Đavolji voajerizam

Specijalno za NIN iz Venecije Ovogodišnje bijenale umetnosti u Veneciji dodelilo je Zlatnog lava radu Faust umetnici Ani Imhof (Anne Imhof), predstavnici paviljona Nemačke. Etimologija nemačke reči Faust potiče od književnog lika Geteovog romana. Faust je bio alhemičar koji je prodao dušu Mefistu (đavolu) zarad beskonačne moći i znanja. Međutim, drugo značenje ove reči je takođe i pesnica, otpor. Dvoznačan smisao ovog naslova utkan je u koncept umetničkog projekta Ane Imhof. Faust je performans koji se ponavlja svakog dana tokom sedam meseci. Trajanje celog projekta je pet sati, ali se svakodnevno prikazuje u dvosatnoj verziji. Da bi se video performans potrebno je čekati u redu najmanje dvadeset minuta ispred paviljona, vikendom čak i do sat. Tokom prvih dana otvaranja posetioci bi trčali da stanu u red što pre. Vrlo brzo je postao glavna tema diskusija umetničkog sveta. Sedmomesečni scenario je sačinjen od različitih umetničkih medija: od staklene konstrukcije unutar i izvan paviljona, preko tela u prostoru do koreografije koja daje formu celom radu. Stakleni zidovi koji su sagrađeni ispred paviljona zajedno sa staklenim pločama unutar paviljona, u svojoj providnoj i kristalnoj materiji prodiru u već postojeći arhitektonski objekat. Ova kompleksna struktura podseća na simbol finansijske moći (banke, institucije ili države). Izvan paviljona, staklena instalacija se nastavlja isprepletana sa gvozdenom kapijom. Pred kapijom vidimo oznaku „Pažnja, ovaj prostor je pod nadzorom psa čuvara, ne približavati se“, dok unutar kapije dobermani čuvaju paviljon. Već prvi element koji prikazuje razliku javnog i privatnog prostora. Unutar paviljona, tela se nalaze pored nas, ispod nas, iznad nas. To su pojedinci koji čine jednu kontradiktornu sliku moći i apatije, hirovitosti i agresije, odbacivanja i slobode. Sam naslov ovog projekta počinjemo da spoznajemo u trenutku kada vidimo njihova pasivna lica. Providnost stakla daje mogućnost posmatraču da gleda u performere kao kroz lupu i time se proširuje značenje posmatranja. Određeni zidovi u paviljonu su sačinjeni od staklenih ploča koji reflektuju našu sliku kao publike. U tom procesu, mi postajemo takođe svesni našeg posmatranja ali i činjenice da smo osmotreni od strane performera. Gledanje ili voajerizam u tom smislu postaju važna dimenzija ovog projekta jer se radi o vizuelnoj razmeni bez direktne komunikacije. Performeri su svesni ljudi oko sebe, ali ono što prenose je praznina. NJihov perfomativni akt čini serija pokreta ili telesnih oznaka kojima komuniciraju međusobno, ali uglavnom su pokreti predati slučaju okolnosti. Spontanost i improvizacija su osnova njihovog fizičkog jezika. Tela se nalaze u različitim tačkama prostora paviljona, ispod stakla, tako da posmatrač može da ih vidi odozgo, pored publike, tako da ne postoji ograničenje prostora scene. Ruka sporo dotiče genitalije, telo je svedeno na ogoljen život. Uživanje više nije pojam spojen sa iskustvom i sa prisutnošću, nego sa voajerizmom i transformacijom u objekat posmatranja. Seksualnost je povezana ekskluzivno sa vizuelnom potrošnjom i time odbacuje dimenziju iskustva. U ovom smislu otvara se pozadina seksualne ekonomije postavljene hirovitom pozadinom postkapitalističkog vremena. Suština kapitalizma je u neobuzdanoj potrošnji i destrukciji tela. LJudska bića koje performeri prikazuju su pojedinci, različiti međusobno, u svetu postrodne kulture, ali pak šablonizovana. Ova disciplinovana i fragilna tela su prikazana kao materija koju kontrolišu nevidljive moćne strukture. Performeri znaju vrlo dobro da njihovi gestovi i pokreti nisu prikazani sami po sebi, niti imaju simboličku vrednost, već postoje kao medijsko rešenje. NJihova tela su bespolna, ali to negiranje roda je otvoreno u svetlu svesne potrage za identitetom. Oni se ne trude da nam prenesu neku određenu poruku, ali baš zbog toga stvaraju stanje anksiozne svesnosti. Projekat govori o praznini i dosadi mladih ljudi, koji se nalaze kao u izlogu neke prodavnice. Lepota njihovih tela ne leži više samo u oku posmatrača. NJihova budućnost kao omladine, leži u sudbini trgovinskog ciklusa, u savršenstvu algoritma. Uznemirujući performans Ane Imhof otkriva tela koja izvode plesne i teatralne pokrete u prostoru i koji pokazuju nasilnost, ali istovremeno i usamljenost. Umetnički projekat otvara pitanja o budućnosti mladih i njihovog mesta u današnjem društvu. Ovaj paviljon, sačinjen od staklenih ploča i tima performera, daje prostor publici da se kreće između aktera i predmeta čineći kompleksnu igru objekta-subjekta, lovca i žrtve. Na ironičan način kritikuje se potrošačka kultura, postavljaju se pitanja javnog i privatnog prostora i uvode se fragilna tela koja daju osveženje celom procesu. Svi performeri su obučeni u crnu i/ili belu boju, u trenerkama i ležernoj odeći, dok njihova bleda lica gledaju praznim pogledom u publiku. NJihove oči sa apatijom gledaju oko sebe. Ono što čini posebnim njihov teatarski akt su kodovi kojima se kreću po prostoru i grade određene slike. Sve je usporeno i zahteva koncentraciju. Zadatak posmatrača u ovom prostoru je vezan za recipročan pogled i činjenicu da smo pod budnim okom onoga ko pravi profit. Posmatranje je viđeno u vidu eksperimenta, ali je slično posmatranju u zoološkom vrtu, ili u akvarijumu. Ključne reči koje isplivavaju da bi se opisalo ovo delo su protekcija, kontrola, nasilje, prostor napetosti. U dvosmislenoj igri ogledala, ostaje pitanje ko kontroliše scenu, i ko posmatra koga. Ana Imhof je autorka ovog umetničkog dela, stvorenog pri saradnji tima performera sa kojima radi godinama i pod vođstvom kustosa Suzane Fefer. Pri uručenju Zlatnog lava, direktor Muzeja kraljice Sofije iz Madrida, Manuel J. Borja-Vilel izjavio je „da se radi o moćnoj ali i uznemirujućoj instalaciji koja postavlja urgentna pitanja našeg savremenog doba i podstiče posmatrače da se pronađu u stanju svesne anksioznosti. Ovaj projekat je originalni odgovor na arhitekturu paviljona a ono što mu daje formu su određene odluke vezane za predmete, tela, slike i zvuke.“ Pritiskanje tela uz staklo, recipročno gušenje, dodirivanje genitalija, spaljivanje predmeta, stvaranje telesnih konstrukcija, ostavljanje tela da vise na staklenim pločama samo su neke od akcija koje performeri ponavljaju, u cikličnim fazama, ali nikada identičnim. Putem sporih akcija i nevidljivih znakova performeri stvaraju kompleksne slike i nova vidna polja. NJen rad savršeno prikazuje strahove omladine u vremenu u kojem je stanje potpuno neizvesno za sve. Međutim, Imhof dozvoljava da se uslikaju performeri tokom izlaganja i takođe da se postave na internet, čime ohrabruje potrošačku kulturu. Multimedijalni pristup u umetničkom radu Ane Imhof, koji je dobio prestižnu nagradu Bijenala 2017. godine, potvrđuje ocenu kritičara da se radi o vanserijskoj umetnici za koju se polažu nade da će svoj maksimum pokazati u budućnosti.