Biznis mali, svašta mu fali

Umesto što strane investitore, često moćne multinacionalne kompanije, časti subvencijama i do 10.000 evra za radno mesto, Vlada Srbije bi mogla da reši gorući problem nezaposlenosti i sa mnogo manjim novčanim podsticajima, a možda i bez njih. Ovo je pre tačno dve godine napisao u autorskom tekstu za Vreme Nenad Popović, sadašnji ministar bez portfelja zadužen za inovacije i tehnologiju, kritikujući vlasti zbog pogrešnog odnosa prema malim i srednjim preduzećima koji bi, prema Popovićevim rečima, mogli da budu razvojna šansa Srbije. Naveo je da bi, čak 13 godina nakon što je Evropska unija usvojila Evropsku povelju za mala preduzeća, i Srbija mogla da uradi nešto slično. Povelja u međuvremenu nije usvojena, a i uprkos činjenici da je 2016. proglašena godinom preduzetništva, a onda se ta godina proširila na celu jednu deceniju, tempom kojim rastu mala i srednja preduzeća (MSP) nije zadovoljan ni predsednik Aleksandar Vučić, čulo se nakon novoustanovljene prakse da se predsednik države sastaje sa Misijom Međunarodnog monetarnog fonda. Ko je za to odgovoran? Građani kojima fale radne navike i preduzetnički duh, kako je često umeo da tvrdi novoizabrani predsednik ili država koja nije stvorila „dobar sistem, sa normalnim uslovima poslovanja“, kako je to onomad napisao Nenad Popović, kritikujući upravo političare koji građanima spočitavaju nedostatak preduzetničkog duha i optužuju ih da skrštenih ruku čekaju pomoć države. U kakvim to uslovima posluje sektor MSP u Srbiji i zbog čega preduzetnici tvrde da ukoliko žele da rade legalno imaju samo jedan odsto šanse da „prežive“. Slično pokazateljima u EU, i u Srbiji sektor mikro, malih i srednjih preduzeća čini 99,8 odsto od ukupnog broja registrovanih privrednih subjekata i zapošljava dve trećine radne snage, ali sa razlikom što u EU ovaj sektor stvori više od polovine BDP-a, dok je u Srbiji to nešto manje od 35 procenata. U državnoj Strategiji za podršku malih i srednjih preduzeća od 2015. do 2020. navodi se da je cilj da se za tri godine broj malih i srednjih preduzeća poveća na 350.000, a broj ljudi koji ta preduzeća zapošljavaju na 950.000 sa sadašnjih oko 730.000. Ilustracije radi, prvom sličnom strategijom nakon postoktobarskih promena, onom iz 2003. definisano je da do 2008. broj MSP bude 400.000 i da oni zapošljavaju milion ljudi. I sam Popović u pomenutom tekstu navodi kako je 2015. u ovom sektoru radilo manje ljudi nego 2002. a broj preduzeća je povećan jedva za 10 odsto. A razloge za to treba potražiti u nepovoljnom poslovnom ambijentu i visokim nametima koji privredu sputavaju da se brže razvija. Ne postoji istraživanje sprovedeno među vlasnicima malog biznisa u Srbiji koje nije pokazalo da sitnu privredu muči nedostatak kredita za investicije, previsoki porezi i doprinosi, zamršena administracija, siva ekonomija, korupcija... U jednom od njih navodi se da gotovo 85 odsto malih i srednjih preduzeća svoj razvoj finansira sopstvenim sredstvima, jer u Srbiji gotovo da i nema banke u koju su dobrodošli. Ako se takva i nađe, uslovi zaduživanja su takvi da će malo preduzeće gotovo sigurno odvesti u skoru propast. Srbija nema ni privatne, ali ni državne fondove koji bi finansirali mala i srednja preduzeća, a i formiranje garantnog fonda koji bi rizik plasiranja kredita ovim preduzećima podelio sa bankama u slučaju nesolventnosti klijenta, i dalje je samo bajka. „Ni fiskalna konsolidacija nije prepreka za veću podršku malom biznisu. Za to su bile dovoljne samo mrvice od 700 do 800 miliona evra, koliko se svake godine izdvaja za subvencije raznim gubitašima. Na stranu to što je država za protekle četiri godine usmerila 392 milijarde dinara raznih podsticaja za regionalni razvoj, a zna li iko efekte tih podsticaja“, napisao je te 2015. sadašnji ministar Popović, uz poziv da se „zapitamo hoćemo li i dalje izvoziti sirove maline, sveže trešnje, kukuruz i balvane ili ćemo stvoriti uslove da se preduzetnicima obezbede krediti na 10 do 15 godina, uz kamatu od dva-tri odsto i period mirovanja kredita od jedne do pet godina, kako bi oni taj novac usmerili u male fabrike koje će onda izvoziti sok od malina, slatko od trešanja, nameštaj od punog drveta“. Osim kredita, maloj privredi su omča oko vrata i visoki poreski nameti. Stopa doprinosa za penzijsko i zdravstveno osiguranje možda nije među najvišima u Evropi, kako se nekada može čuti, ali je stepen progresivnosti takav da su u Srbiji, za razliku od razvijenog sveta, najviše opterećene najniže zarade. Zato ogorčeni mali privrednici vole reći kako se poreski i paraporeski sistem kroji u zavisnosti od toga koliko državi novca treba, a pošto je stopa sive ekonomije izuzetno velika, oni koji odluče da rade legalno unapred moraju znati da će državi morati da plaćaju i za one koji su na ilegalnom terenu. A ti ilegalni najčešće imaju jednako snažan argument - manji porezi i dažbine, uredniji rokovi plaćanja, jednostavnija administrativna procedura i rado će preći u legalne tokove. Dragoljub Rajić, iz Mreže za poslovnu podršku, kaže za NIN da su zakoni i podzakonski akti kojima se reguliše poslovanje privrede u Srbiji toliko komplikovani da su jednom mikro preduzeću potrebni i poreski i pravni i računovodstveni savetnik da bi mogao da poštuje propise. „Istraživanje u kojem je učestvovala i naša Mreža sprovedeno u celom regionu pokazalo je da preduzetnici u Srbiji i BiH troše najviše efektivnog radnog vremena na administriranje. U Srbiji je to između 39 i 44 odsto vremena, a prosek EU je 13,2 odsto. U Hrvatskoj je 16 odsto, Makedoniji 18, Crnoj Gori 24“, kaže Rajić. Pored visokih poreza i doprinosa, kao i komplikovanih zakona i previše administracije, Rajić navodi i preduge rokove plaćanja. „Ne možete poslovati normalno ako imate rokove plaćanja od 135 do 140 dana. Običan mali privrednik posluje tako što prvog do desetog u mesecu plaća obaveze prema državi, od 10. do 20. dobavljače, a onda pri kraju meseca mora da obezbedi novac za zarade. Ako u međuvremenu ne naplati svoja potraživanja on neće imati para za plate, pa će morati da traži bankarski kredit da bi isplatio zarade. Ti krediti su skupi i tako se ulazi u vrzino kolo lošeg poslovanja i nelikvidnosti“, objašnjava on. NIN-ov sagovornik nije pobornik ideje da se formiraju državni fondovi iz kojih bi se finansirao MSP, jer, kaže, iskustvo nas uči da bi neka razvojna banka ili državni fond bili poligon za nova stranačka i politička nameštanja i kreditiranja mimo jasnih kriterijuma. „Problem je što kod nas ne postoje privatni fondovi koji bi finansirali mala i srednja preduzeća, kakvi postoje u inostranstvu i rade ili tako što pozajmljuju novac ili tako što dokapitalizuju dobar biznis. Ali neće takav fond ulagati u Srbiji u kojoj je poslovni ambijent loš, a sudska zaštita katastrofalna. Ako mu je potrebno da godinama na sudu pokušava da zaštiti svoja prava u slučaju da ga partner prevari, on nema interes da ulaže ili kreditira u takvom ambijentu“. Iako je poslednjih godina primetno da broj novoosnovanih malih i srednjih preduzeća prevazilazi broj ugašenih, što se od izbijanja ekonomske krize nije dešavalo, rezultati poslovanja privrede koje sumira Agencija za privredne registre pokazuju da je i u 2016. sektor mikro preduzeća zabeležio gubitke u svom poslovanju. I da su oni čak 8,5 odsto veći nego što su bili godinu ranije. Milan Knežević, iz Asocijacije malih i srednjih preduzeća i preduzetnika kaže da je stanje u ovom delu privrede dramatično. „Čak 39.000 preduzeća nije predalo završne račune, a ogroman broj njih pravi gubitke veće od vrednosti kapitala. Ovaj segment privrede u EU zauzima 99 odsto ukupnih privrednih tokova, a kod nas je to 46 procenata. Enormni problemi privrede za državu uopšte ne postoje. U Sivoj knjizi NALED-a na stotine je definisanih problema privrednog ambijenta u Srbiji i za njih su ponuđena adekvatna rešenja. Za dve godine rešeno je šest odsto. Konstantno se donose `nezakoniti zakoni` koji omogućavaju nova zahvatanja“, kaže Knežević. On posebno ističe visoku stopu sive ekonomije koja „suspenduje Ustavom garantovanu jednokopravnost na tržištu i ogroman broj firmi onemogućava da legalno posluju“. Knežević smatra da „veliko spremanje“ u ovom delu privrede mora da počne od svođenja sive ekonomije na 10 odsto BDP-a, jer, kako kaže, ako neko pri nabavci robe utaji 20 odsto PDV-a i deo carine, on će za 50 odsto biti konkurentniji od onoga koji radi legalno. „Nakon toga, potrebno je doneti kratkoročnu i dugoročnu strategiju razvoja MSP, oročiti rešavanje 200 identifikovanih problema, ukinuti besmislene parafiskalne namete, uvesti progresivno oporezivanje, a najnižu zaradu osloboditi poreza i doprinosa, krenuti sa rasterećenjem preduzetnika, a one sa uvođenjem novih nameta, doneti Zakon o zanatstvu“, kaže Knežević i posebno podvlači ukidanje protivustavnih subvencija stranim i domaćim investitorima. Ovo poslednje kritikovao je i Popović u svom tekstu, a sada kada je ušao u vladu Ane Brnabić nudi mu se i prilika da to promeni. Tako će obradovati ne samo malu i srednju privredu, već i, njihovim razvojem, nezadovoljnog predsednika. Paranameti za paradržavu U Srbiji se na svim nivoima vlasti plaća više od 200 različitih parafiskalnih nameta, taksi, naknada, pokazala je analiza koju je nedavno uradio Fiskalni savet. Iako svako preduzeće ne plaća svaki od ovih nameta, konstatuje se da je sistem nameta privredi prilično neuređen, nema ni evidencije o njihovom broju, a kamoli analize njihove opravdanosti ili uticaja na privredu. Parafiskalni nameti se često menjaju, a analiza je pokazala i da sa opadanjem poreskih prihoda, naročito na lokalu, dolazi do uvođenja novih nameta građanima i privredi kako bi se nadoknadili nedostajući prihodi u budžetu. Takođe, primetno je i da se prihodi prikupljeni na ovaj način često ne troše u svrhu za koju su namenjeni.