Ožiljci radovanjske sekire

Tačno dvesta godina od ubistva vođe Prvog srpskog ustanka, Karađorđa Petrovića, neka objektivna istoriografija sigurno bi zabeležila kao začetak moderne srpske državotvornosti započet naručenim kumoubistvom. Suve činjenice kažu da je nakon propasti Prvog srpskog ustanka 1813. godine Karađorđe izbegao u Austriju, da je potom boravio u Rusiji, a onda se pridružio ustanicima protiv Turaka u Grčkoj. Uz njihovu pomoć - jer mu ruski dvor, iz obzira prema Turcima, nije dozvoljavao povratak u Srbiju - vožd se u julu 1817. vratio u Srbiju. U „Istoriji srpskog naroda“ Vladimir Ćorović piše: „Može se misliti kakav je utisak učinila na Miloša vest o Karađorđevom dolasku. On sam veli da se prenerazio.“ Karađorđev naum je bio produžetak borbe protiv Turaka i zato je preko svog kuma Vujice Vulićevića pokušao da dogovori sastanak sa Milošem Obrenovićem. S druge strane, Obrenoviću u tom trenutku nije bilo u interesu da nastavlja sukob, a Karađorđe je predstavljao pretnju njegovim pregovorima s Turcima, te je Vulićeviću naložio njegovo ubistvo. Egzekucija je obavljena sekirom. Na ovom mestu bi se krajnje hipotetički moglo raspravljati o tome kako bi se događaji razvijali da su Karađorđe i Obrenović sklopili savez, ali je činjenica da je ovaj događaj označio početak nemilosrdne borbe dveju dinastija, koji će kulminirati Majskim prevratom 1903. godine, u kome su zverski ubijeni Aleksandar Obrenović i Draga Mašin, što je ujedno označilo i kraj dinastije Obrenovića. Moglo bi se, takođe, na ovom mestu navesti još nekoliko primera iz potonjih vremena koji ilustruju tragično neslaganje oko toga kako srpska država treba da izgleda i kako istorija ima jednu specifičnu osobinu - da se u svom najciničnijem obliku ponavlja. Rezultat svega je da je Srbija u 21. veku nedovršena država, a radovanjska sekira i dalje zlokobno stoji nad mnogim glavama.