Moguć sukob Rusije i Zapada na Balkanu

Za Frensisa Fukujamu može se reći da je mnogo toga i, pri tome, ne načiniti grešku. Može ga se opisati kao političkog analitičara, sociologa, ekonomistu, istoričara i niko neće staviti primedbu ni na jednu od ovih odrednica. Ali ako bi većina ljudi morala da ga definiše u jednoj reči, onda bi to svakako bilo - intelektualac i naravno pisac bestselera Kraj istorije i poslednji čovek, knjige u kojoj tvrdi da je istorija ideja okončana priznavanjem liberalne demokratije kao krajnjeg oblika vladavine čoveka. Razgovor sa Fukujamom vođen je tokom njegovog gostovanja u Sarajevu na sesiji „Zarobljena država u postkonfliktnom društvu“. Pisali ste 1989. i zatim 1992. o „kraju istorije“ i liberalnoj demokratiji kao konačnoj fazi evolucije ljudskog društva. Šta vidite kao najvažnije izazove liberalnoj demokratiji danas? Ranije ste govorili o autoritarizmu, islamizmu, populizmu… Postoji nekoliko različitih kategorija. Postoji kategorija spoljašnje pretnje od strane autoritarnih država poput Rusije i Kine, koje su veliki nedemokratski entiteti koji na različite načine dovode u pitanje globalni poredak i takođe pokušavaju da se umešaju - naročito Rusi - u unutrašnju politiku demokratskih država. Imate i unutrašnji izazov koji se iskazuje u vidu populističkog nacionalizma, gde imate demokratski izabrane lidere koji pokušavaju da potkopaju liberalni element demokratije, ugroze vladavinu prava, nezavisnost sudstva i nezavisne medije, i pokušavaju da delegitimizuju protivnike koji stanu na put njihovim planovima. Morate da napravite korak unazad i pogledate šta se krije iza ovog izazova, i ja mislim da to delimično ima veze sa nejednakošću i sa činjenicom da je sa globalizacijom došlo do ogromnog povećanja bogatstva država, ali da se ono nije dovoljno dobro raspodelilo. Na primer, u Sjedinjenim Državama polovina Amerikanaca je zapravo manje bogata nego što je bila pre 20 godina, i to zbog deindustrijalizacije, plata koje nisu išle dovoljno u korak sa troškovima života. To je osnova podrške populističkim liderima, budući da oni teže da krive sistem u celini i društvene elite zbog toga što su stvorili ovu situaciju. Da li mislite da je populizam kratkotrajni izazov ili ozbiljna pretnja liberalnoj demokratiji? To je teško reći. Mislim da je posle izbora u Evropi, ranije ove godine u Holandiji i zatim u Francuskoj, neposredna pretnja prošla, iako sociologija koja se nalazi u srži problema govori da će biti kontinuiranog pritiska od strane grupa koje su bile gubitnici globalizacije. Ali, ja mislim da je demokratija jača nego što se mnogi pribojavaju i da ljudi imaju interes u tome da liberalni poredak opstane. Međusobna integracija zemalja je prevazišla tačku gde je bilo moguće preokrenuti je. Zbog toga bih rekao da na duge staze populizam neće potkopati globalnu demokratiju. Da li biste se možda složili da populizam može da se interpretira kao liberalna demokratija koja jede samu sebe, ili možda kao „demokratsko“ koje se okreće protiv „liberalnog”? Mislim da je u pitanju ovo drugo. Populizam koristi demokratski legitimitet kako bi se potkopala vladavina prava, koja čini liberalnu komponentu liberalne demokratije. Što se tiče autoritarizma, da li mislite da zemlje poput Rusije i Kine, a odnedavno i Turska, mogu ponuditi alternativni model u odnosu na liberalnu demokratiju? Ovo se često ističe kao ozbiljna pretnja Zapadnom Balkanu, a lideri poput Putina i Erdogana imaju svoje obožavaoce. Postoji veza između populizma i problema u demokratskim državama. Mislim da je jedan od najvećih izazova u demokratijama to što one imaju poteškoće u donošenju teških odluka. Možemo to videti na primerima infrastrukture i budžetske discipline, mnogim pitanjima koja stvaraju patnju nekim građanima. Demokratske države imaju tendenciju da izbegnu ove odluke, nemoćne da dođu do konsenzusa u vezi sa njima. To onda stvara percepciju da su demokratske vlade slabe i zatim imate zahteve za jakim vođstvom, za moćnicima koji će prevazići sve razmirice u demokratskim parlamentima. Mislim da zbog toga imate ljude poput Orbana, Putina ili Modija u Indiji, a na neki način je i Donald Tramp proizvod toga. Ali, da li verujete da to može predstavljati neku vrstu trajnog alternativnog modela? Problem je u tome što to nije održiv model, budući da su vam zaista potrebne institucije i dugoročna rešenja koja će biti održiva. Ako sve zavisi od jednog lidera, onda kada taj lider umre, napusti položaj ili mu se nešto dogodi, čitav sistem se urušava. To zaista predstavlja veliku ranjivost Rusije danas. Putin je napravio sistem koji se vrti oko njega. To je u suštini vladavina Putina i njegovih pajtaša i u trenutku kada Putin ode, nastaće veliki vakuum moći. Svi ostali centri moći, svi oligarsi i lideri će se boriti međusobno za parče Putinovog carstva, što bi značilo da bi Rusija potencijalno mogla postati veoma nestabilna u tom trenutku. Države Zapadnog Balkana su sve formalno postale liberalne demokratije i kreću se ka članstvu u Evropskoj uniji. Međutim, čini se da postoji manjak demokratskih vrednosti, demokratske političke kulture i legitimiteta liberalne demokratije, što je dovelo do ugroženosti demokratije u regionu. Šta mislite da bi lideri u ovim državama trebalo da urade kako bi unapredili liberalnu demokratiju? Kultura nije nešto što je prosto dato. Ona je oblikovana od strane ljudi. Ona je takođe oblikovana vidljivim uspehom različitih modela. Jedan od najvećih problema jeste da su Sjedinjene Države i Evropska unija bile uzdrmane tom velikom finansijskom krizom koja je dovela do sporog rasta i nezaposlenosti, naročito za mlade ljude, što se može videti u Zapadnoj Evropi i danas. Dok ovi problemi ne budu rešeni, ova društva neće izgledati kao uspešni primeri koje bi drugi ljudi trebalo da prate. Ako ste lokalni reformator na Zapadnom Balkanu, ne možete učiniti mnogo po tom pitanju. Ono što možete da učinite jeste da napravite jasne planove za rešavanje nekih od postojećih problema. Politička reforma mora da počne sa konkretnim problemima za koje ljudi žele da budu rešeni i ako politički to možete da sprovedete, automatski ćete dobiti legitimitet koji proizlazi iz ove vrste uspeha. Kakav pristup bi Evropska unija trebalo da ima prema ovim državama? Da li da insistira na ekonomskim reformama i poboljšanju životnog standarda, ili možda na uslovljavanju pristupanja demokratskim reformama? Mislim da Evropska unija ima veoma dobar skup kriterijuma za članstvo, koji su bili dobro merilo kako će države oblikovati svoje institucije. Problem je bio malo drugačije prirode. Evropska unija nikada nije napravila pravila za države koje su primljene u EU, ali su onda krenule putem loših praksi - korupcije ili otvoreno autoritarne vladavine - i upravo to se dešava. Još postoji visok nivo korupcije u Rumuniji i Bugarskoj, i imate veoma nedemokratske odluke donesene u Mađarskoj i Poljskoj, i EU zapravo nema način da disciplinuje zemlje članice koje skrenu sa puta. Mislite li da zapadnobalkanski lideri poput Vučića u Srbiji ili donedavno Gruevskog u Makedoniji prate iste trendove koji se mogu videti u drugim delovima Evrope, poput onih u Mađarskoj i Poljskoj? Da li mislite da postoje sličnosti između ovih režima? Da, mislim da postoje sličnosti. Oni su svi demokratski izabrani i iskoristili su svoje mandate da akumuliraju ključnu moć. O tome se radi. Gledajući Donalda Trampa, čini mi se da ne postoji priručnik o tome kako postati autoritarni lider iz koga ostali čitaju i uče. Prirodno je da im nije mnogo stalo do vladavine prava i ograničene vlasti. Oni jednostavno žele da ostanu na vlasti, i onda razmišljaju na sledeći način: „Kako da ostanem na vlasti - pa, moram napadati medije ako su kritični prema meni. Ako transparentnost šteti mojim interesima, onda ćemo se obrušiti na transparentnost. Ako sudski sistem stoji na putu meni ili stvarima koje želim da uradim, i ako sudovi gone mene i moje prijatelje, onda se moram rešiti sudova“. Autoritarizam je jednostavno prirodan ishod želje da se konsoliduje moć i zadrži vlast. Zapadni, a naročito američki napori u izgradnji država na Zapadnom Balkanu su često kritikovani kao neuspešni, dok su Bosna i Hercegovina i Kosovo često označene kao „neuspešne države“. Kako vidite rezultate američke izgradnje država u regionu? Ne mislim da je američka izgradnja država bila nešto posebno uspešna bilo gde. To nije nužno krivica Sjedinjenih Država. Strane sile u principu imaju ograničene kapacitete za izgradnju država. Mi možemo dati novac i savete kako da se napravi državna policijska služba, vojska ili ministarstvo finansija, možemo pružati i tehničku podršku, ali ono što je važno za jednu državu je legitimitet. Ako ljudi ne veruju u legitimnost državne vlasti, onda ona neće biti uspešna. To je nešto što je spoljnim silama teško da postignu. Upravo je manjak zajedništva između etničkih grupa u Bosni i Hercegovini i na Kosovu problem, i upravo to je ono što je kritikovano kod američke politike. Da li mislite da ovo zajedništvo između etničkih grupa i izgradnja nacije može doći odozgo? Mislim da je većina prethodnih procesa izgradnje nacije bila kombinacija pristupa „odozgo nadole“ i „odozdo nagore“. Deo ovog procesa odozdo nagore jeste jedna spontana geneza nacionalne kulture - ona dolazi od pesnika, muzičara i pisaca koji stvaraju nacionalni jezik koji ljudi razumeju. Ali, drugi deo zahteva političku moć, budući da morate imati narativ o tome šta je vaša nacija i šta ona predstavlja. Morate naučiti to vašu decu i to mora biti prihvaćeno na jedan uniforman način kao nacionalna kultura, i to je nešto što zahteva pre svega pristup odozgo nadole. Ako gledate uspešne procese izgradnje nacije u prošlosti, kombinacija ova dva pristupa je ono što ih je učinilo uspešnim. Kada smo kod nacionalizma, kako vidite ulogu nacionalizma u 21. veku? Čini se da je on i dalje osnova legitimiteta savremenih nacija-država, ali je u isto vreme pretnja liberalnoj demokratiji, kao što možemo svakodnevno videti na Zapadnom Balkanu. Postoje dobar nacionalizam i loš nacionalizam. Svim zemljama je potreban nacionalni identitet. One moraju imati način komunikacije i saradnje. LJudi moraju verovati da žive u istoj osnovnoj političkoj zajednici kako bi ona bila stabilna. S druge strane, ako je nacionalizam baziran na etničkoj pripadnosti, religiji ili nekoj drugoj karakteristici koja nije na dobrovoljnoj osnovi, onda on može postati uzak i isključujući, agresivan, gde vi više ne branite samo svoj identitet, već ga i namećete drugima. To je bila velika borba između ovih pozitivnih i negativnih formi nacionalnog identiteta, i nažalost, na Balkanu je negativna forma bila dominantna u najvećem delu istorije ovog regiona. Izgradnja zajedničkog evropskog nacionalnog jedinstva je možda jedan od najvećih problema sa kojima se EU suočava. Ranije ste govorili kako je EU model demokratije za 21. vek. Kako danas vidite evropski projekat? Može li on preživeti, uspeti i zaista predstavljati uzor za 21. vek? Mislim da će svakako preživeti i da je zapravo i dalje tu kao važan uzor, ali da zaista mora da se reformiše na određene načine. Mora da izgradi jače centralizovane institucije, jer ako u spoljnoj i ekonomskoj politici nema mogućnost da kontroliše budžete i govori u ime cele Unije, jednostavno neće biti delotvorna institucija. Vratimo se na pitanje Zapadnog Balkana. Nedavno smo videli eskalaciju krize u odnosima između Rusije i Zapada. Da li mislite da bi Zapadni Balkan mogao postati nekakvo igralište ili poprište posrednog sukoba između dve strane? Mnogi stručnjaci upozoravaju na ovu opasnost. Da li smatrate da je ovaj region ugrožen ovim scenarijom? To je svakako moguće. Rusi su se već prebacili na ratni način razmišljanja. Oni misle da su u dugoročnom konfliktu sa EU i sa Sjedinjenim Državama. Ako ne budemo pažljivi, to može eskalirati u pravi sukob. Svakako je ono što rade u sajber svetu praktično objava rata i mešaju se u osnovne demokratske institucije u drugim državama. Nakon 25 godina od objavljivanja vaše najpoznatije knjige Kraj istorije i poslednji čovek, da li i dalje verujete u „kraj istorije“ i pobedu liberalne demokratije? Ne vidim alternativu liberalnoj demokratiji za napredne zemlje. Ne vidim kako će neki alternativni politički sistem učiniti ljude srećnijim ili na duži rok biti održiviji ili uspešniji. Međutim, verujem da je teško održati savremenu liberalnu demokratiju. Jedna od stvari koje nisam dovoljno uzeo u obzir pre 25 godina je mogućnost „političkog propadanja“ i erozije demokratskih institucija. Mislim da je to ono što vidimo danas, čak i u Sjedinjenim Američkim Državama.