Kakav Ustav zna se šef

Upitan nedavno u Hrvatskoj kako će Vulin kao ministar odbrane sarađivati sa kolegama iz te zemlje sa kojima je razmenjivao oštre kritike, Vučić je podvukao: „Pustite to, ja sam vrhovni komandant, a Vulin će obavljati zadatke u skladu sa programom Vlade“ Pitanje koje svakog dana ponavljaju javni delatnici, dežurni branioci predsednika Srbije u aferi „Kurir protiv Aleksandra Vučića“: zašto bi on (samo) njima oprostio porez - da nije surova realnost bilo bi sjajan početak neke nove Izokrenute priče. Diskutabilno je da li bi, međutim, čak i genijalnost kojom je Branko Ćopić poslagao reči „tek je brdo izišlo iza sunca, a krevet skoči iz prostranog čiče...“ u ovom slučaju zakazala da reši sve nelogičnosti tog, na dnevnom nivou ponavljanog, iskaza. Jer ovde semantika ne služi plemenitoj igri za sive ćelije, nego surovoj vežbi nerava, izdržljivosti i pokoravanja. Šta je manje legitimno i uostalom pravedno u tom zapravo sugestivnom pitanju - demonstracija moći jednog čoveka naspram sistema ili uverenje da je upravo ta moć dokaz poštenja, jednakosti i demokratije - čitalac neka prosudi. Problem je, i to ne mali, što se istim mehanizmom demonstracije služi i sam Aleksandar Vučić, suprotno nadležnostima, otkad je preuzeo svoju novu funkciju iz koje, po Ustavu, ta moć ne proizlazi. Slučaj fontane na Slaviji, o čijoj estetici može da se polemiše, kao i o redosledu finansijskih ulaganja grada, ali svakako ne bi smeo da bude povod da se dovodi u pitanje nadležnost gradskih vlasti da odlučuju o gradskim pitanjima, poslužio je predsedniku da gostujući na televiziji sa nacionalnom frekvencijom odgovori na kritike pitanjem da li se od njega očekuje da na tom mestu i dalje „drži“ spomenik Dimitriju Tucoviću. Čime to on „drži“ Tucovića, ili ga pretvara u fontanu, ustavna je zagonetka. Prvi u nizu „prekršaja“ novog predsednika prošao je neprimećeno i kod ljutih mu protivnika, koje zalaganje za pravila i sistem zanima samo onda kada korespondira sa njihovim uskim ličnim i partijskim interesima. Pa je tako tek pošto je Ani Brnabić odlučio da poveri mandat, u Srpskoj naprednoj stranci prikupljao podršku za njen izbor. Iako je, po članu 18. Zakona o predsedniku, on dužan da Narodnoj skupštini predloži onog kandidata za predsednika Vlade koji može da obezbedi izbor Vlade. Konsultacije predsednika sa predstavnicima izbornih lista iliti poslaničkih grupa u ovom slučaju kad nisu održani izbori nego je potreba za novom vladom nastala tako što je prethodni premijer podneo ostavku, služe upravo tome da bi liste predsedniku predočile svoje mogućnosti da dobiju podršku većine sa svojim predlogom mandatara. A bilo je obrnuto. Vučić je odlučio ko će biti mandatar, pa je po podršku, sad kao predsednik stranke, otišao u SNS, gde je samo uzgredna kritika - eto šta se, između ostalog, dešava kad se predsednik svih građana ne odrekne stranačke funkcije. Zapravo utisak koji je i sam Vučić u javnosti ostavio („nije bilo lako“, kazao je) da je ubeđivao poslanike svoje stranke da podrže njegov predlog, apsurdan je još više zato što su oni, eto, nevoljno pristali a potom otišli da ubeđuju ili ucenjuju i koalicione partnere, sa kojima čine većinu u Skupštini Srbije. Funkcionerka SNS Marija Obradović saopštila je, tom prilikom, da je svih 100 poslanika koji su prisustvovali sastanku podržalo „odluku“ predsednika da Ana Brnabić bude nova premijerka „iako je bilo različitih stavova u dijalogu Vučića sa poslanicima“. Profesor političkog sistema Srbije na Fakultetu političkih nauka Nebojša Vladisavljević podseća na razlike u shvatanju uređenja, na osnovu kojih se izvode zaključci o tome da li predsednik izlazi iz svojih nadležnosti ili možda krši Ustav preuzimajući zadatke premijera kao što su (makar do sada bili) razgovori sa Međunarodnim monetarnim fondom na kojima, odjednom, delegaciju Srbije predstavlja predsednik sa čije desne strane sedi premijerka. „Ustavni pravnici i politikolozi imaju različita shvatanja o odnosu Vlade i predsednika, kao izvršne vlasti sa jedne i partije sa druge strane. Usko posmatrano, Ustav i zakoni se u tom smislu ne poštuju, ali ustavna rešenja zanemaruju partijski sistem. Dakle, ponašanje Aleksandra Vučića ne proizlazi iz njegovih ustavnih ovlašćenja, a isto to je važilo i za Borisa Tadića koji je, takođe, dominirao politikom zemlje. Ustavni sistem se ne može usko posmatrati, jer on operiše u jednom okruženju gde odnos Vlade i predsednika ne zavisi samo od ustavnih aranžmana, koji su inače postavljeni fleksibilno, nego i od koalicionih dogovora. Pa će predsednik, ako dolazi iz partije sa većinom u Vladi, naravno imati uticaj na rad Vlade koji, opet, proizlazi iz njegovog političkog uticaja. Ne mislim da je ključni problem uticaj predsednika na rad Vlade, kao takav, čak ni ako je odlučujući. Problem je što kad imamo tako formiranu Vladu nemamo poštovanje osnovnih sloboda i prava, garantovanih Ustavom i zakonima, kao što je pravo na slobodne izbore, a imamo korupciju i klijentelizam.“ Ustavni pravnici razočarani su što je Vučić presekao ustavni običaj u nastajanju, pa je i na predsedničkoj funkciji kao izrazu državnog jedinstva, nastavio da šefuje strankom, jer su te dve funkcije, ako se Ustav čita striktno, nespojive. Predsednička funkcija, naime, nespojiva je sa bilo kojom drugom javnom, a to je po svojoj prirodi i partija. Faktičko sjedinjavanje predsedničke i premijerske funkcije u jednoj ličnosti pretvara vladavinu u predsedničku monokefalnu. Predsednik koji je uz to šef vladajuće partije (u kojoj, kao i u drugim, vlada stroga disciplina) i Narodnom skupštinom će zavladati mimo zakonskih mehanizama stranačkom poslušnošću. Kao i ministri, tako i poslanici slušaće predsednika zato što im je stranački ili koalicioni šef, a ne po pravu, pravilima i ovlašćenjima. Zapravo, jedino ovlašćenje predsednika u odnosu na Vladu po Ustavu je da predloži mandatara, a prema Skupštini da (ne) potpiše zakone koje ona usvoji. Ne pamti se dobro, jer se pre intervencije kabineta vest nije raširila na tada još uvek nerazvijenim društvenim mrežama, ali najeksplicitniji udarac principu podele vlasti zadao je 2011. tadašnji predsednik dok je saopštavao naciji da je uhapšen Ratko Mladić. Tom prilikom Tadić je zapretio da će svako ko bude stajao na evropskom putu Srbije biti „procesuiran i najstrože kažnjen“, ali ta rečenica autokrate, dakle, nije dovoljno lekcija očitala kad se od Andrićevog venca do Nemanjine ponovo proteže dirigentska palica. Upitan nedavno u Hrvatskoj kako će Aleksandar Vulin kao ministar odbrane sarađivati sa svojim kolegama iz te zemlje sa kojima je razmenjivao oštre kritike, Vučić je podvukao: „Pustite to, ja sam vrhovni komandant oružanih snaga, a Vulin će obavljati zadatke u skladu sa programom Vlade.“ Nimalo zlonamerno ne bi bilo parafrazirati ovaj odgovor rečima: pustite to, on je nebitan, ja sam šef. Rešenja u našem uređenju slična su francuskom, poljskom, finskom, portugalskom, objašnjava Vladisavljević zašto je pomeranje težišta unutar izvršne vlasti, sa predsednika na premijera i obrnuto, moguće i u zemljama sa više demokratske kulture. U Francuskoj se, međutim, moć koja proizlazi iz institucije predsednika neće pomerati na premijersku i nazad u liku jednog čoveka, nego će onaj ko postane predsednik (na poslednjim izborima ispostavilo da to nije nužno čak ni najmoćniji čovek stranke sa podrškom većine) tako, kao simbol institucije, postati čovek sa najviše moći u zemlji. Izvršna vlast u ovdašnjem uređenju je bikefalna - podeljena između predsednika i Vlade koja je jedina zadužena za kreiranje i sprovođenje politike (prema članu 123 Ustava). Nakon što se predsednik kao nova figura, a poznat sagovornik, pojavljuje još i u briselskom dijalogu sa Prištinom, kao najvažnijem koji Srbija danas vodi, pitanje je da li vlast postaje monokefalna. Naročito zato što je prvi sporazum o normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine, takozvani Briselski, politički dokument prema oceni Ustavnog suda, sa kojim predsednik nema mandat da se hvata ukoštac. Vladisavljević kaže da treba da nas brine da li postoje uslovi za fer i slobodne izbore, da li se poštuju slobode štampe, govora, udruživanja, jer bez njih nema sistema ni demokratije. „Štaviše, manje je bitno u kom sistemu živimo. U literaturi on je parlamentarni sa neposredno izabranim predsednikom odnosno premijersko-predsednički ili polupredsednički sa slabijom ulogom predsednika. Hibridni je, mešani sistem, sa formalno proklamovanim ključnim slobodama i pravima koja se sistematski krše. Kad nema demokratije, svejedno je i da li je izborni sistem većinski ili proporcionalni.“ Hoteći da objasni da niko nije oslobođen svojih dužnosti prema državi, predsednik je nedavno kazao da je lično pozvao direktorku Poreske uprave i upozorio je da za slučaj da se neko poziva na njega moleći za „uslugu“, ili se čak predstavi kao njegov prijatelj, rođak, brat, majka ili otac, ona treba svima da odgovori da usluga ne dolazi u obzir. „Nema cenkanja oko onog što su državne pare, posao svih nas u državnoj službi je da štitimo državne pare“, naglasio je Vučić. Ali, zašto je zaposlene u državnoj službi potrebno upozoriti na taj zadatak? Baš tim činom Vučić je dokazao da sistem, u kome on mora da odreši ruke javnom službeniku da radi svoj zakonom propisan posao, ne postoji. Pokazao je da ne greše analitičari koji se pitaju „zašto bi on oprostio porez nekome“. Naprotiv. Oni dobro ispunjavaju misiju da sve ostale ubede da je priča baš kako treba izokrenuta. Ili, što bi Ćopić rekao: au, sad je bostan obrao čiču!