Trijumf hipokrizije

Filmsku završnicu prve polovine godine obeležilo je nekoliko dobrih, ili čak veoma dobrih evropskih filmova. Potpuni stranci, reditelja i scenariste Paola Đenovezea, svakako je jedan od njih. U jednoj globalno posustaloj kinematografiji kakva je italijanska od sredine devedesetih godina, ovakvi filmovi, ako i nisu međaši, predstavljaju moguće identifikaciono polje. Pogotovo što je od tada no logo sumarni (a i sumorni!) označitelj ove nekada prestižne kinematografije u smislu nepostojanja izrazite autorske ličnosti u njoj. Film Potpuni stranci je briljantna vivisekcija građanske nelagodnosti, žanrovski mimikrirana u uslovnu komediju. Bračni par Roko i Eva pozivaju na večeru svoje prijatelje: parove Lelea i Karlotu, Kozima i Bjanku i samca Pepea. Eva, domaćica, kako bi doprinela dodatnoj zanimljivosti druženja, predlaže „igru istine“. Igra bi se ogledala u tome da svi prilože svoje mobilne telefone na sto i sve primljene poruke i pozive učine svima dostupnim. Ostatak večeri, nakon što smo svedoci sadržaja primljenog sadržaja, pokazuje raskrinkavanje maltene svih, supružnici varaju jedni druge, pa čak ta prevara uključuje uzajamno varanje, unutar vlastitog prijateljskog kruga. Paolo Đenovezi pokazuje tako limite kamuflažnog prostora italijanskog (malo)građanskog društva koje je svoju građansku etiku svelo na privid. Potpuni stranci pledira za jedan u osnovi neugodan vis-à-vis koji bi hipotetički mogao voditi katarzi i zapravo generisati jedan autokritički čin. No katarza ne samo da izostaje, i umesto toga (i to je najveća mudrost i umešnost ovog filma), svedoci smo trijumfa banalnosti hipokrizije. Potpuni stranci je znalački režiran film, povremeno ubojit, u osnovi veoma zavodljiv, izvrsnog ritma i koji pre svega uspeva da bez unutrašnjih padova drži našu pažnju. Čitav niz inventivnih režijskih rešenja čine od njega vrlo suptilno delo. Primere ove suptilnosti možemo zateći kako od simboličke upotrebe pomračenja kao prirodne pojave do pomračenja shvaćenog kao stanje svesti, pa do funkcionalne i sadržajne pojave kćeri Roka i Eve. Film, naime, i počinje zgražavanjem Eve kao majke što u torbi maloletne kćeri pronalazi kondom u trenutku kad ona ide da veče provede sa svojim dečkom. Ćerka tu izvanredno služi narativnoj svrsi: fingiranju konzervativnog i veoma restriktivnog građanskog morala koji se nedugo potom pokazuje kao farsa. Dinamizovanje jedne u osnovi statičke situacije (sedmoro ljudi priča i jede za stolom!), njegova je osnovna filmska strategija, pritom veoma uspešna. Bilo da Đenoveze u tu svrhu maestralno koristi „američku montažu“, bilo da apostrofira ironijski kontekst kroz vrcave dijaloge, njegov film funkcioniše na svim nivoima. I kao filmski jezik, i kao mali ogled iz režije, i kao veoma dobra i efektna priča. Neke segmente Potpunih stranaca moguće je asocijativno dovesti u vezu s nekim drugim filmovima, na primer , onima u kojima se mnogo jede, kakvi su filmovi Renea Klemana, Gabrijela Aksela ili Marka Fererija, a nekih mikro planova kakva je na primer najuspelija i majstorska upotreba naušnica u filmu, ne bi se postideli ni velikani italijanskog filma. Film: Potpuni stranci Režija: Paolo Đenoveze Uloge: Đuzepe Batiston, Ana Foljeta, Marko Đalini