Gresi filozofa palanke

Kao novinar pisao je u Politici, Borbi i NIN-u, kao suosnivač dnevnog lista Danas njegov je komentator. Autor je knjige Nova Evropa, o diplomatskoj prepisci Miloša Crnjanskog. Ovaj diplomirani student književnosti nije odoleo političkim izazovima. Bio je savetnik predsednika Srbije Ivana Stambolića, savetnik predsednika Vlade SR Jugoslavije Milana Panića. Kada je Srbija postala samostalna država, bio je njen prvi ambasador u Hrvatskoj (2005-2009). O tim ambasadorskim danima objavio je knjigu Zagreb indoors. Radivoj Cvetićanin (1947) je javnosti i čitaocima upravo ponudio knjigu koja izaziva veliku pažnju u svetu književnosti. Iza naslova Konstantinović. Hronika, krije se velika, opsežna, i nadasve zanimljiva i provokativna priča o piscu Radomiru Konstantinoviću, inače dobitniku NIN-ove nagrade. Osam stotina stranica knjige, nije li to malo mnogo za današnje vreme? I zašto hronika o Konstantinoviću, a ne biografija? Pomalo dvosmisleno? I jeste i nije knjiga preobimna, kako uzmete. Ima je onoliko koliko je bilo priče o Konstantinoviću. A njegov je život jedan veliki život, njegova književna biografija isto je takva, i knjiga je onda teško mogla ispasti manja. Moji izdavači su je i oglasili kao „najveću biografiju savremene srpske književnosti“. Hteli su valjda da mi podignu elan. Stavio sam hroniku u naslov jer i jeste reč o njoj, a i zato da bih izbegao svaku prepotentnost. Hroničari su skromni ljudi, odvajkada, ja sam, isto tako, skromni novinar. Usto, hroničarski pristup omogućavao mi je da lakše savlađujem obimni materijal. Konstantinović je plodan pisac, tu su hiljade stranica tekstova, i trebalo je uspostaviti neki red u tome „vavilonu“. Moram priznati da se knjiga lako čita, bez obzira na to što ste pisali o piscu koga prati fama o tome da je „neprohodan“. Koliko ste proveli u ovome poslu? Nekih pet godina, ili možda da kažem: dobrih pet godina. To vam je svaki dan po pola stranice, i eto onih osamsto. Ne znam, međutim, da li sam imao boljih pet godina u životu. Ne kažem ovo zbog sebe, nego zbog ovog što ću reći o Konstantinoviću. On je pisac stranica neuporedive lepote. Kad je Dušan Matić u rukopisu pročitao prvi njegov roman Daj nam danas - Konstantinović je tad imao dvadeset tri-četiri godine - rekao je samo: „Ludo i genijalno“. Konstantinović ima neumornu frazu, i ne da vam da se umorite od nje. Opojnu frazu. Kritičar Predrag Protić, pišući o Pentagramu, o jednom, da znate, kao zemlja teškom eseju, napisao je i da se osetio ozarenim i ohrabrenim kad ga je pročitao. Zašto? Zato što je, kao i ja, bio deo Konstantinovićeve velike igre duha. Bilo mi je stvarno žao kad sam završio rad. A jednom se moralo. Gde je bilo najteže? Pazite, najteže je bilo naći intonaciju. Jer, Konstantinovićeva pojava nije baš jednostavna, upravo suprotno. U čemu je složenost njegove pojave? Za deo javnosti, on je tabula raza. To je tačno. A onaj drugi deo javnosti, koji se pašti da ga zna, zna ga uglavnom kao pisca Filosofije palanke. I tu se onda, oko toga, tuku dve zagrižene grupe, jedna koja ga nekritički ruši, druga koja ga nekritički uzdiže. To je doista lažna, iskonstruisana situacija. Konstantinović nije pisac jedne knjige, i jedne teze. On je raznovrstan, u stalnom traganju, otvorenost je njegov koncept, nikad zatvorena forma. Trebalo je, dakle, naći jednog potpunijeg, celovitijeg, u svakom slučaju istinitijeg Konstantinovića. Čini se da u tome tzv. otvorenom konceptu leži, na primer, i razlog njegovog prijateljstva sa slikarom Mićom Popovićem, zar ne? Bila je to velika bliskost. Uostalom, kao i sa Žikom Stojkovićem. Kod Miće Popovića privlačio ga je Mićin enformel, to je u ono doba (pedesete, šezdesete godine prošlog veka – primedba R. S.) bila u stvari borba za moderno, za slobodu stvaralaštva. To ih je ujedinjavalo. Kad je u vašem NIN-u, 1961. primao nagradu za roman godine - dobio ga je za Izlazak - Konstantinović je rekao da o slikarstvu Miće Popovića ne može da govori bez uzbuđenja. Ali, kako u knjizi kažete, prijateljstvo je potonulo, kao Atlantida. Kao da ga nikad nije bilo. Ti nekad bliski ljudi, jedni druge ne spominju u svojim memoarima. Mihiz je recimo, uz hvalospeve predao Konstantinoviću NIN-ovu nagradu, bio je član žirija, da bi pred smrt Pavlu Ugrinovu pričao da su Konstantinovićevi romani gomila pleve. Kad je iza brda počela da se promalja propast komunizma i jugoslovenske države, ti su ljudi krenuli suprotnim pravcima. Ovi koje sam spomenuo u zagrljaj sa nacijom, Konstantinović u odbijanje tog zagrljaja. Koliko je tome doprinosila Filosofija palanke? U čemu je njen „greh“? Ona je objavljena 1969. Srpsku čaršiju tog doba šokirala je neumoljivom slikom srpske patrijarhalne civilizacije, jednog tamnog vilajeta, i posebno beleškama o srpskom nacizmu. To se teško podnosilo onda, to se teško podnosi danas. Naravno, sa Filosofijom palanke treba biti obazriv, ipak je to filozofska rasprava, i tako je pre svega treba čitati. Ne kao politički traktat, ili pamflet. Da li je ona razlog da se na Konstantinovića u nekim krugovima gledalo kao na „nedovoljno dobrog Srbina“? Razlog su i studije o srpskim pesnicima, osam knjiga Bića i jezika. Vi kažete nežno nešto što se tu i tamo izgovara krajnje grubijanski: da je on primer anti-srbina. Pogrešno, krajnje nepravedno viđenje. Konstantinović je dobar, štaviše odličan, da ne kažem veliki Srbin – jer jedino takav i mogao je da napiše one neporecive redove protiv pogubnosti srpskog nacionalizma, protiv srpskog barbarogenija. Oni koji u mojoj knjizi budu videli, međutim, šta je pisao o Principu i Mladoj Bosni, koji budu pročitali njegov nenadmašni esej o spomenicima srpskom vojniku iz Prvog rata, moraće, verujem, da se malo presaberu. On ima vrlo sentimentalan odnos prema očevom prelasku preko Albanije. Isto tako navodim iz Radomirovih dnevnika rečenice protiv NATO-vog bombardovanja, on kaže: to je zločin bez obzira na predistoriju zločina! Konstantinović, dakle, nikad nije zaboravio iz kog je naroda, ali nikad nije bio milostiv prema njegovim izrodima. To su za njega nacionalisti. Radomir je dete iz građanske porodice, njegov otac čuveni je, veliki profesor Pravnog, Mihailo Konstantinović, učitelj inače mladog kralja Petra: otkud to – pitanje je – da Radomir tako dobro poznaje običnog srpskog čoveka? Dosta vremena provodio je u Ivanjici, u očevom rodnom kraju. Obilazio je Mučanj i Goliju, uzduž i popreko. Obožavao je, pored toga, da ode na Kalenić pijacu; poput Montenja – junaka njegove testamentarne knjige Dekartova smrt - slavio je pijačni jezik. On, koji je doticao najsuptilnije uglove srpskog jezika, bio je majstor šatrovačkog i slenga, takođe. Sedamdesetih, Konstantinović je bio savetnik tadašnjeg ministra kulture Žike Berisavljevića. U nekoj paraleli, danas bi to bio – ko? Dumam evo pet minuta, i ne može mi pasti na pamet isti format. Konstantinović je tada imao četrdeset godina, i bio je zvezda književnog života. Romanopisac, kritičar, urednik. I već prijatelj sa Beketom. O, da, i to. Ko je u tom prijateljstvu igrao veću ulogu – Radomir ili njegova supruga Kaća Samardžić? Kaća je prevela Beketov roman Moloa, Radomir je pisao pogovor; pisao je mimo toga njegove portrete, ili beleške sa susreta u Parizu. O prvom susretu, pisao je upravo u NIN-u. Kaća je uradila i par glosa o Beketu, i njenim susretima s njim, i objavila ih u Vidicima. Pečat je, ipak, dao Radomir knjigom Beket prijatelj. Bilo je tu poštovanja, ne i idolatrije. Nije voleo da ga porede sa Beketom, mada su se našli zajedno u koricama svetske antologije radio drame izdate u Nemačkoj. Oto Bihalji Merin jednom je ipak kazao da Radomir živi sudbinu malih jezika: da je njegovo delo nastalo na nekom velikom jeziku, rekao je, imalo bi status kakav je imalo DŽojsovo ili Beketovo. Činjenicu da je bio ministrov savetnik neki su koristili za to da ga obeleže kao partijskog čoveka, kao čoveka komunističkog sistema. U kojoj meri on to jeste ili nije bio? Neki, to su Predrag Palavestra, Leon Kojen, Milo Lompar. Palavestra je tvorac antikonstantinovićevske paradigme – stava, pojednostavljeno rečeno, da je Konstantinović tuđinac u srpskoj kulturi. To je smešna ali opasna blasfemija! Pa tek sa Konstantinovićem, kao moćnim svojim jednim krilom, ta kultura (ako nam je do toga) može biti velika. Konstantinović je, inače, bio i ostao levičar. Da li partijski čovek? Ja bih rekao, ne. On je kratko vreme, kad je imao dvadesetak godina, bio član partije, ali ju je napustio još 1953. Đilas na vrhuncu svoje moći napadao ga je za nihilizam u poeziji. Zoran Gavrilović – budući veliki disident – sledio je Đilasa. Itd. Radomir će se jednom, kasnije, osvrnuti na taj partijski dogmatizam, i upisati ga među prve manifestacije palanačkog duha, sa kojima se uopšte sreo. A šta ćemo sa onim tekstom o Titu koji je napisao posle Titove smrti, kojim slavi Tita? On Tita nije spominjao dok je Tito bio živ, ovo je napisao kad je Tito umro. Konstantinovićevi kritičari uzimaju to kao najveći primer udvorištva. Kome? Mrtvom čoveku? Kad je Radomir stao na čelo Beogradskog kruga i Druge Srbije, 1992, Danilo Basta izvukao je taj tekst iz naftalina, da Radomira denuncira u javnosti, i pred Miloševićem, u tome smislu da jedan ljubitelj Brozove satrapije odjednom postaje borac za slobodu. Bilo je to vrlo plitko, i vrlo zlobno. Konstantinović se nije dugo zadržao na čelu Beogradskog kruga? Nije, samo mu je udahnuo život. Rekao je za Drugu Srbiju da je to ona koja se ne miri sa zločinom, i to ostaje njena suštinska oznaka za vjek i vjekov. Ali, brzo se povukao; srećan što je bio, srećan što je otišao. Bio je, zapravo, veliki individualista. Bio je izvan beogradske čaršije? On uglavnom da, ali Kaća je bila deo tog sveta. Jedna okretna, živa, inteligentna žena. Zapravo, i on je u svom dugom životu imao krugove u kojima se kretao, ali to je bio izbor po srodnosti. Isprva pesnici Mija Pavlović i Steva Raičković, potom prva Đilasova žena Mitra Mitrović, zatim Davičo i Dobrica Ćosić, onda Pavle Ugrinov i Bora Ćosić, itd. I tek poneko od političara? Družio se i sa njima. Najdublje, verovatno, sa Mirkom Tepavcem, Špirom Galovićem, i Ivanom Stambolićem. Đinđića nije mnogo voleo. Neki prijatelji punili su mu glavu pričama o Đinđićevim dodirima sa sivom zonom, a on to nije podnosio. Bio je ljut i što je Đinđić uveo veronauku u škole. Mislio je da crkva ionako ima previše uticaja, usto lošeg. Atentat je promenio perspektivu gledanja, ali je sve ostalo na tome. Bio je ateista? Da, premda mnoštvo njegovih dela ima biblijsku inspiraciju. Konstantinovići su slavili Đurđevdan, poslednji Đurđevdan, pred rat, čestitali su im knez Pavle, predsednik Vlade Cvetković, đeneral Milan Nedić, itd. I posle rata, Radomir je majci, dok god je bila živa, nosio slavski kolač na osvećenje. U jednom teškom času, kad je ostao bez Kaće, napisao je psalmički intoniranu pesmu Isusu. Bio je na ivici samoubistva, i ona je izraz tog trenutka. Žao mi je što nisam dobio odobrenje da je objavim. Očekujete li da knjiga izazove jednu novu percepciju Konstantinovića? Neću da se lažemo: očekujem. Neko je već rekao da je Konstantinović patrijarh savremene srpske književnosti. Ja dodajem: vreme je da stane uz Andrića i Crnjanskog.