Zavera budala

DŽon Oliver nije mogao ni da pretpostavi koliko je u pravu. Britanski komičar i voditelj na privremenom radu u Americi još početkom marta je u svom Pregledu protekle nedelje na kablovskom kanalu HBO konstatovao da - još tada se činilo, beskrajna - saga o sumnjivim vezama ljudi iz najbližeg okruženja predsednika Donalda Trampa s Rusijom predstavlja ozbiljan skandal s potencijalom da preraste u novi Votergejt, s tim što se za sve umešane u njega ispostavlja da su glupi i nesposobni da bilo koji zadatak obave kako treba. Segment programa u kome je Oliver govorio na tu temu tako je i nazvan - „Glupi Votergejt“ - da bi u potonjim mesecima i emisijama pod tim naslovom postao česta rubrika, budući da su Tramp i njegova administracija nastavili da obezbeđuju obilje materijala na ovu (kao i na svaku drugu) temu; materijala koji je, osim što je potom bio tema bezbrojnih političkih analiza, Oliveru i drugim domaćinima kasnovečernjih tok-šou programa služio i služi kao neiscrpan izvor novih viceva na račun predsednika i njegovog tima. Nešto više od četiri meseca kasnije, Glupi Votergejt je izraz koji je u Americi, barem onoj liberalnoj, već ušao u javni govor, i čije značenje nije potrebno dodatno objašnjavati; dok su razmere demonstrirane gluposti - ali pre svega neodgovornosti i nedoraslosti vođenju državnih poslova, od predsednika naniže - u međuvremenu postale još vidljivije. Počasno mesto u tom panteonu nekompetentnosti odnedavno zauzima Donald Tramp mlađi, predsednikov najstariji sin. On je, u nameri da nekako neutrališe izveštavanje NJujork tajmsa o njegovim nastojanjima da prošlog leta pribavi kompromitujući materijal o predsedničkoj kandidatkinji demokrata, Hilari Klinton - ne bi li pomogao ocu da pobedi na novembarskim izborima - objavio kompletnu elektronsku prepisku koju je na tu temu vodio kada mu je ponuđena mogućnost da do takvih materijala dođe. Tako je javnosti na uvid ponudio prvi materijalni dokaz da je Trampov tim zaista radio na tome da od predstavnika strane sile - koja pritom, blago rečeno, nema status prijateljske - takvu prljavštinu i pribavi; i usput potencijalno inkriminisao samog sebe. Brojni novinari koji su mesecima radili na tome da iskopaju nešto što bi dokazivalo da je Trampov tim, na jedan ili na drugi način, bio u dosluhu s Rusima, nisu mogli da veruju: posle onolikog uloženog truda da se uđe u trag pretpostavljenim vezama Trampovog užeg kruga s osobama koje su (ili bi mogle biti) povezane s ruskim vlastima, niko drugi do Trampov sin im je jednim klikom podario ono što se u američkom političkom žargonu naziva smoking gun: dakle, onaj poslovični dim koga ne bi bilo da negde stvarno i ne gori. Iako ne dokazuju postojanje famozne koluzije (dosluha) između Trampovog tima i ruskih državnih struktura - oko čega se inače vrti sve u istragama koje se o mogućoj povezanosti s ruskim državnim strukturama vode - obelodanjeni mejlovi nedvosmisleno potvrđuju nekoliko stvari. Da je Tramp mlađi s entuzijazmom prihvatio ponudu da se sastane s ruskom advokaticom s navodnim dobrim vezama s Kremljom, Natalijom Veselnickom, koja je, kako mu je predočeno, mogla da pomogne u diskreditaciji Klintonove. Da mu nije zasmetalo što mu je posrednik u organizaciji susreta - bizarni britanski muljator po imenu Rob Goldstoun - najavio da je papire koji će mu Veselnicka predočiti obezbedila ruska država, iako bi, u normalnim okolnostima, to bio dovoljan razlog da se, zbog mogućih političkih i bezbednosnih implikacija, sastanak u najmanju ruku izbegne, ako ne i prijavi Ef-Bi-Aju. Kao i da to što na kraju priželjkivani prljav veš nije predočen - ispostavilo se da je advokatica bila zainteresovanija da razgovara o izgledima za ukidanje tzv. zakona Magnicki, kojim su SAD uvele sankcije jednom broju ruskih zvaničnika za koje se smatra da su umešani u misterioznu smrt u zatvoru ruskog advokata Sergeja Magnickog 2009. godine - ni na koji način ne umanjuje težinu okolnosti da je Tramp mlađi na sastanak otišao s jasnim očekivanjem da će ga neka ruska služba snabdeti tajnim dosijeom o Klintonovoj. I još na sastanak poveo - navodno ne govoreći im unapred ni s kim će se susresti ni o čemu će se razgovarati - i zeta, danas važnog čoveka u Trampovoj administraciji DŽareda Kušnera, te tadašnjeg šefa Trampove kampanje Pola Meneforta. To su, dakle, činjenice. NJihova interpretacija, međutim - moralna, politička i, ključno, pravna - sasvim je druga stvar. Kad se odbace, na jednoj strani, nastojanja predsednika Trampa, njegovog sina i manje-više svakog drugog ko se zatekao u blizini Bele kuće da minimalizuju značaj ovog otkrića, tvrdeći kako bi skoro svako u sličnoj situaciji prihvatio poziv na takav sastanak, ili kako nema ničeg problematičnog ni u sastanku ni u objavljenim mejlovima, a na drugoj preterivanja humorista koji se poigravaju pominjanjem optužbe za izdaju - od čega je ovaj slučaj podjednako daleko - ostaje i dalje široko polje pravnih tumačenja koja omogućavaju da se na stvar gleda iz veoma različitih uglova. Osnov za eventualno krivično gonjenje Trampa mlađeg možda bi i mogao da se nađe. Recimo, u saveznom zakonu o finansiranju izbornih kampanja, koji zabranjuje primanje strane pomoći u te svrhe; ali je veliko pitanje - jer pravni presedan te vrste ne postoji - da li bi pokušaj pribavljanja kompromitujućih informacija o političkom rivalu mogao da se podvede pod odredbe tog zakona. Pitanje je i kako će se ova nova saznanja odraziti na tekuću nezavisnu istragu o navodnim vezama između Trampove kampanje i Rusije, koju vodi bivši direktor Ef-Bi-Aja Robert Muler; te zasebnu istragu u Kongresu o ruskom uplitanju u predsedničke izbore. Brljotinu Trampa mlađeg, koju je sam izneo na svetlo dana, biće teško ignorisati - pogotovo ako se ispostavi da je i Kušner, mnogo značajnija figura u Trampovom timu, o sastanku znao više nego što se to sad predstavlja. Ili, još gore, da je za sve ovo znao i Tramp sam. Ali ni to još ništa ne mora da znači. Jer, Republikanska stranka, koja kontroliše oba doma Kongresa, do te mere je postala servilna prema Trampu da se od nje ne može očekivati da mu se suprotsavi ni u slučaju većih prekršaja (da to zasad tako nazovemo) od ovog: i ono malo internog otpora što mu je u početku pružano praktično više nema, jer su stranačke glavešine, zabrinute za očuvanje svojih funkcija i privilegija - počev od predsedavajućih dva kongresna doma nadalje - legle na rudu i prave se da ne vide i ne čuju šta se dešava. I ovaj najnoviji skandal bi, dakle, mogao da se okonča kao još jedna bura u čaši vode; izuzev možda ako Muler, jednom kad završi svoju istragu - to neće biti skoro - odnekud ne izvuče neko istinski senzacionalno otkriće, u čiji mozaik će se negde uklopiti i kockica koju je ugradio Tramp mlađi. A možda se ni posle toga ništa dramatično ne desi - što, kako je krenulo, nikog neće mnogo iznenaditi. Glupi Votergejt možda i ne može da ima epilog koji i sam neće biti podjednako glup. Susret Makron - Tramp Francuska obrada Ni oni kojima Emanuel Makron nije po volji ne mogu da negiraju da je novi francuski predsednik za kratko vreme od preuzimanja dužnosti demonstrirao impresivnu sposobnost da se kombinacijom brzomisleće diplomatije i demonstrativnih gestova nametne kao relevantna međunarodna figura - nagoveštavajući tako, moguće, i obnovu tokom vladavine njegova dva prethodnika narušenog prestiža svoje zemlje. Ništa u prilog tome ne govori bolje od Makronovih susreta s predsednicima Rusije i Sjedinjenih Država. Ne samo da je u samo dva meseca već stigao da ih obojicu ugosti u Parizu, nego im je - američkom, doduše, ne kod kuće, već pre toga na neutralnom terenu - nedvosmisleno stavio do znanja da ne zazire od njih i da je svaki njihov pokušaj da mu se nametnu kao dominantni partneri osuđen na neuspeh. Nakon što je u prvim susretima s Vladimirom Putinom i Donaldom Trampom odneo male, ali simbolički značajne psihološke pobede (pred prvim je ruske državne medije optužio da su pokušali da utiču na ishod francuskih izbora; drugom je, kad ga nije ignorisao, stiskao šaku do pucanja), Makron je za prošlonedeljni susret sa šefom Bele kuće promenio pristup i dočekao ga bezmalo kao najrođenijeg. Prevashodno slavljenički karakter posete - obeležavanje francuskog nacionalnog praznika i stogodišnjice ulaska SAD u Prvi svetski rat - Makron je iskoristio da pokaže koliko mu je stalo do dobrih odnosa s Vašingtonom: uz puno pompe i glamura, od posete Napoleonovom grobu i vojne parade na Jelisejskim poljima do intimne večere u restoranu smeštenom unutar Ajfelove kule, francuski predsednik i njegova supruga su se potrudili da budu najbolji mogući domaćini bračnom paru Tramp. Razlike u stavovima po pitanju Pariskog sporazuma o klimatskim promenama i slobodne trgovine ostavljene su po strani, a u prvom planu su bile teme oko kojih ne postoje značajnija razmimoilaženja; takav pristup, uz neočekivano relaksiran odnos dvojice predsednika, doprineo je da poseta protekne na obostrano zadovoljstvo. Makronu je tako uspelo da, vešto ugađajući Trampovoj sujeti, uspostavi lični kanal komunikacije s njim, a da na drugoj strani zbog potencijalno rizične odluke da ga pozove u goste ne samo ne pretrpi nikakvu štetu, nego i ojača svoju i spoljnopolitičku poziciju svoje zemlje. Dobro odigrano.