Festivali po glavi stanovnika

Kad krenu letnji meseci, sa svih strana nas zaspu pozivi na festivale, žanrovske ili mešovite, tradicionalne i one kojima je želja da uspostave stalnost. U svakom gradu ima ih bar po nekoliko, dok svoju reviju filmova ima i selo Mutanj na Rudniku od svega 46 stanovnika, poznatije kao Srpski Holivud. Ivanjica je dobila sopstvenu manifestaciju posvećenu Nušiću samo zato što se ova varoš u par replika pominje u komadu Gospođa ministarka. Poneko se doseti da svetkovinom da na značaju svom rodnom mestu, pa je i Ravno Selo kod Vrbasa od letos na pozamašnom festivalskom popisu kao „novi rasadnik kinematografa“. Iz koga je već iznikao Lazar Ristovski, prvenstveno glumac, a potom producent i reditelj i idejni tvorac ravnoselske smotre debitantskih filmova. Postoje i gastronomske priredbe kroz koje se veličaju lokalni običaji, pa je ukorenjena i Mud(r)ijada u Despotovcu, u slavu belih bubrega. Oko piva se mnogo toga vrti, usput nudeći i druge sadržaje, namenjene pretežno plebsu. Druge manifestacije imaju drugu taktiku: proglašavanjem laureata praktikuju takmičarsku politiku, i ciljaju i na stručnu i elitnu publiku. Nekad su festivali finansirani iz budžeta, ponekad se tom novcu doda i novac sponzora, neki štrpnu od sezone, ili čak izdvajaju i iz sopstvenog džepa, u ime prosperiteta mesta održavanja (i sopstvenog). Nekome služe za evaluaciju profesionalnih dometa, a drugome – samo da pobegne od stvarnosti. Većina njih forsira svoju socijalnu ulogu na pogonu besplatnog ulaska, zbog čega se katkad gubi upravo na profesionalnosti. Da li svi ti višednevni iventi ipak doprinose domaćoj kulturi ili više praksi (urbanizovanih) vašara? Oni koji ih prave i u njima učestvuju tvrde – festivali su nasušna potreba naroda. Štaviše, smatra se da je to format koji se oslanja na prošlost i zajednici pruža viziju budućnosti. Uostalom, svetkovine poput Bitefa i Festa, Srbiju su i pozicionirale na kulturnoj mapi sveta, sve i da su u međuvremenu izbledele. Odlaskom autora-vizionara, sada su bazirane na „rutiniranom sećanju“, kako fenomen opisuje dr Milena Dragićević Šešić, kulturna menadžerka. Šta to goni naslednike da nastavljaju tradiciju i obogaćuju je novim priredbama? „Stvari su vrlo jednostavne, bar kad je teatar u pitanju“, poručuje Aleksandar Milosavljević, direktor Drame Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. „Festivali su posledica ili relikt dobre stare prakse obaveznog gostovanja ansambala po takozvanoj unutrašnjosti, gde je svaka mesna sala bila 100 puta uslovnija od većine današnjih dvorana“, navodi. Ovakva praksa ne egzistira već decenijama, čime su žitelji provincije lišeni umetničkih programa. Tako su Dani komedije u Jagodini, Joakim fest u Kragujevcu, Dani Zorana Radmilovića u Zaječaru, Bucini dani u Aleksincu i mnogi drugi dani, danas ekskluzivna prilika da publika izvan glavnih centara kulture vidi najbolje što je pozorište iznedrilo tekuće godine. Ovo im malo popravlja ukus, inače upućenim na „tezge“ daleko ispod nivoa amaterskog glumišta. A i ono ima šansu da se iskaže u najlepšem svetlu, na priredbama poput Milivojev štap i šešir u Požarevcu, doduše, u februaru. Sa Šekspirfestom u Čortanovcima, stvar je drugačija, ne samo sezonski i po pitanju akademskog nivoa. U tom malom mestu na Dunavu, gde manjka naroda, osim ovog festivala, posvećenog ocu savremene drame, organizuje se i Novi tvrđava teatar. Ta smotra ambijentalnog teatra, izmeštena je iz Smedereva u korist narodskije priredbe Teatar u tvrđavi. Gde se sad slavi „glumačko umeće“, umesto dosadašnjeg „višenja na sajlama“, kako svoju prednost opisuju novi organizatori. Izmeštanjem Tvrđava teatra u sremsko seoce, nastalo je anegdotsko pitanje – koliko Čortanovci imaju festivala po glavi stanovnika? I još jedno, suštinskije – kako privoleti te malobrojne meštane da prisustvuju predstavama. Dok to ne odgonetnu, i Šekspirfest, i Novi Tvrđava teatar, regrutuju publiku iz prestonice i Novog Sada. I ona uvek izlazi zadovoljna, ako ni zbog čega drugog, onda zbog ambijentalnog užitka. „Članstva u evropskim festivalskim mrežama su retka, kao i stabilna regionalna ili evropska partnerstva, tako da ne čudi izostanak bilo kakve koherentnosti u koncipiranju međunarodnog dela festivalskog programa“, primećuje Milena Dragićević Šešić. Biraju se persone koje imponuju narodu, čime se navodno gradi imidž date svečanosti. Festivali pogoduju i svetu filma. Mnoga se kinematografska ostvarenja zbog njih i realizuju. Oni, čak više i od prvih, uspostavljaju pocepane veze u regionu, i šire, preko manifestacija od Palića do Niša i Vranja, a preko Uba, Čačka, Donjeg Milanovca, Prokuplja.., i pomenutog Mutnja na Rudniku. I Malog Sela kod Vrbasa. I svi oni imaju svoju svrhu, naglašava Radosav Zelenović, bivši direktor Jugoslovenske kinoteke. Oni čuvaju kulturno nasleđe i neguju istoriju filma. Da nije njih, mnogo toga bi se zaboravilo, tvrdi Zelenović. A možda bi ponešto i trebalo da se izbriše iz sećanja, dobacuju oponenti. Uz sve multiplikovanje, još nema festivala na kojima se, recimo, nagrađuje autorstvo nad muzikom, dodaje dramaturg Dimitrije Vojnov. Vojnov kao i drugi ističe socijalni značaj filmskih smotri, ali ukazuje i na merljivije činjenice. Ostvarenja prikazana na festivalima, docnije imaju bolji rejting u repertoarskoj ponudi. „S druge strane, ohrabruju distributere da uvoze tu vrstu filmova“, objašnjava. Uz to se datom filmu povećava vrednost pri eventualnom televizijskom otkupu. Neukom građaninu ipak se nameće misao da se sve vrti oko novca. A njega ima dovoljno čak i u budžetu, svedoče članovi stručnih komisija državnog, gradskog i lokalnog sufinansiranja. I čak možda pretekne u odnosu na ponuđene dobre koncepte. Možda što ga tol’ko ima, novac sklizne i u kasu Egzita, pa je i stručna i ona druga javnost odavno smatra „mašinerijom za uzimanje kinte“. Počevši od nule, ali sa mnogo više nekomercijalnih sadržaja od aktuelnih, danas je u prilici da koga god hoće postavi na stejdževe. Egzitom se diči svaki ministar kulture i maše cifrom od 15 miliona evra koje ovaj festival namiče državi. A zaboravljajući da oduzme maltene polovinu svote koju daje ovo Ministarstvo, plus zamašne novce sa drugih strana, i na račune raznih preduzeća i fondacija, izniklih iz Egzita. Možda su oni koji glasno lamentiraju nad ovim podacima zapravo ljubomorni na status ove priredbe. Jer, da nije tako, da li bi je drugi „plagirali“, tvoreći Lovefest u Vrnjačkoj Banji, Greanfest u prestonici i mnoge slične, sa sve zavidnijim uspehom. I dovodeći nas do fakta da su najprosperitetniji festivali – muzički. Maltene podjednako slavan novosadskom fest-seteru je Sabor trubača u Guči, narodnjački pandan Egzitu. Besplatan je, pa izvršava socijalnu funkciju (ako se izuzme 1.000 dinara za parking). Na njega se daje samo pet miliona državnih dinara (plus 33 miliona za obnovu Doma trubača), a inkasira oko 40 miliona evra od domaćih ljubitelja etna i turista. Rečju, Guča je savršena, te i nju treba kopirati, i to u glavnom srpskom gradu Austrije, Beču. Po cenu krivičnih prijava legitimnih organizatora protiv bečkih „falsifikatora“. Rasplet svojinskih razmirica nad idejama stići će na sudu, a mi za to vreme možemo meriti njihove domete, makar na nivou projektovane svrhe. Pa dok Guča (navodno) služi zaštiti nacionalnog nasleđa, bečka manifestacija to nasleđe širi u dijaspori, ali brendirano imenima poput Ace Lukasa. Dobar model socijalnog pristupa se razmnožava, pa su se mnogi festivali izmigoljili ispod šinjela Sabora trubača, a mogu da se pohvale samo kvalitetnim opijanjem. Kao, primera radi, beogradski Beerfest, premda je 2014. proglašen najboljom manifestacijom u funkciji promocije Srbije. Festivalčića ima na svakoj opštini, a na običaj nisu imune ni još lokalnije samouprave. Tako, umesto da pospešuju kulturni razvoj pojedinca, festivali ga dovode u zabunu. Ako sam ne može da odluči kom će se privoleti, neka se rukovodi signalima sa vrha. Pa, ako je Prvi internacionalni festival pravoslavnog filma u Kruševcu otvorio (tadašnji) ministar odbrane Bratislav Gašić, mora da se radi o pravim vrednostima! I ministar kulture Vladan Vukosavljević se odlučio, otvorivši Vinofest u Vršcu, a zaobilazeći, recimo Filmski festival evropskog filma u Paliću. Kakav on znak time šalje?