Kamen po kamen - dogovor

Na polaganje zakletve kojom se obavezuju da će „služiti Republici Kosovo“ novih četrdesetak pripadnika Kosovskih bezbednosnih snaga srpske nacionalnosti pristalo je zbog nemaštine. Mladići bez posla iz južnih srpskih sredina na maternjem se jeziku zaklinjalo pred predsednikom Kosova, dok je jedan od dvojice mogućih kandidata za premijera Aljbin Kurti najavljivao transformaciju KBS u vojsku uz operativnu pomoć Hrvatske i Albanije. Ako bi najistaknutija figura Samoopredeljenja, pokreta koji je na minulim kosovskim izborima samostalno postigao najveći uspeh, zaista postao premijer, sigurno bi na tome, kao i na drugim radikalnim potezima, nastavio da insistira, smatra Nedžmedin Spahiju, politički analitičar iz južnog dela Kosovske Mitrovice i profesor na Univerzitetu u Prištini. „Bez obzira na brojnost i na naoružanje, bezbednost Kosova se ne može zasnivati na toj vojsci bez pomoći NATO, te je jedino smisleno da se ona formira samo ako to Alijansa bude zahtevala. Aljbin Kurti žuri da ima vojsku jer je ona jedna od njegovih programskih pozicija u političkom pristupu, iako bi to ugrozilo ekonomiju. Koliko će daleko Kurti dogurati u toj svojoj avanturi možemo samo da slutimo. S njim će, ne samo zbog vojske, zapadni saveznici svakako imati dosta glavobolje, što ne znači da će on osamostaliti Kosovo u odnosu na Zapad“, procenjuje Spahiju. Dušan Radaković, osnivač nevladine organizacije Centar za zastupanje demokratske kulture iz severnog dela Kosovske Mitrovice, smatra da mogućnost dogovora u Briselu utiče na formiranje vlade u Prištini, koja je uvek pod velikim međunarodnim uticajem. „A međunarodna zajednica ne zna šta može da očekuje od Samoopredeljenja, prema kome je i sad skeptična. U svakom slučaju rešenje će biti ono koje će voditi nastavku dijaloga u Briselu. Uveren sam, s druge strane, da ova vlada neće dugo trajati i da neće imati dovoljno kapaciteta za pitanja poput formiranja vojske.“ Kurtijeva vlada jedino je moguća u koaliciji sa Demokratskim savezom Kosova, a u tom slučaju većina u parlamentu bi bila apsolutna i bez podrške 20 poslanika manjinskih zajednica. Haradinajeva vlada, s druge strane, ukoliko njegova koalicija uspe da „ubedi“ još dva poslanika (pretpostavlja se iz Alijanse za novo Kosovo, stranke Bedžeta Pacolija), zavisiće od Srpske liste. Ako izbori budu ponovljeni, kaže Spahiju, Kurti će na njima osvojiti dovoljnu većinu da bez ičije pomoći sastavi vladu. „U novoj vladi očekuje se da je vodi osoba koja će i faktički biti premijer, bilo da je to Ramuš Haradinaj ili Aljbin Kurti. Međunarodna zajednica na Kosovu ima veću ulogu i uticaj na institucije nego u Srbiji, pa na Kosovu neki formalni premijer može biti efikasniji nego što bi to u Srbiji bio bilo ko ko nije Vučić, ali bilo ko osim njih dvojice ne bi vladao situacijom“, kaže Spahiju. „Kurti je izrastao u važnog političara uz konstantan sukob sa međunarodnim faktorima. Nikada se nije sreo sa američkim ambasadorima, a na prijemima kad bi se našli na istom mestu, mimoilazili su se sve do poslednjih izbora, kada su se sreli na inicijativu ambasadora. Kurtijevo trenutno političko dostojanstvo je veće od drugih, pa, iako će dijalog biti nastavljen čak i ako on bude premijer, Tači će morati da deluje više ofanzivno. Iako je u ratu bio asistent Adema Demaćija, Kurti pripada generaciji političara koji nisu zahvalni zapadnim zemljama za bombardovanje i koji ne računaju na pomoć zapadnih saveznika da bi se u odnosu na njih osećali inferiornim. Za njih je i rat deo istorije, a ne sećanja“. Nakon prvog predsedničkog, ali kako je naglašeno neformalnog, susreta Aleksandra Vučića i Hašima Tačija u Briselu pod pokroviteljstvom evropske komesarke za spoljnu politiku Federike Mogerini, dogodio se kuriozitet da su obojica pregovarača kazala da je u susretu bilo pomaka, najavili su velike promene u dijalogu, novu fazu čak, ali se potom nisu međusobno demantovali. Po Tačiju, ona definitivno podrazumeva okončanje procesa potpisivanjem sveobuhvatnog političkog sporazuma „koji će otvoriti sigurnu evroatlantsku perspektivu Kosovu, kako bi bili deo NATO i EU, ali istovremeno i ubrzati proces integracija Srbije“. Vučić ga nije demantovao, iako se u Srbiji potpisivanje pravno obavezujućeg sporazuma tretira kao poslednji korak pre priznavanja kosovske nezavisnosti. Predsednik Srbije kazao je da se razgovaralo o suštini i sadržaju dijaloga u budućnosti, a najmanje o tehničkim stvarima. „Nema sumnje da će dijalog biti nastavljen u Briselu, ali ne samo taj dijalog koji se bavi određenim temama, već da ćemo se baviti suštinskim stvarima, kako i na koji način vidimo naše odnose za godinu, dve ili pet. Što znači da moramo ozbiljnije i hrabrije da razgovaramo unutar, s naše strane, srpske javnosti, oni unutar albanske javnosti na Kosovu i Metohiji, i svi zajedno da mnogo češće i više razgovaramo“, kazao je Vučić. Za Radakovića je suština, međutim, u životu. Iako smatra da je logičan sled prebacivanje dijaloga na predsednički nivo s obzirom na to da Tači i Vučić vode politiku, on očekuje rezultate u svakodnevici, koje do sada srpska zajednica na KiM nije doživela. „Nama su nepotrebne floskule poput one kako u razgovorima vodimo sa pet nula. Narodu su potrebne činjenice. Ako posmatramo primenu Sporazuma o pravosuđu, recimo, koji je žila kucavica integracije, ništa nismo znali dok nerealni planovi po nerealnim rokovima nisu počeli da se sprovode preko noći. U obe delegacije treba da uđu ljudi sa severa na koji se najveći deo sporazuma i odnosi. Stvar je u realnosti. Trenutno 300-400 ljudi čeka da plati račun Telekomu, a zbog tehničkih problema već razmišljaju o raskidu ugovora. Srbi u KBS idu trbuhom za kruhom. Niko ne voli što mora da uzme ličnu kartu i što mu u dokumentima piše da je Kosovar, ali tako je da bismo mogli da živimo ovde“. Sličnu ideju imao je skoro i ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu Branko Ružić, kazavši da srpski politički i etnički korpus na Kosovu i Metohiji treba mnogo aktivnije i agilnije da uđe u politiku kosovskog društva i da na taj način ostvari prava koja su, po njemu, u kosovskom ustavu široka i treba da budu iskorišćena. Istina je, kaže Radaković, da prostor pozitivne diskriminacije nije upotrebljen, ali zato što ljudi ne poznaju zakone i što im te mogućnosti politički lideri nisu predočili. Spahiju smatra da je prebacivanje dijaloga na predsednički nivo logičan potez nakon što se glavna politička figura u Srbiji preselila na taj nivo. „Evropska unija ne želi da dijalog vode ljudi čije su funkcije formalne i da se odgovornost odmiče. Manjkavost prethodnih razgovora bila je i ta što je Isa Mustafa bio formalni, ali ne i stvarni premijer. Dijalog ulazi u fazu kada su pregovarači došli do saznanja da im oprečne izjave nakon razgovora više štete nego što koriste. Kasni se sa primenom sporazuma. Prvi su potpisani pre šest godina i nema dovoljno rezultata, pa očekujem da će Brisel tražiti druge načine“. Sadržina pravno obavezujućeg sporazuma nedovoljno je poznata, kao uostalom i sadržaj pregovaračkog poglavlja 35 čiji je deo taj sporazum postao. Nagađa se da je, između ostalog, reč o brojnim međunarodnim članstvima Kosova, pa i onom u Ujedinjenim nacijama - ali izvesno je i više puta ponovljeno - Beogradu da je to još jedan uslov evropskih integracija. Kao još jedan bočni temelj svoje moći, Vučić će voditi dijalog sa Tačijem do trenutka u kome će i to članstvo, kao i ulazak Srba u kosovske bezbednosne strukture, biti nevažno većini biračkog korpusa.