Čarape kralja Petra

To samo meni može da se desi! Elem, plivam u mokranskom vrelu od ranih jutarnjih časova. Moram, brale, da se zategnem kao vaterpolista Šapić iz najboljih vremena jer će u mom filmu Bezbožniku biti tzv. „eksplicitnih scena“. Ne mogu, bre, da se skidam go golcijat pred „moe Verče Faraonče“, a da sam mlohav kao, recimo, Vulin, novi ministar odbrane. Kurblam po vrelu, od jutra do mraka, kao neka budala, kad, crni džip beogradske registracije sa zatamnjenim staklima stane tik do same obale. A sekirče mi na suvom, daleko od mene! Ali, sve se nadam da su došli da me obiđu moji „poslovni partneri“ iz Zemuna zbog kojih me je moj veliki prijatelj Vuk Bojović, svojevremeno, reklamirao kao „preteču zemunskog klana“. Nego, nisu oni! Već sportski pilot poreklom iz Mokre! I, naravno da zna za mog oca Žarka, kraljevog pilota. Zna i da su se stari piloti okupljali u „Našim krilima“ u Tošinom bunaru kod starog aerodroma. Tu sam i odrastao, stasao. Ali nekome je i ta kultna kafanica smetala pa je srušena. Sada se pilotska bratija sastaje malo bliže Zemunu, u Bežanijskoj ulici u kafani „Sir, pršut i vino“ kod Prike Ciganina. Nego, pilot iz crnog džipa me pita da li gore, kod mene, pored Vidova, postoji neka ravna livada od šezdeset do osamdeset metara na koju bi sleteo sportskim avionom!? Oh, nebesa, kako sam se obradovao! Aerodrom pored Vidova, moj Žarko bi iz groba ustao! A mogla bi tako da dođe i Bilja, naravno, ako me se, baš, uželela. Baška što bi mogao da se snimi i neki blesavi kadar za Bezbožnika... Kada sam, pak, uplivao u filmske vode ne mogu da odolim a da se ne osvrnem na - Čarape kralja Petra! Prosto me je ganulo što je Laza Ristovski za snimanje tih Čarapa od nadležnog ministarstva dobio samo „samo“ trista hiljada evra a očekivao je dva miliona!? Za 300.000 evra snimio bih, bar, deset filmova i da svaki bude jači od tih smrdljivih čarapa kralja Petra koje je, valjda, na albanskoj golgoti, poklonio nekom promrzlom regrutu. Dirljivo, dirljivo da nema gde. A taj kralj Petar, u mladosti avanturista i, šatro, anarhista iz Ciriha bio je, jednom drugom prilikom, toliko duševan da je iz državnog budžeta uzeo pozamašnu sumu za miraz svoje ćerke koju je udavao za nekog ruskog kneza. A u to vreme, ako je verovati Svetozaru Markoviću, pola seljačke Srbije nije imalo soli, pa su žene mesile neslan hleb. Prema tome, crni Lazo, baci u Dunav, ej tamo sa Zemunskog keja, taj tvoj srceparateljni scenario koji si, navodno, pripremao devet godina! Toliko dugo Tolstoj nije pisao Rat i mir. Kažeš, malo ti 300.000 evra! Ti bi, dakle, za jedan udvorički govor u Sava centru u kome si Aleka uzdigao do neba, da dobiješ dva miliona! Pa kad nisi dobio, odmah si se požalio – Kuriru! I koliko bi ti Lazo Srbine tražio za snimanje Čarapa Aleka Vučića!? Pogotovo što te čarape ne bi bile vunene, već, svilene i te čarapice bi Alek poklonio nekom đaku pešaku koji iz Suričeva pešači do Babušnice. U Babušnici bi, pak, premijerka Ana preselila izbegličku vladu iz Beograda. E, sad, Alekova rezidencija bila bi na Stolovima odakle se i Babušnica i Srbija vide kao na dlanu. K. G. Jung, moj guru iz Švice, savetuje me: „Mani se vunenih čarapa kralja Petra. Drži se ti tvog Bezbožnika koji će, kladim se, nadmašiti i Rubljova. Bajdvej, voleo bih da iz Vidova otvoriš i avio-liniju do Ciriha, pa da, neki put, skoknem do mog Bolingema!“ Tu i moja Crna ima pustu želju: „Eh, ja bih avio-liniju do kašmirskog Armisara gde je grob Riste iz Ohrida...“