Kragujevac tržnica roblja

Na vidnom mestu u centru Kragujevca neki je firmopisac krupnim slovima namalao „Beograde, zalud tvoja slava / kad je tebi Kragujevac glava“, jednu od varijacija stihova popularne narodne pesme iz 19. veka. Taj nam dvostih, napisan ko zna kad iz čistog lokalnog ponosa, danas kaže barem tri podatka o Kragujevcu, svaki krupniji od prethodnog – da ti Šumadinci imaju smisla za humor (što im dobro dođe kada ih komičari iz Vlade pozivaju „da u zahtevima pokažu malo ljubavi prema Srbiji“), da je u Kragujevcu 19. vek i dalje aktuelan (u pogledu radnih prava) i da su Fijatovi radnici svesni da se ne bore samo za sebe. Zoran Stanić, predsednik sindikata „Nezavisnost“ u Fijatovoj fabrici, saopštava i četvrti, najvažniji – radnici su razvili zastavu i ne nameravaju da je spuste. „Ima malo sumnje, u razgovoru se neki ljudi kolebaju, ali kada izađu na zbor, svi su jedinstveni – nema popuštanja. Ako odustanemo, bićemo robovi celog života.“ One sa novijim životnim ulaznicama ili podesivim pamćenjem valja podsetiti da Kragujevac nije uvek bio tržnica roblja. Lokalci vole da pričaju o tome kako je Davor Gobac, frontmen kultne hrvatske rok-grupe Psihomodo pop, ostao zabezeknut kada ga je jedno jutro davnih dana zateklo u „srcu Šumadije“. Domaćini nisu ni obraćali pažnju, navikli na prizor, a Gobac je otvorenih usta gledao stampedo radnika koji su pošli ka Zastavi. Trideset sedam hiljada ljudi, pa pomnoži sa tri, toliko je ljudi živelo od Zastave, pričaju. Fijat, to milo čedo privatizacije, fabrika-simbol, danas zapošljava otprilike dve hiljade ljudi. Kako oni žive, o tome u nastavku teksta. Kako je ostalima? „Ja ne znam od čega Kragujevac živi. Ima nekoliko preduzeća, nešto privatnih firmi. U Fijatu ima dve hiljade ljudi. Šta primaju, 36.000? Na dvesta hiljada stanovnika te pare ni ne primetiš. Dažbine su, u zavisnosti od toga kakav je stan, od deset do sedamnaest hiljada. Kako ti ljudi opstaju, ja ne znam. Ja radim trista stvari da bih mogao da se opustim. Pogledajte kataklizmu tržnih centara. Jedan koji drži lokal kaže , Daću trideset kvadrata za pedeset evra’. Onda ga drugi nadmaši: , Šta pedeset evra – evo lokal džabe, samo da više ne plaćam dažbine.’“, objašnjava jedan naš kragujevački kolega. Kada već pominjemo kolegu, možemo se setiti i toga da ovaj grad od dvesta hiljada stanovnika praktično živi u predmedijskom dobu. Nema više nijedne televizije – kupljeno, uništeno – a nacionalne dnevne novine drže po jednog dopisnika, pa šta mu objave, to se desilo. Već i zbog toga niko ne zna da li je Kragujevac očajni dužnik ili besni poverilac. „Ovaj (Radomir Nikolić, sadašnji gradonačelnik) kaže ,Ja sam stečajni upravnik’. Onaj (Veroljub Stevanović, bivši gradonačelnik) kaže ,Kad država da gradu pare koje je dužna, još će i da nam ostane.’“ A zašto je Fijatovim radnicima ostalo samo da štrajkuju, objašnjava Zoran Stanić, predsednik sindikata „Nezavisnost“ u fabrici. „Daću vam profil prosečnog radnika. To je mlađi čovek koji ima jedno dete i drugo na putu, koji treba da pravi dom. Fijat mu je prvo zaposlenje. Došao je u veliku firmu, pričali su mu bajke o zaradi od 650 evra, i uzeo je velik kredit, možda i milion dinara. Te je pare potrošio jer je njima vraćao stare dugove. Sada ima platu od 300 evra i ratu kredita od osam ili deset hiljada dinara na pet ili deset godina. Sa tim je novcem nemoguće živeti, pa radi dodatni posao – vozi taksi, radi keramiku, bavi se poljoprivredom. Inat poslodavca koji ne želi da pregovara, doveo ga je do štrajka.“ Stanić pominje da je „belim okovratnicima“ iz ljudskih resursa Fijata ranije predlagao da dođu i vide kako bajke izgledaju u stvarnosti, ali ljudski resursi kao ljudski resursi, za njih su ljudi resurs, lepo im već ime govori, pa nisu bili odveć zainteresovani. Priznaje da Kragujevac isprva jeste živnuo po dolasku Italijana, ali ponavlja opasku našeg kolege. „Ima nas dve i po hiljade plus hiljada u kooperenatskim firmama. Nije to kao Zastava koja je zapošljavala nekoliko desetina hiljada. A najviše nas boli to što u Kragujevcu ima gubitaša koji dele duplo veće plate od naših. Stambeno, Energetika, u dugovima su do guše, ali su na budžetu, pa imaju dvostruko veće plate, a Fijat je, kažu, najbolja firma u Srbiji, najveći izvoznik...“ Kako izgleda svakodnevica u najboljoj srpskoj firmi, pričala su nam trojica njenih radnika. Mere opreza tog razgovora – nalazimo se podalje od fabrike, pričamo na parkingu, garantujemo anonimnost – bile bi na prvi pogled prikladnije za ad hok sastanak ćelije neke terorističke organizacije, ali su sasvim umesne u svetlu činjenice da je premijerka Brnabić zaključila da iza štrajka ovih očajnika stoje „politički interes i ozbiljno loše namere“. „Imam sreću da sam snalažljiv dečko, pa pored ovog radim još jedan posao. Odeš kući, spremiš se i odeš da radiš drugi posao. Mučenje od plate do plate. U prvih godinu dana ličilo je na nešto, posle toga nije ličilo ni na šta“, to je Radnik 1. Pozicija u firmi Radnika 2 je drugačija, ali je priča ista. „Imam malo veću platu od većine drugih radnika, ali takođe radim drugi posao. Evo sad u pet sati idem honorarno da radim do dvanaest, i neću znati gde se nalazim. Kada ujutro budem ponovo došao u Fijat, neću moći da budem koncentrisan.“ Ako je potrebno, evo i Radnika 3, koji na razgovor stiže malo docnije, drugim putem. Znate, teroristi… „Iščekuješ platu jer si ostao bez novca. Stigne plata, popuniš rupe, platiš rate za kamate, za kartice, za minuse i ostalo. Ako nešto ostane, već drugog ili trećeg dana shvatiš da si izigran. Očekuješ puno od te plate a kad dođe, shvatiš da nije dovoljna da sastaviš mesec do kraja.“ Radnik 1 dobio je ovog meseca oko 40.000 dinara „sa sve prevozom i prekovremenim radom“. Radnik 3 je neto dobio manje od 30.000. „Provlači se da navodno tražimo 50.000 dinara, ali to je 50.000 bruto. U netu bi to bilo nekih 36.000 dinara, to ljudi traže.“ Radnik 2 se pita zašto bi bio problem da se plata, ako je već četiri puta manja od italijanske, poveća za sto ili dvesta evra. „Svi bismo time bili ne zadovoljni, nego prezadovoljni, i ostalo bi samo da se uradi nova saturacija, kako bi ljudi mogli da rade do penzije, a ne da rade dve godine i da posle toga idu u rashod.“ Saturaciju je pomenuo svaki sagovornik NIN-a, a taj se izraz odnosi na opterećenje radnika. Prema Fijatovim standardima saturacija bi trebalo da bude 85 odsto, što znači da bi od 430 minuta radnog vremena – 480 minus 50 za pauzu – čovek trebalo efektivno da radi 85 odsto vremena, a da mu preostalih 15 odsto posluži makar da ode sa jednog mesta na drugo, ako već ne i da razmisli o tome što radi. Saturacija u Kragujevcu, međutim, lomi kičmu. U organizacionoj celini u kojoj radi Radnik 3 danas radi upola manje ljudi nego 2012, a norma te ćelije ista je. „Neko ko radi na viljuškaru je do juče radio, recimo, istovar na jednoj liniji, a sada mora da pokriva i istovar voza i istovar još jedne linije, i sortiranje u magacinu. Čovek je jednostavno raščerečen na nekoliko strana; to je fizički neizvodljivo“, opisuje Radnik 2. Što je fizički neizvodljivo u teoriji, u ropskoj praksi je normalan proces rada. „Dešavalo se da radnici završe smenu potpuno mokri jer doslovno trče. U toj se trci krši i pravilo bezbednosti o maksimalnoj brzini viljuškara. Zato su viljuškari oštećeni jer kada konstantno pritiskaš mašinu, a ne održavaš je, ona se vremenom raspadne. U prve dve godine viljuškari su nekako izdržali, u trećoj su počeli kvarovi. To povećava troškove održavanja, a naši rukovodioci, da bi ispunili plan, sprečavaju nas da popravljamo.“ Na šta liči radna bezbednost pod takvim uslovima, verovatno nema potrebe podrobno opisivati. „Bilo je svakakvih povreda, ali Fijat ima neku čudnu politiku… Na papiru smo prošle godine imali jednu povredu na radu, a u stvarnosti više od deset ili petnaest. Bilo je i ozbiljnijih povreda, ali se sve zataškalo. Priznajem da je problem i do nas, do straha koji su rukovodioci stvorili. Radnik nije smeo da prijavi povredu, čak ni da mu je teško da nešto uradi. Znate kakav je naš narod – ćuti i trpi dok može. Posle pet godina jednostavno više ne možemo.“ I Zoran Stanić i drugi sagovornici NIN-a pominju ogroman škart u proizvodnji usled ovakvih uslova rada. Kada radnika tretiraš kao stoku, dobiješ auto koji riče. A radnici Fijata prešli su granicu do koje se radi, riče i ćutke riknjava. „Štrajk je počeo iznenada. Ako Vlada ne reaguje, ako ne reaguje inspekcija rada, jasno je zašto se Italijani prema nama ponašaju kao da smo stoka. A mislim da cela država sada gleda u Fijat. Ukoliko propadne naš štrajk, niko se drugi neće usuditi da štrajkuje“, zaključuje Radnik 2. Valjda nema potrebe pominjati da svaki sagovornik NIN-a trpi pritisak sa raznih upravljačkih nivoa, od svakodnevnog pitanja neposrednog rukovodioca „Jeste li i dalje u štrajku“ preko privatnog obećanja jednog Italijana „da će učiniti sve da vođe štrajkača snose sankcije“ do tragikomičnih istupa Aleksandra Vučića, Ane Brnabić, ministra rada Zorana Đorđevića – autora one izjave godine o „ljubavi prema Srbiji“ – i njima sličnih. Radnici se još retorski pitaju hoće li Fijat biti jači od države, mada su sve svesniji da su Fijat i država zajedno u rovu preko puta njihovog. Takva je združena sila, kao i saturacija, mnogo puta lomila radničku kičmu, ali u vreme zaključenja ovog broja NIN-a, radnici Fijata i dalje stoje podignute glave, bez obzira na beogradsku „slavu“.