Subvencije ne treba davati

Poljacima 1989. život nije bio dobar. Zato ih je Lešek Balcerovič strpao u autobus – izvesno nekog privatnog prevoznika – i poveo ih putem tržišne ekonomije. Čudne su rute tih političkih i ekonomskih autobusa za prevoz naroda, pa i o sudbini poljskog stižu kontradiktorne informacije. Neki svedoci kažu da su putnike videli u luksuznim letovalištima; neki drugi, pak, da se autobus slupao još u Varšavi. Bilo kako bilo, Lešek Balcerovič, metonimija poljske ekonomske tranzicije, čovek po kome je i plan te tranzicije 1989. dobio ime, i danas tvrdi da je njegov put Poljacima bio jedini. Samouveren do arogantnosti – osobina svakako dobrodošla dok je bio ministar finansija i zamenik premijera Poljske od septembra 1989. do decembra 1991, pa ministar finansija u još jednom mandatu devedesetih, i višegodišnji predsednik narodne banke, itd. – osmehom sa prilične visine odbija svaku zamerku. Lako je zamisliti ga kao junaka (zamišljene) anegdote u kojoj mu krajem 1989. neki saradnik govori: „Ali, druže Lešek... Pardon – gospodine Balceroviču, vaše reforme znače da će milioni naših građana ostati bez posla!“, a on mu odgovara „Pa šta?“ Ne, možda, zato što je Lešek Balcerovič neosetljiv spram ljudske patnje, već zato što je ubeđen da je ta patnja jedini put do zvezda. Nedavno je gostovao u Srbiji, na međunarodnoj konferenciji koju je organizovao Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu, i u razgovoru za NIN objasnio svoj svetonazor. Tvrdite da je privatizacija osnovna reforma. Privatizaciju u Srbiji obeležile su nezaposlenost, nameštene prodaje i brojne druge afere. Zbog čega tvrdite da je privatni kapital efikasniji od državnog? Vrlo je jednostavno. Socijalizam je veoma loš sistem. Ako želite da zadržite loš sistem, nemojte privatizovati, ali to će biti veoma loše po ekonomiju. Ako državno vlasništvo dominira, ne možete da imate ni demokratiju, posledice su stagnacija i krize, a ne demokratija, pa je zaključak jednostavan - promenite sistem. To u osnovi znači - privatizujte. Nikada ne treba generalizovati na osnovu jednog primera. Moramo pogledati detaljne podatke o zemljama privatnog vlasništva i videćemo da u globalu imaju bolje ekonomske rezultate. Nezaposlenost raste u privredama centralne i istočne Evrope, koje se pretvaraju iz socijalističkih u tržišne, ali vi tvrdite da je zabluda smatrati taj rast posledicom reformi. Šta onda po vama izaziva nezaposlenost? Ovo bi trebalo da objasnite čitaocima - istina je da u mnogim preduzećima imate prezaposlenost. Ako ta preduzeća imaju i monopol, mogu da prežive, ali ko to plaća? Plaća društvo. Ako se suoče sa konkurencijom, pre ili posle će se urušiti i svi će napustiti posao. Zato je logička greška reći da privatizacija stvara nezaposlenost - to je veoma kratkovido. Mnogi su u Poljskoj govorili isto. Mnogim zemljama u tranziciji padaju industrijska proizvodnja i ostali ekonomski pokazatelji. Istraživanje ekonomiste Branka Milanovića pokazalo je da su samo Poljska, Albanija i Estonija imale uspeha, dok su sve ostale države u tranziciji neuspešne. Kako to komentarišete? Ne bih reagovao na istraživanje koje nisam pročitao, nemojte to tražiti od mene. Mogu samo da kažem da postoji mnogo literature o tranzicionim ekonomijama, koja pokazuje da su zemlje koje su dalje odmakle u reformama, uključujući privatizaciju, regulaciju, fiskalnu disciplinu, ekonomski uspešnije od onih koje reforme odlažu. Tranzicija znači i rast nejednakosti. Na osnovu čega tvrdite da povećanje nejednakosti ne mora uvek da bude loše? Morate razlikovati nejednakost prihoda i prilika. Najvažnija je nejednakost prilika, i nju treba smanjiti. Ona nije fer, i ako povećate razmere prilika za ljude, to je dobro i za društvo. Ne pridružujem se opsednutosti nejednakošću prihoda i mislim da se treba koncentrisati na prilike i na siromaštvo. A siromaštvo stvaraju loši režimi. Zašto u Africi imate mnogo siromašnih? Zato što su mnoge tamošnje države netržišne diktature. Najzad, i pod socijalizmom imate veliku nejednakost u moći, koja se često previđa. Tito je bio blagonaklon diktator, ali je uživao u životu. Statistički, u socijalizmu razlike u prihodima mogu biti manje, jer zabranjujete privatno poduzetništvo, ali ljudi plaćaju tu cenu. Mislite li da zemlje ovog dela Evrope ikada mogu da dostignu ekonomski razvoj drugih zemalja EU, ili da mu se makar približe? Zavisi od javnih politika. Ne verujem da postoji bilo kakav ekonomski zakon koji bi rekao da zemlje srednjeg dohotka ne mogu da sustignu ostale. Na svakom nivou ekonomskog razvoja samo nekoliko zemalja je uspešno, ostale nisu. A uspešne su ako uspeju da primene bolje politike ekonomskog rasta, koji je uvek zasnovan na privatnom preduzetništvu. Ne možete dokazati da je nemoguće. Jeste teško, i zahteva mobilizaciju ne samo političara, već i društva oko dobrih politika. LJudi moraju da razumeju koliko su važne vladavina prava i lične slobode, uključujući ekonomske. Da li biste balkanskim zemljama savetovali da privatizuju strateška preduzeća, poput aerodroma i elektroprivrede? Najpre bih savetovao da ne koristite reč „strateški“; ona je za naivne. Koliko mi je poznato, najbolju definiciju reči „strateški“ dala je hrvatska vlada, koja je rekla „Strateško je ono što mi smatramo strateškim“. Jezik je veoma važan. Nemojte se navlačiti na tu reč; sve može biti strateško i to se koristi u odbrani državnog vlasništva, što je često u vezi sa političkom moći. Pogledajte iskustva zapadnih ekonomija. Aerodromi mnogih su u privatnom vlasništvu. Živimo u dobu jeftinog novca, to jest rekordno niskih kamatnih stopa na dolar i evro. Šta će biti sa zemljama u tranziciji kada kamate počnu da rastu? Pripadam grupi ekonomista koji misle da su niske kamatne stope držane predugo. Pre ili kasnije mora da dođe do normalizacije, i zemlje koje su niske kamatne stope koristile da previše pozajmljuju platiće posledice. Bolje je biti oprezan na vreme. Kakvom vam se čini srpska tranzicija? Bilo bi nepristojno da komentarišem, došao sam na dva dana. Postoji, međutim, nekoliko opštih lekcija zasnovanih na empiriji. Bolje je smanjiti budžetski deficit kada je preteran, a to se, koliko shvatam, dešava u Srbiji. Smanjenje državnog vlasništva dobro je za ekonomiju, jer znači više efikasnosti i manje korupcije. Treba unaprediti i bankarski sektor, i neke od tih lekcija su možda primenljive u Srbiji. Glavna poluga kojom se Vlada Srbije služi da privuče direktne strane investicije jesu budžetske subvencije, uz objašnjenje da to rade i sve druge zemlje. Šta mislite o takvim podsticajima? Bez osvrtanja na konkretan srpski slučaj, podržao bih ono što kaže Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj - trebalo bi da postoji „ugovor o nenapadanju“. Vlade bi trebalo da se saglase da ne podstiču strane investitore. Da li je kriza započeta 2008. gotova ili treba očekivati nove potrese? To niko ne zna. Mogu samo da kažem da bih lično posmatrao Kinu. Kinezi nisu superljudi i nisu iznad ekonomskih zakona.