu više „bavilo e-upravom, organizovanjem nagradne igre, pravnim i proceduralnim stvarima“ nego strukturnim problemima opština koji bi trebalo da imaju prioritet. A ti strukturni problemi toliko su narasli da prete da ugroze stabilnost centralnog budžeta. I mada situacija u koju su se dovele opštine u Srbiji, ali i sama država, jer nije bilo pravovremene reakcije i kontrole, nisu bili isključiva ni odgovornost, ni nadležnost novoizabrane premijerke Brnabić, činjenica je da njenog naslednika Branka Ružića čeka vruć krompir. Kragujevac je zbog lošeg upravljanja u vreme Veroljuba Stevanovića danas na ivici bankrota, Smederevska Palanka kasni u plaćanjima koja iznose tri njena godišnja budžeta, a subvencije koje lokalne samouprave daju svojim preduzećima veće su od subvencija koje se iz državne kase daju Resavici i Železnicama Srbije. Samo Beograd za pokrivanje gubitaka GSP-a troši godišnje oko 100 miliona evra, što je 15 odsto ukupnih rashoda grada. Sa druge strane, javne investicije daleko su manje nego u zemljama centralne i istočne Evrope, što će tek u narednim godinama dovesti do daljeg pada kvaliteta lokalnih komunalnih usluga i gomilanja još većih gubitaka, ukoliko država nastavi da žmuri na ono što se dešava u njenim opštinama. I da dozvoljava da one, mada to ne odgovara realnoj slici, formalno u svojim budžetima prikazuju suficit. „Lokalne samouprave su godinama u suficitu. Ipak, na osnovu iskustva pretpostavili smo da suficit koji se prikazuje ne mora da odražava stvarno stanje, pogotovo što su neke informacije nagoveštavale da se nešto valja iz brda. Na primer, iz budžetske rezerve izdvajala su se sredstva, sve veća i veća, do tri milijarde dinara u 2016, pa je logično pitati zašto pare iz rezerve ako opštine imaju suficit. Drugo, kada čitate izveštaje nekih institucija vidite da pojedini građani nemaju osnovne preduslove za normalan život - pijaću vodu, kanalizaciju, deponije“, kaže za NIN Vladimir Vučković, član Fiskalnog saveta, odgovarajući na pitanje otkud ideja da se radi ovakva analiza, ako opštine u Srbiji prikazuju viškove u svojim kasama. Iza prikazanih viškova zapravo se kriju velike docnje u plaćanjima, najpre EPS-u, Srbijagasu i drugim državnim sistemima. Možda i najilustrativniji primer tog vrzinog kola dugova je kragujevačko preduzeće Energetika, koje ima ulogu gradske toplane, ali pored toga snabdeva i industrijsku zonu Kragujevac različitim energentima. Prema analizi Fiskalnog saveta, ovo preduzeće pravi godišnji gubitak od oko 10 miliona evra i ima dugove nagomilane do 100 miliona. Pošto ne dobija subvencije opštine, ono gomila dugove prema državnim sistemima, EPS-u, Srbijagasu, Resavici, ali je nejasno kako uspeva da izbegne prinudnu naplatu potraživanja. Istovremeno, i Energetici se duguje i to polovina njenog duga. Oko 50 miliona evra ne uspeva da naplati, što od nekadašnje Zastave, što od grada Karagujevca i njegovih ustanova koje nisu plaćale račune za grejanje. Naposletku, i stanovnici Kragujevca duguje Energetici oko 10 miliona evra. Fiskalni savet konstatuje, međutim, da su dugovi Energetike dva puta veći od onoga što ona duguje, te da je očigledno da ona ima preveliki broj zaposlenih, niske cene i veliku zavisnost od uglja. Poredeći broj ljudi koji radi u Enegertici sa brojem zaposlenih u drugim toplanama širom Srbije, Fiskalni savet je ustanovio da je u ovom preduzeću višak čak polovina radnika. Primera radi, u novosadskoj toplani radi 35 odsto manje ljudi, iako grad ima duplo više stanovnika, a u niškoj polovina manje, iako je dva puta nastanjeniji od Kragujevca. Ovakva poređenja pokazala su velike disparitete i u drugim opštinama, tačnije u njihovim javnim preduzećima. U toplani u Boru radi duplo više ljudi nego u Staroj Pazovi, koja ima veći broj stanovnika, i tako dalje. Od ukupno oko 64.000 zaposlenih u lokalnim javnim preduzećima barem 10.000 je višak, procenjuje Fiskalni savet navodeći da je višak ljudi upravo najveći podstrekač neefikasnog poslovanja i gomilanja dugova. Tako najneuspešniji vodovodi imaju oko 30 odsto zaposlenih više od onih koji su uspešniji. Fiskalni savet procenjuje da bi se u srednjem roku, reformisanjem javnih preduzeća na lokalu, njihov trošak mogao smanjiti za oko 150 miliona evra, sa sadašnjih 250, a da najveći deo tog smanjenja može doći upravo kroz manje i racionalnije subvencije koje gradovi daju svojim preduzećima ne bi li ona pokrivala stvorene gubitke. Iako je iznos tih subvencija veći od iznosa kojim država dotira Železnice i Resavicu, kvalitet usluga koje opštine pružaju gradovima neuporedivo je manji nego u zemljama centralne i istočne Evrope, a investicije tih preduzeća godinama samo opadaju. Pomenuta analiza pokazala je da su investicije lokalnih javnih preduzeća pale ispod 100 miliona evra nakon 2013. godine, sa 100 do 150 miliona koliko su iznosile između 2008. i 2013, te da preduzeća ne investiraju ni do nivoa amortizacije, što će tek dovesti do pada kvaliteta usluga koje pružaju građanima. Vladan Vasić, gradonačelnik Pirota, kaže za NIN da je poslovanje lokalnih preduzeća jedan od najvećih problema opština, kao i da će dugogodišnji izostanak investicija, pogotovo u toplanama i vodovodima, dodatno sniziti taj kvalitet. „Nedopustivo je mnogo tehničkih gubitaka upravo usled zastarelih mreža i dugogodišnjeg neulaganja. Ako imate velike tehničke gubitke, ne možete poslovati pozitivno. A opštine uglavnom nemaju dovoljno novca da bi investirale, kao što nemaju ni lokalna preduzeća“, kaže Vasić. On ne spori da u različitim gradovima uporediva preduzeća imaju drastične razlike u broju zaposlenih, ali kaže da država mora napraviti sistemski okvir za dodelu transfera opštinama, kako bi one imale jasan i predvidiv okvir za planiranje svojih budžeta. „Suština je da bilo koja štednja na državnom nivou najpre pogodi opštine kojima se smanje transferi, a onda država raznim konkursima i diskrecionim odlukama favorizuje pojedine lokalne samouprave“. Vasić ne misli da je problem u budžetima lokalnih samouprava alarmantan, ali veruje da se pojedini gradovi nalaze u teškoj finansijskoj i budžetskoj situaciji. „Pogrešno je generalizovati, jer nemaju svi velike viškove zaposlenih, dugove i docnje. Ali, istina je da lokalna preduzeća moraju da racionalizuju poslovanje, te da rade na nuli, a da bi se to postiglo neophodno je investirati, povećati stepen naplate, negde i cene usluga, optimizovati broj zaposlenih“, kaže Vasić. Fiskalni savet konstatuje da bi opštine svoje prihode mogle da povećaju i povećanjem poreza na imovinu do zakonske granice, ali i većim poreskim obuhvatom. Nebojša Zelenović, prvi čovek Šapca, kaže da su oni u 50 mesnih zajednica povećali stopu naplate ovog poreza za tri puta, ali objašnjava da su to uradili tek nakon što su stanovnike lokalnih sredina uključili u odlučivanje o trošenju tih para. „Povećanje poreske discipline je neophodno, ali vi građanima morate pokazati i da taj novac koji uzimate za porez trošite na njihov bolji život, a ne bacate uludo. Zato i jesmo prikupljene pare uložili u infrastrukturu u tim lokalnim zajednicama, kako bismo stekli poverenje građana“. Ipak, Zelenović upozorava da prihod od poreza na imovinu ni približno nije dovoljan da reši probleme lokalnih samouprava, te da je ključ u porezu na zarade, odnosno jasnim transferima koje opštine dobijaju iz državne kase. „Nema ozbiljnih kriterijuma i opštine su nezadovoljne načinom na koji se novac deli. Zašto neko ima pravo na pare iz budžetske rezerve, a drugi nemaju?“, pita ovaj gradonačelnik. I Fiskalni savet je uočio da su pojedine opštine novac dobijen iz budžetske rezerve trošile, primera radi, na finansiranje lokalnih sportskih klubova. Nema spora da je država svojim političkim igrarijama uveliko doprinela ovako lošoj slici lokalnih javnih finansija. Dobro zakonsko rešenje o finansiranju opština, po ocenama analitičara, ono iz 2006, suspendovano je početkom ekonomske krize, kada je opštinama naprečac oduzeto 15 milijardi dinara transfera iz centralne kase. Nedugo zatim, još jednom neracionalnom političkom odlukom prihodi od poreza na zarade prešli su dominantno u kase lokalnih samouprava, čime su one dobile 40 milijardi dinara više, ali je posle šest godina jasno da većina njih taj novac nije racionalno iskoristila, što uostalom priznaje i Vladan Vasić. Pritom, za sve vreme trajanja tih igrarija država skoro da i nije kontrolisala rad opštinskih vlasti i njihovih preduzeća. Niti je resorno minstarstvo državne uprave signaliziralo ministarstvima privrede i finansija šta se na lokalu dešava, niti su oni pratili javne finansije opština i lokalnih preduzeća kako bi sprečili gomilanje docnji i dugova, koji sada prete da ugroze stabilnost centralne kase. I zato na samom početku analize koju je uradio Fiskalni savet i stoji upozorenje da problemi opština prevazilaze njihove kapacitete, te da se država mora uključiti u ovu konsolidaciju. Vladimir Vučković dodaje da su u analizi izdvojena preduzeća koja dobijaju najveće subvencije, čime bi trebalo da se pozabavi Ministarstvo privrede, i najugroženije opštine što je posao za Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave, ali očekuje i od Ministarstva finansija da spreči da se dugovi opština preliju na republički budžet. Ako je to i moguće sprečiti, dalji pad kvaliteta usluga u većini lokalnih sredina nije, jer je izostanak ulaganja već uzeo danak, a neophodna konsolidacija budžeta tek će.