Srbija na otpadu

Kada sportski klub u jednoj sezoni osvoji trofeje i u fudbalu i u košarci i u vaterpolu, to se zove „dominacija zemlja-vazduh-voda“. A kada čovek zagađuje i zemlju i vazduh i vodu, može da kaže da dominira životnom sredinom, i ta dominacija može trajati i duže od bilo koje sportske, ali nakon što se sa trona padne, povratka u život nema, ni sledeće sezone ni bilo kada. Čovek je iz perspektive prirode štetočina još od prvih vatri koje je u preistoriji založio, pa je – sa crnom nijansom – zabavno to što je prethodnih meseci baš vatra na deponiji u Vinči, po kojoj ime dobija čuvena preistorijska kultura, skretala ovdašnjem čoveku pažnju na ekologiju. Ali Vinča je samo jedna deponija, a deponije su samo jedan način kojim Srbija dominira nad sopstvenom životnom sredinom. „To što mi radimo – sakupimo otpad i prebacimo ga sa jedne lokacije na drugu, daleko od očiju javnosti, ali nepripremljenu, pa ga istresemo i teškom mehanizacijom nekako oblikujemo telo deponije i tu završimo priču – u razvijenim je zemljama prevaziđeno decenijama. To nije u skladu ni sa našom sopstvenom zakonskom regulativom, koja predviđa da se od otpada iskoristi šta se iskoristiti može, a da se ostalo bezbedno odloži“, uvodi u temu Dejan Ubavin, vanredni profesor Fakulteta tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu, direktor fakultetskog Departmana za inženjerstvo zaštite životne sredine. Ovih je dana, uz manju medijsku pažnju, gorela i deponija u Novom Sadu. Oko one u Vinči podiglo se suviše dima da bi je vlast mogla ignorisati, ali novosadska i brojne druge, čini se, mogu i dalje bezbrižno da štete. „U Novom Sadu se rešenje ni ne nazire. Nema smisla mnogo investirati u postojeće deponije ako neće biti korišćene kako treba. Zdrava osnova za većinu opština i gradova bila bi izgradnja sanitarne deponije – a one se u potpunosti razlikuju od postojećih.“ Zato, kaže profesor Ubavin, pravo pitanje nije kako su se požari dogodili, već kako se nisu dogodili ranije. A sanitarne deponije – koje imamo u zakonu, ali na parčetu papira otpad se ne da odlagati – trebalo bi da sprečavaju ne samo akcidente poput nedavnih, već svaki nepovoljan uticaj na vodu, zemljište i vazduh. „Prvo se priprema teren, koji mora da bude izolovan. Bira se segment deponije u kojem će se otpad istresati, i taj se svakodnevno prekriva zemljištem ili nekim drugim inertnim materijalom da ne bi bilo požara, da ne bi rovarile štetočine i insekti, da se spreči zaraza. Taj se prostor obezbeđuje za nekoliko godina i potom se trajno zatvara i otvara novi. Tako imate jednu malu kontrolisanu površinu koja je izložena, a sada su hektari izloženi padavinama i ostalome. Mora se takođe postaviti izolacioni materijal, kao i sistem za ispuštanje gasa, koji smanjuje rizik od požara i eksplozija metana, i drenažni sistem koji izvlači višak vode sa dna deponije, kako se tamo ne bi napravio bazen. Pošto je taj višak vode kontaminiran, mora da se prečisti i tek onda može da se ispusti u vodotok.“ Verovatno neće doći kao naročito iznenađenje podatak da nekih devedeset odsto srpskih deponija nema ama baš ništa od navedenog. Kako bi rekao profesor Ubavin – nema ni kontrole količine, ni ideje dokle će se deponija koristiti, da li dve-tri ili dvadeset-trideset godina, te nikakvo planiranje nije moguće. Kada je stanje takvo, Dejan Ubavin ne vidi smisla u tome da izdvaja neku naročito crnu otpadnu tačku na mapi Srbije. Što više otpada, veći je rizik, kaže načelno, i naglašava da sve o čemu govorimo nema veze sa evropskim standardima, već sa elementarnom pristojnošću života. „Da, trošak će biti velik jer je posledica višedecenijskog zanemarivanja ovog problema. Dvadeset prvi je vek, a mi i dalje muku mučimo sa snabdevanjem vodom za piće, užasno velik procenat teritorije nema tretman otpadnih voda, to je u razvijenom svetu nezamislivo...“ Kada smo već pomenuli tokove vode, možemo se odmaknuti od smrada deponija i uživati u aromi drugačije kontaminacije, no prvo zaključimo o zemljištu. „Najveći doprinos imaju javne komunalne deponije, ali Agencija za zaštitu životne sredine je u izveštaju o stanju zemljišta za 2015. godinu pobrojala 423 kontaminirana i potencijalno kontaminirana lokaliteta. Neki možda sadrže samo nekoliko desetina buradi nečeg štetnog, ali drugi se prostiru hektarima, a u svakom slučaju i jedno bure koje se izlije može da zagadi veliku površinu zemlje“, objašnjava Igor Jezdimirović, predsednik udruženja „Inženjeri zaštite životne sredine“. Na pitanje o crnim tačkama, Jezdimirović odgovor sipa kao iz rukava. „U Petrovcu na Mlavi je vanredno stanje; neko je na deponiji ostavio šta nije smeo. U pančevačkoj ,Petrohemiji’ imamo otpad u sarkofazima – strpaš, sahraniš pod betonskom pločom i nadaš se da nikad neće izaći. Sa druge strane se ističu Zorka – obojena metalurgija iz Šapca, deponija fosfogipsa u Prahovu, Hemijska industrija Viskoza Loznica, čačanski , Lateks... To je sve otpad preduzeća u stečaju, istorijsko zagađenje.“ Kada je reč o vodama, to prirodno bogatstvo lepe nam zemlje, kojim se dičimo u svakom udžbeniku geografije odštampanom u istoriji srpskog obrazovanja, one umeju biti toliko zagađene da je Igor Jezdimirović ,fasciniran’. „Jedan od najznačajnijih uzroka je neodgovarajuća kanalizaciona infrastruktura, to je alfa i omega, dok se to ne reši imamo stravičan problem sa životnom sredinom. Veliki bački kanal kod Vrbasa je neprikosnoven. Toliko je zagađen da je fascinantan – tamo su industrijske otpadne vode što od bivših, što iz sadašnjih industrija... A prvo mora da se prekine dolazak novog otpada, pa tek onda da se rešava problem starog. Pritom je 2007. na panevropskoj konferenciji jedan tadašnji ministar obećao da će Veliki bački kanal biti očišćen za godinu. I potom deset godina nije urađeno ništa.“ Ako su zemljište i voda takvi, čoveku ostaje da podigne čardak ni na nebu ni na zemlji. I da tamo umre od kontaminiranog vazduha. Pomenimo uzgred da su i ti podaci iz 2015. godine jer podaci iz 2016. još nisu pušteni. No prema tim podacima čist vazduh (je) ima(lo) 58,5 odsto stanovništva Srbije. Makar u nekom trenutku, jer još nisu poznati detalji merenja. Nekome će i to zazvučati utešno, ali treba to predstaviti i sa druge strane – 31,4 odsto udisalo je vazduh treće kategorije. To znači da je skoro trećina žitelja Srbije barem u nekom trenutku udisala vazduh u kome je prekoračena poslednja tolerantna vrednost jedne ili više štetnih materija. „Svaki put kada se ta koncentracija pređe, sigurno imamo zdravstvenu temu. Uticaj na zdravlje sigurno postoji, bez greške, svejedno da li akutan ili hroničan. Da i ne pominjemo sinergijski efekt zagađenja vazduha, zagađenja zemljišta i zagađenja vode. Što se odnosa vazduha i industrije tiče, dovoljno je pomenuti dimnjake termoelektrana i industrijsku zonu Pančeva, sa rafinerijom, azotarom, petrohemijom u blizini grada. Imamo i uticaj saobraćaja, morali bismo da poboljšamo javni prevoz da bi se ljudi manje služili automobilima, kao i individualna ložišta ljudi koji usled siromaštva lože sve i svašta – a ne možete to da im uskratite jer je to jedini način da se zagreju“, nabraja Jezdimirović. Sa ovakvim temeljima Srbija se sprema da otvori 27. poglavlje pregovora o pridruživanju Evropskoj uniji – poglavlje o životnoj sredini. Goran Trivan, svež ministar za zaštitu životne sredine, govorio je prethodnih dana da je to poglavlje „najobimnije i najdelikatnije jer zadire u sve sfere društva“ i da će biti potreban ogroman novac – misli da bez petnaest milijardi evra nije moguće izvesti šta treba – pogotovo za komunalni otpad i otpadne vode. Jasno je da Srbija – ovakva kakva jeste – te pare nema, no koliki god trošak bio, Igor Jezdimirović podvlači da nije skupo urediti životnu sredinu, već lečiti bolesti koje nastaju usled zagađenja. „Problem je uvek primena propisa. Na lokalu nema ko da ih sprovede jer nema odgovornosti za donosioce odluka. Ekologija nije problem koji se može rešiti brzo, te nije ni politički popularan. Životna sredina ima dugoročan uticaj, a mi još ne znamo koje su posledice bombardovanja 1999; ovaj viče jedno, onaj drugo, što je van pameti.“ Pride 2020. nastupa nov budžetski period za Evropsku uniju, i niko ne zna koliko će EU tada biti voljna da Srbiji strpa u džep kako bi sredila svoju baštu. A ako ne ispunimo na vreme šta smo obećali, plaćaćemo kazne. Zato, zaključuje Jezdimirović, dobar dogovor i o rokovima i o sredstvima mora da se postigne odmah. U svetlu činjenice da jedan jedini kanal, koji smo obećali srediti odmah, nismo sredili već deset godina, srpska ekološka perspektiva izgleda crno baš kao i srpski vazduh.