Država za svakog radnika časti pola miliona evra

Dok brojni ekonomisti već deceniju negoduju što država pojedine strane investitore časti i sa 10.000 evra po svakom zaposlenom, računica NIN-a pokazuje da bi do kraja 2018, kada ističe desetogodišnji tajni ugovor sa Vladom Srbije, Fijat Krajsler mogao od srpske države dobiti milijardu i 150 miliona evra. Ili 478.000 evra za svakog od 2.405 stalno zaposlenih, koliko ih je u kragujevačkoj fabrici automobila bilo krajem prošle godine. Isti ti radnici, međutim, nedeljama su štrajkom nastojali da im se poveća bruto osnovica zarada sa 38.000 na 45.000 dinara. Nakon što je posle tri nedelje, uz posredovanje premijerke Ane Brnabić, uprava Fijata sela za pregovarački sto pristala je da se plate povećaju ne za 18 odsto, već u skladu sa projektovanom inflacijom, ove godine za 2,2 i naredne za 4,5 odsto. S obzirom na to da se na 100 dinara neto zarade za poreze i doprinose izdvaja oko 63 dinara, ispada da su radnici na startu tražili da se najniža neto primanja zaposlenih iz „prvog platnog razreda“ povećaju sa 23.300 na 27.600 dinara, ili na nepunih 230 evra. Istine radi, prema računici NIN-a prosečna neto zarada u Fijatu bila je lane na nivou srpskog proseka - oko 44.000 dinara (bruto 71.556 dinara), ali su u to uračunate i plate menadžmenta. Država je, dakle, većinskom vlasniku dala (ili bi tek mogla dati) toliko da bi mogao svim trenutno zaposlenima da isplaćuje prosečne plate od 398 evra, za 10 odsto veće nego što su bile lane, narednih 100 godina. Pa sad neka neko kaže da to nije bio posao veka. Samo, za koga? Kad država pomaže Ukupna državna pomoć od 1,15 milijardi evra obuhvata brojne stavke. Kao vlasnik 33,33 odsto zajedničke kompanije, Vlada Srbije je za osnivački ulog obezbedila 101 milion evra, u novcu i imovini. U vidu raznih subvencija Fijat je dobio 302 miliona evra, a još 161 milion je država uplatila za komunalne usluge, popravku krova, zaštitu životne sredine, Supplier park, neke lokalne dažbine - porez na imovinu, na sprovođenje urbanističkog plana i isticanje zaštitnog znaka. Tajnim ugovorom obećala je i do 75 miliona evra za „restrukturiranje imovine“, garantovala za dva kredita u ukupnom iznosu od 169,5 miliona evra, koje je Fijat dobio od Evropske investicione banke, pa je po tom osnovu Fijat na nižim kamatama uštedeo oko 50 miliona evra. Još 30 miliona evra Fijat je zaradio, jer za razliku od drugih kompanija ne mora u Srbiji da plaća porez na dobit od 15 odsto, a uz to se Vlada zemlje koja se bori sa minusom u svojoj kasi velikodušno odrekla učešća u raspodeli profita, tako da sva dobit ide većinskom vlasniku. Dodatnih 20 miliona evra, a možda i više, državu će koštati izgradnja auto-puta sa po dve kolovozne trake u oba smera od Kragujevca do Batočine, jer je i to jedna od obaveza koju je Vlada preuzela. U Zakonu o budžetu za 2017. piše da će pet kilometara duga deonica biti „kompletirana“ 2018, baš kada ističe rok sa Fijatom. Konačno, od 2012, kada je u Srbiji počela proizvodnja modela „500 L“ Fijat je nakupio 300 miliona evra „poreskih kredita“, koje može da iskoristi do 2022. Zato, ako Fijat i posle 2018. ostane u Srbiji, bar još pet i po godina neće morati državi Srbiji da plaća poreze, sve dok te obaveze ne dostignu 300 miliona evra. Zato se i ta suma može tretirati kao vrsta državne pomoći. Uostalom, za poslodavca je sasvim svejedno da li mu neko da novac, ili oprosti neka plaćanja. Inicijalnu krivicu što je ugovor još tajna snosi Vlada Mirka Cvetkovića i tadašnji predsednik Boris Tadić, jer je država svoj potpis na ugovor stavila u decembru 2008, na rok od 10 godina. Ni potonji premijeri - Ivica Dačić, Aleksandar Vučić i Ana Brnabić – nisu pokazali previše entuzijazma u pokušaju da nagovore izvršnog direktora Fijat Krajsler automobila Alfreda Altavilu, koji se u maju u Kragujevcu video sa Vučićem, da se objave i zatamnjeni delovi, pa je teško očekivati da će se to ikada desiti, jer ugovor ističe za manje od godinu i po dana. Kad država prašta Iako su mnogi detalji tajna, zna se da je država Fijat oslobodila mnogih obaveza, koje većina poslodavaca mora da plaća – poreza i doprinosa na zarade, poreza na dobit, lokalnih taksi, pa i firmarine... Tačnije, Fijat plaća poreze i doprinose na zarade, ali mu onda država sve to refundira. Praktično, dakle, te dažbine plaćaju građani Srbije, a ne poslodavac. Zato se i ti neplaćeni porezi, doprinosi i drugi parafiskalni nameti moraju tretirati kao poklon ili državna pomoć. Kako je od 2010. do kraja 2016. zaposlenima u Kragujevcu za bruto plate isplaćeno oko 127 miliona evra, prema računici NIN-a država je po osnovu oslobađanja od poreza i doprinosa na plate Fijatu vratila 50 miliona evra. Subvencije Iz finansijskih izveštaja od 2010. do 2016. NIN je utvrdio da je iz budžeta Fijatu u vidu premija, subvencija, dotacija i povraćaja poreza – „redovnih“ subvencija - uplaćeno više od 130 miliona evra, a zajedno sa „kapitalnim“ subvencijama 302 miliona evra. Država je 2010. Fijat „častila“ sa više od 10 miliona evra. Naredne godine „redovne“ subvencije pale su ispod dva miliona, ali je zato 30 miliona evra dala za „kapitalne subvencije“. Već u 2012, zajedno sa „kapitalnim“, subvencije su dostigle 74 miliona, a 2013. je usledila rekordna „infuzija“ od 108 miliona evra (skoro 80 miliona za „kapitalne“ subvencije). Ta 2013. je bila i prva godina u kojoj su prihodi od „redovnih“ subvencija (28,8 miliona evra) bili veći od troška za bruto zarade (26,2 miliona). U 2014. Fijat je od države dobio 24 miliona, potom 20 miliona i lane dodatni 31 milion, za 10 miliona evra više nego što je bio trošak za bruto plate. I ove godine Fijatu će pripasti dobar deo od 90 miliona evra subvencija, koje su u budžetu rezervisane za privatne, uglavnom strane kompanije – Fijat, Leoni, Delfi Pakard, Tigar tajers, Lir, En Si Ar, Mei Ta, Aster tekstil, Endavu... U skladu sa prvim ugovorom, država je kao manjinski vlasnik u zajedničku firmu morala da uloži trećinu kapitala - 101 milion evra. Naknadno, kroz dopune Ugovora o zajedničkom ulaganju, Vlada je pristala i na dodatne obaveze, pa je u budžetu morala da obezbedi pare i za komunalne usluge, zamenu krova, zaštitu životne sredine, Supplier park... „Na dan 31. decembra 2014. Grupa je primila 161 milion evra po ovom osnovu“, navodi se u finansijskom izveštaju Fijata za 2014. Uz to, planirano „restrukturiranje imovine“, šta god to značilo, moglo bi da košta državu dodatnih 75 miliona evra, jer je obećala da će pokriti Fijatu sve troškove po tom osnovu. NIN je i ranije često kritikovao politiku subvencija i tajne ugovore, a pažnju šire javnosti na slučaj Fijat skrenuli su zaposleni, kada su krajem juna stupili u štrajk sa zahtevom da im se povećaju zarade i poboljšaju uslovi poslovanja. I pre toga je, međutim, bilo jasno da sa platama nešto „škripi“. Iako je 2012. u fabrici broj prosečno zaposlenih bio za 50 odsto veći nego godinu dana ranije (1.798 prema 1.167 radnika), NIN je izračunao da je trošak za njihove bruto zarade povećan za samo sedam-osam procenata. Vrlo često su se sa rastom broja zaposlenih njihova primanja – smanjivala! I istovremeno povećavale subvencije države. Rekordan broj radnika Fijat je imao kada je njegov model „500 L“ bio na vrhuncu, 2013. Tada je u Kragujevcu radilo u proseku 3.668 radnika, ali su njihove prosečne bruto zarade baš u toj godini bile – najniže. Povlastice Zahvaljujući brojnim povlasticama, trošak Fijata za poreze i doprinose na zarade svih zaposlenih u 2010. i 2011. bio je manji od bruto naknada članovima Upravnog i Nadzornog odbora. Iako se radi o skromnim novcima, ima izvesne simbolike u tome da su 28.000 evra više dobili članovi uprave nego srpski budžet. I to je posledica dogovora da Fijatu taj trošak refundira država, a tako će biti do isteka važećeg ugovora. U „poslu veka“ ni mnoge druge stvari nisu najjasnije. Iako je u 2014. broj zaposlenih u fabrici smanjen, Fijat je od države za „dodatno zapošljavanje“ dobio više od tri miliona evra! U izveštaju za 2014. Fijat tvrdi da mu Vlada za tu i prethodnu godinu, na osnovu nekih drugih podsticaja, duguje još dva i po miliona evra. Deo obaveza države nastao je i kada je 2013. Vlada (u to vreme premijer je bio Dačić, a resorni ministar Dinkić) odlučila da Fijatu za svaki prodati „500 L“ u Srbiji iz budžeta isplati 3.000 evra, a pre toga je sa 1.000 evra podsticana zamena starog „fijata punto“ za novi, koji se ranije proizvodio u Kragujevcu. Zbog toga se pobunila i EU, ali su subvencije ostale, samo uz objašnjenje da se na taj način podstiče otvaranje novih radnih mesta. Da je poslovao u nekoj drugoj zemlji, a ne u Srbiji i da nije imao tu privilegiju, Fijat bi za sav profit ostvaren u Srbiji morao da plati i porez na dobit, koju fabrika u Kragujevcu ostvaruje od 2013. Te godine neto dobit bila je 10 miliona evra, naredne je udvostručena, na 21 milion, u 2015. je bila skoro 20 miliona, a lane 17 miliona. Ukupno, za četiri prethodne godine 68 miliona. Da je Fijat platio porez na dobit od 15 odsto, u srpski budžet bi se slilo više od 10 miliona evra. Uz to, u skladu sa ugovorom, sav profit pripada isključivo većinskom vlasniku, Fijatu. A da je, što bi bilo i mnogo logičnije, državi kao akcionaru pripala trećina profita, u državnu kasu slilo bi se dodatnih 22,5 miliona. Po ta dva osnova, dakle, država je ostala „kraća“ za 32,5 miliona evra, pa se i ta suma može tretirati kao vrsta poklona za Fijat, koji je u svom poslednjem bilansu iskazao „poreski kredit“ od skoro 300 miliona evra, koji po ugovoru može da iskoristi do kraja 2022. To teoretski povećava šanse da Fijat ostane u Srbiji i kada mu istekne ugovor. Bar dok ne iskoristi pozamašan „poreski kredit“. S druge strane, jasno je da bi bez državnih subvencija Fijat i prethodne četiri godine iskazao gubitak, pa se postavlja pitanje koliko je ovaj projekat dugoročno održiv bez pomoći sa strane. Transferne cene Kada je štrajk povećao pozornost javnosti, pojavile su se i sumnje da je Fijat zarađivao i na transfernim cenama. Suština tih sumnji je da je Fijat iz Italije ili neke druge zemlje kragujevačkoj fabrici prodavao delove po višim cenama, a gotove automobile „fijat 500L“ svojoj centrali po nižim cenama od tržišne, te da je na taj način iznosio dobit iz Srbije u Italiju. Za razliku od nekih drugih, kojima je ovo omiljeno zanimanje, Fijat to nije ni morao da radi, jer u Srbiji ne plaća ni dinar poreza na profit. A nije imao ni potrebu da „nasanka“ manjinskog akcionara, jer on i ne učestvuje u raspodeli profita, već samo u - pokrivanju troškova. Država je, očito bila izdašna prema Fijatu, kome je omogućila da milione evra uštedi i na osnovu dogovora da javnim preduzećima jeftinije plaća energente. Zato i ne čude reči izvršnog direktora Fijat Krajslera Alfreda Altavile da je kragujevačka fabrika „retko dobar primer uspešne saradnje javnog i privatnog sektora“. Da li je baš tako? Kakve je koristi od ovog sporazuma imala država? Analizom bilansa za 2015. ekonomista Dragovan Milićević je izračunao da je četvrta kompanija po prihodima u Srbiji uplatila u budžet 14,3 miliona evra, samo 0,12 odsto poslovnih prihoda. Po tome mu može parirati još samo jedan državni projekat, Er Srbija, koja je državi uplatila 0,27 odsto poslovnih prihoda. Te 2015. su u ukupnim poreskim prihodima države Er Srbija i Fijat učestvovali sa 0,01 i 0,02 odsto, što najbolje demantuje tvrdnje zvaničnika da se novac za subvencije brzo vrati državi, kroz poreze i doprinose. Te dve kompanije su, tvrdi Milićević, neto korisnici budžeta, više iz budžeta dobijaju nego što u njega uplaćuju. Poređenja radi, pivare, čiji su vlasnici takođe stranci, iste godine su u budžet uplatile između 30 i 50 odsto, a NIS –zbog visokih akciza i drugih nameta na gorivo - 82,4 odsto poslovnih prihoda. „Ako se Fijat na kraju 2018. povuče iz Srbije, to bi, s obzirom na sve što je dobio od države, bila vrsta prevare“, kategoričan je profesor Ekonomskog fakulteta Milojko Arsić. Kako su sve vlade od 2008. do danas vodile računa o interesima države stiče se utisak da će na kraju, šta god da se desi, ostati utisak da nas je neko baš dobro prevario. Uloga političara Priča o Fijatu ni na startu nije bila samo ekonomska, već i politička. Ta nota je postala dominantna kada su i bivši predsednik Tadić i SNS zatražili da se obelodani tajni sporazum. Prvo je Tadić predložio aktuelnoj vladi da zatraži odobrenje uprave Fijata za to, uz tvrdnju da smo od Fijata „mnogo više dobili nego što smo platili“ i da je „za tehničko održavanje nekadašnje Zastave od 5. oktobra 2000. do ugovora sa Fijatom izdvojeno - dve milijarde evra“. Ekspresno se oglasila i SNS, optužujući Tadića da je „najgori prevarant“ i izražavajući uverenje da bi „građani bili šokirani kada bi imali priliku da vide sadržinu ugovora“, kao da neko u Informativnoj službi naprednjaka zna nešto više od većine građana. Ako je ta želja zaista iskrena, onda bi ljudi u SNS trebalo da se postaraju da Vlada u kojoj imaju većinu ne potpiše nijedan tajni ugovor sa stranim investitorima, koji ovde dolaze samo za „šaku dolara“, a da građani nikada ne saznaju koliko ih je to koštalo i da li je država od toga imala ikakvu korist. Tadića je kritikovao i Đorđe Milićević, šef poslaničke grupe SPS-a, stranke koja je 29. septembra 2008, u vreme potpisivanja tajnog ugovora bila koalicioni partner DS-a. „Bilo bi dobro ako bi se možda mogao objaviti ugovor da dobijemo odgovor na pitanje na šta je sve Tadić bio spreman kako bi pobedio na izborima“, rekao je Milićević, aludirajući na to što je Tadić novu fabriku svečano otvorio samo tri nedelje uoči parlamentarnih izbora 2012. Ali, da bi to bilo moguće, potpis na ugovor, pa i na njegove izmene u decembru 2009. morala je da stavi i Vlada u kojoj je Ivica Dačić bio ministar policije. Teško da je i za njega taj ugovor bio tajna. Konačno, i Vlada na čijem je čelu bio Dačić omogućila je Fijatu nove subvencije i podsticaje. Biće da su Tadićevi kritičari zaboravili da je pre dva meseca, tada premijer, sada predsednik Aleksandar Vučić u Kragujevcu izjavio da Fijat sa tri odsto doprinosi rastu bruto domaćeg proizvoda, da u ukupnom izvozu učestvuje sa osam odsto i da je, ako mediji ne lažu, tu posetu iskoristio da oda „priznanje onima koji su pokrenuli ovaj projekat“. Iako sigurno zna neke detalje iz tajnog ugovora, Vučić je rekao da se nada da će Vlada „vredno raditi“ da sa Fijatom potpiše novi ugovor. Samo mesec dana kasnije, kada su radnici Fijata stupili u štrajk, ljudi iz Vlade tražili su od njih da „pokažu malo ljubavi prema Srbiji“, a premijerka je izjavila da iza štrajka stoji „ozbiljno loša namera“. A šta ako je neko drugi, ko ima moć da odlučuje, imao mnogo lošije namere? Država žirant i ako Fijat ode Narednog meseca, ako ga nije prevremeno otplatio, dospeva poslednja rata kredita koji je pre pet godina uzeo tadašnji ministar Mlađan Dinkić, prvi kupac novog modela automobila „fijat 500L“. Dinkić se kreditnih obaveza prema Fijatu rešio, ali država nije. Niti će, čak i ako krajem 2018. Fijat zatvori fabriku u Kragujevcu. Srbija je, naime, garantovala za dva kredita vredna 169,5 miliona evra, koje je Fijat dobio od EIB i time sebi na pleća potencijalno natovarila dug od 111 miliona evra (80 za prvi i 31 milion za drugi zajam), koliko je još ostalo za otplatu. Zato se u Zakonu o budžetu za 2017. kao indirektni javni dug vode i obaveze po osnovu tih kredita, jer ove godine dospevaju rate od 25 i 6,75 miliona. Da li je, pre nego što su pristali na to, iko pitao kolege iz Rima da li Fijatu za njegove kredite, namenjene poslovima u domovini, garantuje Vlada Italije? Tim pre što je „srpski“ Fijat do sada od EIB-a pozajmio 500 miliona evra. Samo za prvi kredit garantovala je matična kompanija, za drugi Italijanska izvozna kreditna agencija, a za poslednja dva Srbija. Zbog državnih garancija niža je kamatna stopa, pa je i to vid državne pomoći, jer bi bez tih garancija Fijat ti krediti koštali 50 miliona evra više. U Nemanjinoj 11 su olako stavili potpis na garanciju, iako poslednje rate kredita dospevaju nakon isteka tajnog ugovora. U potencijalno najgorem scenariju Fijat može da napusti Srbiju, a da njenim građanima, kao žirantima, ostavi da mu otplaćuju kredite. Poslednja rata prvog zajma dospeva 31. decembra 2019, a drugog tek 13. juna 2021, dakle godinu i dve i po godine nakon isteka ugovora sa Fijatom. Iako je to zbog velikog „moralnog rizika“ i negativnih reakcija drugih kreditora malo verovatno, ako Fijat ne bude hteo da plati taj dug, EIB bi sigurno zakucao na vrata srpskog budžeta. Da taj rizik ne postoji, u Zakon o budžetu kao indirektni javni dug ne bi bile ubačene dve stavke od 25 i 6,25 miliona evra – rate koje 2017. dospevaju za plaćanje. Realno, ovo u drugoj zemlji ne bi bilo toliko zabrinjavajuće. Ali, mnogi se još sećaju da su 2014. u javni dug pretvoreni dugovi od 100 miliona dolara Er Srbije, a 12 meseci kasnije i dugovi Srbijagasa i Petrohemije od 200 plus 105 miliona evra.