Može li smrt promeniti sistem

Neke tragedije iniciraju da se sastave i izglasaju zakoni, odajući pijetet žrtvi i pružajući nadu da će se o uslovima da do njih ne dođe, više voditi računa. Slučaj nesrećne Olge Lovrić, koju je prošle nedelje ubio suprug u holu Centra za socijalni rad Novi Beograd, udarcem kamenom u glavu, a naočigled svoje troje dece, upravo je suprotan. Dogodio se ni mesec dana nakon početka primene Zakona o zlostavljanju u porodici i, što je još, tragičnije, nije bio jedini. Prethodila su mu još dva porodična ubistva, prvi u malom selu kraj Negotina, a drugi u beogradskom naselju Karaburma. Da li je to novi propis razjario zlostavljače, ili su karike u sprovođenju zakona – trule ili nezainteresovane? Gde to sve škripi u našoj državi, na polju socijalne politike? Gde su i sigurne kuće – nebezbedne. Tako je najnovija tragedija pokrenula lavinu pitanja, od čijih odgovora bukvalno zavisi budućnost Srbije. I njene osnovne ćelije – porodice. Provlačeći se po štampi, možda će biti otkriveno kako se vrši procena starešinstva prava – oca da viđa decu, makar i u kontrolisanim uslovima, ako je već dvaput „robijao“ zbog svirepog „porodičnog“ prebijanja, i prava dece i žene na goli život. Možda će se istražiti koordinacija među nadležnim institucijama. Možda će se preispitati sprovođenje Porodičnog zakona, kao i postupak individualnog plana zaštite, što je u opisu posla socijalnih službi. Možda će se ponovo pokrenuti procedura formiranja nacionalne SOS linije. Ili će sve biti zataškano, prepušteno na baktanje nevladinim organizacijama, volonterima i projektima. Neka tragična smrt Olge Lovrić posluži da se neke druge smrti ne dogode, kad već imamo i neki sistem, i neke zakone.