S druge strane zakona: krivi bez krivice

Pravo na privatnost jedno je od osnovnih ljudskih prava i zagarantovano je srpskim Ustavom i Međunarodnom konvencijom o zaštiti ljudskih prava. Ovo pitanje reguliše i niz drugih domaćih zakona. Naše sudstvo reguliše pretpostavku nevinosti, što znači da je na teretu tužitelja da dokaže nečiju krivicu, a ne na odbrani da dokazuje suprotno, što se prenosi i na oblast medija. Ipak, o ovo načelo javna glasila često se oglušuju, proglašavajući krivcima nekog i pre početka suđenja. Organizuju se medijske hajke, najčešće instruirane od najrazličitijih interesnih grupa sa ciljem eliminisanja protivnika. Regulativa javno izgovorene reči išla je od nemila do nedraga, počev od zatvorskog kažnjavanja za klevetu, preko tzv. Šešeljevog zakona (1998) po kome je zatvorskoj meri pridodata i mogućnost plenidbe celokupne imovine vlasnika medija. Zakon o informisanju iz 2009. donet je u jeku obračuna sa pojedinim novinama i procenjivan je kao drastičniji od prethodnog. Dekriminilizacijom klevete reformom Krivičnog zakona i donošenjem Zakona o informisanju iz 2014, umesto da se osvoji veća sloboda i odgovornost ušli smo u prostor novih zloupotreba jer su rasli apetiti za povećanjem tiraža i gledanosti nauštrb odgovornosti. Tako nas danas svakodnevno zapljuskuju novinski naslovi sa etiketom „skandalozno“ u čemu prednjače „crne hronike“ i estradne rubrike, prema istraživanjima. „Žute“ TV stanice služe za propagandu i lično razračunavanje predstavnika vlasti sa oponentima, često na osnovu privatnih podataka. Putem curenja informacija iz policije, zdravstvenih i drugih ustanova, bilo potplaćivanjem, bilo forsiranjem „nečijeg“ interesa, trasira se istražni i sudski postupak. Vesti o nečijoj „krivici“ su nam dostupne i pre no što predmet stigne do Tužilaštva, a bez ikakvog proveravanja, od čega su amnestirani činjenicom da dolaze sa vrha. Fotografije osumnjičenih su takođe svakodnevna pojava, čime su takođe ugrožena zakonom zagarantovana prava. U „modi“ su odavno i javna hapšenja, čija je osnovna funkcija da se dezavuiše politički protivnik. Izjednačen je „javni interes“ i ono što javnost interesuje, dok drugo često preteže po proceni uređivačkog kolegijuma, a oblikujući javno mnjenje žedno senzacija. Za to vreme, Regulatorno telo za elektronske medije (bivša RRA) ne reaguje, ignorišući sopstvene nadležnosti, ili se mlako oglašava bez obzira na dostupne mu poluge. Oglasi se ponekad i Savet za štampu sa bitno manjim ingerencijama, bez ikakvog efekta. Ni ustanova koja bi mogla da da završnu reč, a pre suda, Ministarstvo kulture i informisanja, po pravilu ćuti. Što govori o glavnom aršinu delovanja – poslušnosti. Medijski prostor stoga je sve zagađeniji lažima i serviranim „činjenicama“ koje „nekome“ odgovaraju. Bilo kriminalcima bilo vladajućim strukturama, kako pokazuju zaključci konferencije „Sprečavanje curenja informacija i profesionalno informisanje javnosti“ koju su lane organizovali Republičko javno tužilaštvo i Državno veće tužioca, a uz podršku EU. NIN serijom tekstova pokušava da utvrdi šta je od navedenog zloupotreba, šta nemar ili neobaveštenost. Kada objavljeno služi manipulaciji i na šta se to docnije odražava? Ko izvlači korist iz prećutkivanja i plasiranja informacija? Šta sistem čini da se suprotstavi etičkom srozavanju posredovanom medijima? Ko je zaštićen, a ko prokazan proizvoljnim tumačenjima zakona? „Neprikosnoveni pravni akt svake zemlje je Ustav, koji u slučaju Srbije nadjačava Evropska konvencija o ljudskim pravima, što ukazuje i na nivo našeg suvereniteta“, objašnjava Dragana Boljević, predsednica Društva sudija Srbije, sutkinja Apelacionog suda u Beogradu. Nepovredivost ljudskih prava, među kojima i ono na jednaku sudsku zaštitu, bez diskriminacije, garantuje Druga i Treća glava Ustava. Ako domaći pravosudni sistem zakaže na svim instancama, do pravde se može stići preko Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu koji izriče konačnu presudu, navodi sutkinja Boljević. Proceni li se u Strazburu da je država „kriva“, novac oštećenom ide iz srpskog budžeta, odnosno od naših poreza. „Nikom od sudija tako nije od presudne lične važnosti kakav će biti niz prethodnih presuda“, kažu upućeni. Većina njih je u strahu da se u javnosti pojavi kritikom pod vlastitim imenom, zbog političke revizije sudija i tužilaštva, kao i drugih mera represije. Slično „bačenom“ strazburškom novcu biva i sa novcem vraćenim licima puštenim iz neosnovanog pritvora, na ime čega je Srbija samo od 2013. do 2016. izdvojila dva i po miliona evra. Medijski odijum je i gori od pritvora, jer se ljaga teško spira i ponekad zauvek prati aktera. „Institucija demantija ovde se gotovo nikad ne sprovodi, ona je zamenjena tzv. ispravkama i odgovorima, nikad u obimu i na mestu gde je plasirana inkriminišuća ili obeščašćujuća vest“, naglašava Rade Veljanovski, profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu. Prava i slobode u medijskom prostoru reguliše Zakon o informisanju i medijima, na snazi od 2014. Konkretno, zaštitom dostojanstva ličnosti, bavi se član 79 koji ovo pravo suprotstavlja interesu za objavljivanjem informacija. U naredna dva člana tretira se protok informacija iz privatnog života, kao i ličnih zapisa (beleške, dnevnici) i fotografija. „Među tekovine demokratije spadaju standardi zaštite prava na privatnost, pa se ovakvi podaci ili fotografije ne mogu objavljivati bez saglasnosti lica na koje se odnose, ili saglasnosti porodice, ukoliko je lice preminulo“, ukazuje Veljanovski. Zakonom su posebno zaštićeni maloletnici, dok nosioci javnih funkcija ne uživaju stepen zaštite „anonimnih“ odraslih lica, pod pretpostavkom sopstvene potrebe da budu u javnosti. „Podrazumeva se da se državni funkcioneri i javne ličnosti samom svojom pozicijom odriču dela privatnosti“, navodi Veljanovski. NJih štite drugačiji postulati – pravilo dužne pažnje koje podrazumeva bar pokušaj da se čuje „druga strana“, ili na drugi način provere informacije. Sledeća instanca pokrivena Novinarskim kodeksom, jeste vaganje javnog interesa nad opisanim pravom na diskreciju, što spada u domen uredništva. Slobodu javnog informisanja neretko ograničavaju ustanove koje ili odbijaju da proslede javne podatke, ili odgovore daju izokola, bez da išta suštinski saopšte. Situacija postaje jasnija u konkretnom slučaju, kakva je serija napisa portala Pištaljka povodom razvoda Siniše Malog, gradonačelnika Beograda i njegove supruge Marije, po samoj svojoj prirodi – sasvim privatne situacije. Da nije javnog interesa da sazna zakulisne radnje datog funkcionera. „Tokom brakorazvodne parnice portal je dobio na uvid sudsku dokumentaciju iz ovog procesa u kojoj su navedene informacije značajne za javnost, a koje Pištaljka nije dobila od Agencije za borbu protiv korupcije na svoj legitiman zahtev“, kaže Vladimir Radomirović, glavni urednik Pištaljke i predsednik Udruženja novinara Srbije. Tako je javnost saznala detalje što osvetljavaju političku pozadinu privatne sfere života. Primera radi, za astronomsku školarinu za Malijevu decu, navodno plaćenu novcem anonimnih prijatelja gradonačelnika. A čak četiri puta veću od svih poklona političarima, od predsednika Republike, do lokalnih čelnika, prijavljenim date godine Agenciji za borbu protiv korupcije. Agencija je prećutala tražene podatke uz sugestiju da joj Pištaljka dostavi sva saznanja o eventualnoj korupciji gradonačelnika. Ova očigledna zamena teza u nadležnostima, spada u drugu vrstu sistemskih nefunkcionalnosti. Nas trenutno zanima dešavanje u medijima, koje takođe zavisi od zrelosti društva. „Mi nemamo evropsko iskustvo, niti taj nivo zrelosti, pa stoga ni taj stepen odgovornosti“, primećuje Veljanovski. Međutim, pod pritiskom EU, kojoj bi da pristupimo, ali i potrebe „iznutra“- svesti da zakonska regulativa o zaštiti privatnih podataka nije dovoljno precizna, teži se ujednačavanju domaćih i evropskih zakona. Iako bi trebalo da ova dva principa simultano deluju, Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja ističe da u praksi obe stvari manjkaju. „EU, rukovođena nekim svojim spoljno-političkim prioritetima, retko se i sporadično dotiče ovog pitanja“, objašnjava Šabić. „S druge strane, na unutrašnjem planu, pre svega na nivou Vlade i ministarstava, ne postoji ni izbliza nužan nivo svesti o potrebi delovanja u oblasti zloupotrebe podataka o ličnosti“, navodi. O tome svedoče gotovo neverovatni propusti i kašnjenje u preduzimanju različitih potrebnih mera, a takođe i gotovo svakodnevni skandali u vezi sa zloupotrebama, naglašava. Premda se Srbija obavezala da će novi zakon o zaštiti ličnih podataka biti donet još 2015, ovo je izostalo, naglašava Šabić. Model novog zakona koji je ponudio poverenik sa svojim saradnicima, iako je prošao javnu raspravu i procenu stručne javnosti, ipak nije usvojen, kao ni nacrt Radne grupe dr Saše Gajina. „Ovaj nacrt se pojavio na brzinu i iznenada, i negativno je ocenjen od stručnjaka, pa je brzo i povučen“, kaže poverenik. Tako je Akcioni plan za Poglavlje 23, usaglašen sa EU, prekršen i pre nego što je Poglavlje otvoreno, i pored dva predloga uređenja date oblasti. „Kako je u međuvremenu realni kontekst značajno izmenjen, Evropska unija dobila je Opštu uredbu o zaštiti podataka o ličnosti, što je podrazumevalo dodatni rad na Modelu zakona, što smo i učinili“, dodaje. Model je predstavljen na sajtu poverenika i u najvećoj je meri usklađen sa Opštom uredbom, što ne znači da se neće ponoviti situacija iz 2015. godine, kako Šabić strahuje. Međutim, i u svetu gde je mnogo jasnije razgraničeno javno i privatno, dolazi do medijskih „zabuna“. Primer koji navodi profesor Veljanovski je venčanje poznatog holivudskog glumca Majkla Daglasa. Daglas je prodao prava na „prenos“ svoje svadbe jednoj medijskoj kući, ali su se snimci pojavili i u drugim glasilima, koje je glumac tužio. Na sudu je izgubio, jer se novčanom transakcijom zapravo odrekao privatnosti. Kada bi se sve na domaćoj medijskoj sceni završavalo na venčanjima i razvodima, etar ipak ne bi bio tako zagađen. Ali, ovdašnji tabloidi i pojedine televizije, svoju moć koriste za propagandu i lično potkusurivanje. Sa TV Pinka, Studija B, Kurira, Informera i sličnih glasila, svakodnevno bivamo bombardovani „pljuvanjem“ oponenata. U slučaju TV stanica, privatnih, koji samim vlasništvom nemaju pravo nekontrolisanog izveštavanja, kao i javnog servisa, obavezu uređivanja ima Regulatorno telo za elektronske medije. Ali, REM svoje pravo gotovo da i ne koristi. „Pravilo je da se sistemom opomena, i blažih kazni, elektronski medij privoli na korektnost, dok bi dalje oglušavanje povlačilo i trajno ukidanje date TV kuće“, tumači Veljanovski. Međutim, REM ćuti na sve zloupotrebe, a kad im se ovo spočita, članovi odgovaraju da „nije bilo prijava“. Iako su prijave samo jedna od poluga za reakciju, dok moraju da reaguju i po službenoj dužnosti. „RRA je u svoje vreme oduzeo dozvolu za emitovanje jedino BK televiziji, i to na političkoj liniji“, kaže Veljanovski. Ali ovo telo je bar to uradilo, za razliku od REM, koja ne čini ama baš ništa, premda je članstvo u ovom telu jedna od najbolje plaćenih funkcija u državi. Ponešto objašnjava zanemarivanje odredbe da članovi moraju biti stručnjaci, a ne partijski apartčici. Odluke Saveta za štampu, s druge strane, nemaju obavezujuću ulogu, dok sporadične i javnosti nevidljive preporuke o nekorektnosti, samo doprinose insistiranju na problematičnom sadržaju. Jer to će, rekosmo, povećati čitanost, dok je u svesti građana emancipovanijih zemalja da ignorišu medije što zanemaruju preporuke, pa takvima pada rejting. U svetu je, kaže Veljanovski, precizirano da se tabloidi bave sadržajima od manjeg značaja, ali i da ne smeju da plasiraju neistine. U domaćoj praksi, tabloid upravo podrazumeva laži i poluistine, čega je svestan samo mali deo javnosti. Ostatak Srbije ocenjuje, procenjuje, okrivljuje i presuđuje, isključivo na osnovu tabloidnih navoda i vesti sa „tabloidnih“ televizija. Sprega vlasti i medija, očigledna u eliminisanju ili plasiranju određenih informacija, dodatno se usložnjava tajnim vlasništvom medijskih kuća, a preko fantomskih firmi. Ili, s druge strane, oglušavanjem o propise vlasništva nad medijima, na koje država više nema pravo, pa je, recimo, Tanjug ukinut, ali i dalje funkcioniše kao javni servis, sa smanjenim kapacitetima. I pored izvesne manjkavosti, naši zakoni koji tretiraju pravo na privatnost su manje-više dobri. Problem je, kao i u drugim oblastima, u njihovoj nedoslednoj primeni ili zloupotrebi. „Zakon mora da ostavi dovoljno prostora za demokratičnost odluka, ali to se ovde zloupotrebljava“, izričit je Veljanovski. A što se više država meša, zakon gubi na demokratičnom karakteru. „Ni najbolji zakon ne vredi, ako se krši. A pogotovu ako to prvo čini sama država“, ističe Veljanovski. Društvo je po definiciji konglomerat raznih interesa, pa i prava na informisanost, ali i zaštitu dostojanstva. U situaciji odstupanja od pravila, dolazi do pomeranja kazaljke vage ka malicioznim izmišljotinama ili zlonamernog serviranja privatnih podataka u medijima. I dalje, do stvaranja društva kojim vlada jedan čovek ili jedna stranka, često i apokrifni vlasnik medija, a na osnovu provizornog tumačenja zakona i isključivog prava jačeg. Karakterističnog za primitivne zajednice. Ubojitije od metka Žrtve neprofesionalnog pristupa izveštavanju su mahom političari - opozicija vrhuške, ali i druge javne ličnosti poput glumaca, pa je Goran Jevtić čerečen po medijima, netom pošto je javno kritikovao režim. U nedostatku takvih povoda, izmišljaju se drugačije afere. Roditelji Tijane Ognjanović neštedimice su ocrnjivani, čime je ustostručena porodična tragedija usled smrti bolesne devojčice. U slučaju spinovanih vesti o nameštenom tenderu za vakcine protiv svinjskog gripa, nekoliko nedužnih osoba završilo je u pritvoru, kao dokaz da vlasti čine „sve što je u njihovoj moći“ da zaštite interes naroda. Epilog afere „Kraba“ bilo je samoubistvo glavnog aktera, dr Nenada Borojevića, pod klevetom da je zloupotrebio svoj položaj direktora Klinike za onkologiju. Informacije o toku bolesti Jovanke Broz ili Dragana Nikolića, intrigirale su javnost mesecima. „Svetost“ privatnog je skrnavljena do blasfemičnosti.