Putin, Tramp i ostale margine

Biće da je nemačka kancelarka Angela Merkel kao domaćin samita Grupe 20 industrijski najrazvijenijih zemalja u Hamburgu zaista naumila da kao ključne teme nametne klimatske promene, slobodnu trgovinu i masovne migracije. Nevolja je u tome što će svi ovi, nesumnjivo, globalni problemi ostati tek fusnota za prvi susret lidera dveju supersila - predsednika SAD i Rusije, Donalda Trampa i Vladimira Putina, na marginama samita. Trampov početni entuzijazam i namera da omekša odnose sa Moskvom utopili su se u brljotine njegove administracije, posebno smenjenog savetnika za nacionalnu bezbednost Majkla Flina, uhvaćenog s prstima u kavijaru. Daleko od toga da je Flin petljao sa Rusima kao slobodni strelac; štaviše, bilo bi sumanuto pomisliti da Tramp nije znao za rusko mešanje u američke izbore, ali sada su stvari otišle predaleko i predsednik SAD mora da spasava sopstvenu kožu. U svakom slučaju, Tramp je naglavačke okrenuo predizbornu retoriku i Moskva je pod pretnjom „giljotine“ kod kuće opet postala arhineprijatelj. Sasvim suprotno onome što je najavljivao, može se očekivati da Tramp razbuca još nekoliko država i posmenjuje bar još par režima - o čemu svedoče njegova izjava „da je era strpljenja prema Severnoj Koreji završena“, medijska priprema da sirijski predsednik Bašar al Asad bude ritualno žrtvovan zbog navodne upotrebe bojnih otrova, i na kraju bombardovanje u Avganistanu koje je mnogo više unesrećilo civile nego radikalne islamiste. Razume se da Kremlj neke od tih stvari neće gledati mirno, posebno „puštanje krvi“ Asadu jer bi to značilo i ruski oproštaj od prisustva na Bliskom istoku. S druge strane, nema nikakve sumnje da će Putinu ponovo biti „nabijena na nos“ Ukrajina, aneksija Krima i autoritarno ponašanje u sopstvenom dvorištu u kome se vodeći lideri opozicije hapse a svaki kritički glas zatire. U datim okolnostima, sve izuzev pukog inventara problema na globalnom nivou moglo bi se smatrati pravim čudom. Uostalom, nešto slično je nedavno na samitu posvećenom pokojnom ministru spoljnih poslova Rusije Jevgeniju Primakovu najavio i nekadašnji državni sekretar SAD Henri Kisindžer, ocenivši da će se dve sile teško izmestiti iz novih hladnoratovskih rovova. „I Rusija i Amerika se bore za bezbednost svojih država. Razlika je u tome što se Rusija koncentrisala na očuvanje svoje ogromne teritorije, a SAD su se osećale bezbedno i bile su okrenute trgovini. Istovremeno, Rusija je pokušala da zaustavi američku dinamiku, a Amerika rusku ekspanziju“, kazao je Kisindžer. Sve u svemu, može se očekivati da će susret Putina i Trampa ponuditi pogled na dve mračne strane globusa - pri čemu će to kome će se koja strana činiti tamnijom zavisiti iz koje perspektive se stvari posmatraju i ko ih posmatra. Ali, daleko da će na Elbi to biti jedina udaljena obala. Na istom mestu treba da se nađu i predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan i saudijski kralj Salman, a među temama koje mogu da budu potencijalne „mine“ je i diplomatska izolacija Katara. Posebno poglavlje je Erdogan, koji je sam po sebi loša vest, i koji sigurno neće mirno primiti odluku nemačkih vlasti da mu se uskrati mogućnost učešća na mitingu na kome je nameravao da se obrati turskim radnicima u Hamburgu. Posebno ako se ima u vidu da je to tek delić nagomilanih problema između dve zemlje. Opet, za Merkelovu ni Trampovo odustajanje od Pariskog sporazuma o klimatskim promenama neće biti jedini problem. Kancelarka pokušava, čini se pomalo utopistički - stvarajući široki front koji ne uključuje samo evropske zemlje - da pridobije Kinu i Indiju, uz SAD najveće zagađivače planete, za partnere u borbi protiv klimatskih promena. Poseban problem predstavlja enormna kineska proizvodnja čelika po bagatelnim cenama. Na koncu, i Merkelovoj je jasno da je potpuna iluzija očekivati saglasje u većini otvorenih pitanja. Kancelarka u izjavi za Rojters iznosi očekivanje da će biti postignut uopšteni dogovor o borbi protiv međunarodnog terorizma. Ali načelnih fraza smo se već toliko puta naslušali dok širom Evrope padaju vrlo konkretne žrtve radikalizovanog islama.