Šopsko pitanje

Gledao sam, ah, kako sam se uzbudio dok je mladenac vilin konjic izlazio iz larve i kako je na jutarnjem suncu krila sušio od larvine sluzi da bi, što pre, poleteo. Oh, bio sam opčinjen njegovim prvim letom iznad mokranskog vrela. A onda sam se vratio svom poslu, spasavanju pčela iz mokranskog vrela. Dođu, bre, žedne da se vode napiju, ali im se krilca natope i otežaju na ne mogu da polete. E, tada nastupam kao spasitelj: ako sam u vodi, pružim kažiprst da se uspaničena pčelica uspentra. A ako sam na suvom, na obali, onda pčelici pružim držalje od sekirčeta da po njima stigne do kopna i tu otrese krilca a onda brže-bolje nazad na svoj, pčelinji posao. I ovako računam: ako svakog dana spasim iz vrela desetak pčela, onda to znači da za godinu dana spasim čitav pčelinji roj. I, možda, baš taj roj bude presudan kada se bude spasavao ljudski rod. Ponašam se, dakle, kao neki skromni bog koji iz tiha radi za spas čoveka ne talambasajući na sva zvona po crkvenim hramovima kao što rade drugi bogovi. Znam, neće se znati ni datum mog rođenja, ali ni datum smrti, kao što se zna, recimo, da je Isus rođen, šatro, pod vitlejemskom zvezdom u sedmoj godini pre nove ere kada počinje „novo doba Ribe“. A sve su to petropavlovske trice i kučine kada se zna za ribolika bića iz Lepenskog vira. Hoću reći, sva ta „riblja simbolika“ ranohrišćanstva potiče sa Dunava i, srećom, očuvana je u kamenim figurinama ribolikih božanstava. Iz toga, jelda, proizlazi da se teritorija Starog i Novog zaveta protezala od Dunava do Ohrida gde je i rođen Rista, sin makedonske kraljice Kleopatre... K. G.Jung, moj guru iz Švice nije ni trepnuo dok je ove moje misli upijao, a onda je kliknuo: „Bravo, bravo, moj dečače! Kako si samo genijalno ukapirao vezu između ribolike kulture Lepenskog vira i ribolike ideologije ranog hrišćanstva! Moram da priznam da sam robovao ideji o vitlejemskoj zvezdi koja, u stvari, i nije bila zvezda već neobična trostruka konjunkcija Jupitera i Saturna. Sve to je judeohrišćansko mlaćenje prazne slame...“ Godi mi, naravno, što sam nadmašio mog gurua Junga, ali još više sam srećan što moj Bezbožnik sve jače korača. U Rsovcima, u pećinskoj crkvici ispod freske ćelavog Isusa, snimili smo, siguran sam, najjače kadrove srpske kinematografije! A Saška Stojanović, glumica pirotskog pozorišta je, kao Verče Faraonče, mnogo jača i lepša od Anđeline DŽoli i Monike Beluči. Uostalom, nisam li ja mnogo lepši od Kusturice!? Nego, avaj, koje li tuge i žalosti! Na površini mokranskog vrela ugledao sam telašce onog mladog vilinog konjica kako beživotno pluta. Ah, nebesa, zašto li je toliko kratko živeo i šta je, uopšte, od života shvatio kad, eto, nije dočekao duboku starost, kraj dana? A Bilja, pak, brine što su emigranti iz izbegličkog kampa u Divljani počeli da silaze i do mokranskog vrela i da se ponašaju kao da je, već, njihovo. Čujem da je Alek Vučić otišao u dvodnevnu posetu SAD i da će ga primiti neki zamenik Levog Smetala u Beloj kući, i, to lično, a ne Donald Tramp. A on je šopskog porekla, tačnije, iz sela Crnče na samoj srpsko-bugarskoj granici! I jedinstvena bi bila prilika da Tramp lobira, preko Ane Brnabić iz Suračeva kod Babušnice, da Alek, što pre, u srpskom parlamentu pokrene – šopsko pitanje! Moja Crna, pak, ovako, mudruje: „Već vidim da će Srbija, uskoro, da bude samo geografski pojam gde će Srbi biti u manjini i živeti kao vilini konjici.“