I gejevi plaču

Na samom kraju sezone, u junu mesecu, dogodila su se, skoro jedna za drugim, dva na neobičan način povezana pozorišna događaja. Posle traumatične (ne)dodele Sterijinih nagrada i ne manje problematičnog celog 62. Pozorja, u čast nagrađenih (ups!) izvedena je, premijerno i s velikim uspehom, nova predstava Ateljea 212 Moja ti po tekstu Olge Dimitrijević. Nekoliko dana kasnije odigrano je pedeseto izvođenje brodvejskog klasika, mjuzikla Viktor, Viktorija u produkciji Pozorišta na Terazijama. Ove predstave su po mnogo čemu različite, ali ima jedna stvar koja ih spaja na tematskom nivou: u središtu obe su velike ljubavne drame ženskih, odnosno muških osoba koje su – gej. Predstave na ovu temu nisu novina u našem pozorištu, ali smo, ipak, više navikli da ih gledamo u nezavisnim i manjim produkcijama nego u mejnstrim teatru, kome oba ova naslova izvesno pripadaju. Pošto se o predstavi Viktor, Viktorija pisalo, pažnju ću usmeriti na novu predstavu Ateljea 212, da bih na kraju video kakav se ne samo umetnički, već i društveni značaj u njima postiže. To, naravno, ne dovodi u pitanje značaj bavljenja ovim i sličnim temama u nezavisnoj produkciji. Komad koji kritički targetira, između ostalog, neoliberalni kapitalizam oličen u aktivnostima tranzicijske investitorsko-urbanističke mafije uspeo je da izazove baš tog đavola – neumoljiv zakon tržišta – i to pre nego što je ugledao svetlosti pozornice. Naime, samo nekoliko dana pre premijere zatraženo je, zbog narušavanja autorskih prava hrvatske muzičke grupe Novi fosili, da se promeni naslov komada koji je glasio Kako je dobro videti te opet. Iznuđena brzopotezna reakcija autorke Olge Dimitrijević nije ispala i brzopleta: novi naslov Moja ti odličan je kao i prvi, jer i on jasno upućuje na ljubavnu tematiku, odzvanja melodramsko-ironičnim tonom kao i ceo komad, a još i podvlači, za razliku od izvornog, da je predmet ljubavi – žena. I, zaista, u središtu ove i dramaturški i problemski vrlo složene priče nalazi se ljubav dve žene od preko sedamdeset godina, a čiji je pokretač smrt jedne od njih. Ta smrt pokreće dvostruko melodramski zaplet, jer ljubavnica koja ostaje u životu pati ne samo zbog emocionalnog gubitka, već i zbog egzistencijalnog: kao „nelegitimna“ životna partnerka, ona ostaje bez doma, jer je sin pokojnice nemilosrdno tera na ulicu. U njenoj sudbini autorka veoma vešto prepliće tri društvena problema, tri vida diskriminacije u patrijarhalnom društvu, koje pride prolazi kroz divljačku privatizaciju: ugroženost homoseksualaca, starih ljudi i običnih građana koji stoje na putu novobogatašima i/ili mafijašima. Autorka usložnjava priču, varira njenu problematiku i oštri melodramsku liniju tako što uvodi likove junakinjinih drugarica, jedne kojoj urbanistička mafija, zbog privlačne lokacije, otima kuću i druge koju kinje rođena deca. Kao što iz prethodnog može da se nasluti, a pogotovu iz isticanja melodramskog tona, ove veoma akutne probleme srpskog društva Olga Dimitrijević ne razvija smrtno ozbiljno, već, naprotiv, uz puno humora i prenaglašenih emocija. Takvom senzibilitetu – možemo ga odrediti i kao kemp – odgovara i završni trijumf „čete ludih baba“, kako u jednom songu njih tri same sebe nazivaju, tj. pobeda ujedinjenih žena i komunistkinja nad mnogostruko jačom silom (neoliberalnog i patrijarhalnog) zla. Takav kraj primeren je ovakvoj žanrovsko-stilskoj orijentaciji, jer je on, kao što se na kraju otvoreno i kaže, sasvim neverovatan: kao i u Brehtovoj Operi za tri groša, i ovde se jasno ističe da bi se u stvarnom životu sve suprotno desilo, ali da nam je, da ne bismo totalno „ufitiljili“, potrebno da i dalje verujemo u pravednije svetove. Sentimentalni srećni kraj zaokružuje složeno, pametno zamišljeno i odlično razvijeno poetičko tkanje drame (ona nije takva samo u pogledu priče i značenja), čija su važna nit i songovi i, generalno, poetski govor iza kog se često krije duhovito poigravanje verbalnim klišeima iz popularne muzike. Ali, ovo gusto poetičko tkanje ima još neke (zlatne) niti. Pored fantazmagorične i kemp pojave „mrtve drage“, netom preminule stare partizanske komesarke koja svoju živu ljubavnicu i njene drugarice pokreće na revolucionarnu borbu, tu je i opšti stil drame koji odlikuju pripovedački delovi, duži od dijaloških. Takva forma, čiji su svojstvo i brojne promene mesta radnje, bila je nemali izazov za inscenaciju. Rediteljka Aleksandra Milavić Dejvis i scenografkinja Marija Kalabić odlično su savladale te prostorne izazove, jer su osmislile nekoliko punktova koji omogućavaju vrlo dinamičan, često i simultani mizanscen, dok ujedno grade snažnu poetsku metaforu „muzeja sećanja“. Svaki od tih prostora naših junakinja je kao vitrina u zamišljenom muzeju privatnih života iz bivše Jugoslavije, života koji se oplakuju i opevavaju celim tokom komada, dok tim memorabilijama najviše manipuliše, uvek spreman da ih mazne, lik zlog sina, ta zloćudna najava ovog novog, „našeg“ vremena i sveta. Rediteljka je postigla uspeh i u radu s glumcima, jer je učinila da se oni do kraja unesu u ovu i formalno i značenjski provokativnu priču. To se prevashodno odnosi na Svetlanu Bojković koja je u junu, i ovom i ulogom u Ričardu Trećem Narodnog pozorišta, superiorno pokazala koliko je nedostajala beogradskom teatru u poslednjih nekoliko godina: ona je s punim emocionalnim i psihološkim pokrićem odigrala ulogu Dragice, dostojanstvene u patnji za umrlom dragom, naizgled pomirene sa sudbinom, ali i te kako spremne da se bori kad kucne čas. I u njenoj igri je bilo komičkih momenata, ali su oni bili zastupljeniji, što je logično pošto je reč o manje dramatičnim sudbinama, u igri Gorice Popović kao bivše sjajne pevačice i uvek odane prijateljice, jedne od onih ljudi za koje važi izreka „ko peva zlo ne misli“, a posebno Tanje Bošković u furioznom dramsko-plesnom otelovljenju podjednako furioznog lika blago čvoknute, ali ne blesave – ne, to nikako! – bivše tužiteljke koja, kada joj proradi stara profesionalna strast, vrlo neformalnim sredstvima reši pravnu zavrzlamu oko nasleđivanja stana. Vrhunac kempa je scena akrobatskog plesa Tanje Bošković i Ivana Mihailovića (sin), kad on nju vitla po vazduhu, a što stvara efekat „intertekstualnosti“, asocijaciju na nastup ovo dvoje glumaca u TV projektu Ples sa zvezdama, a što je šou koji ima veoma sličan, kemp i kvir senzibilitet kao i predstava. Asocijacija se može, sasvim slobodno, i dalje razvijati pa reći da su rediteljka i Mihailović lik sina postavili kao, metaforično, baletana koji samo pruža podršku partnerkama, namerno bezličnu i frivolnu, ali ne i manje opasnu žigolo figuru. Sofija Juričin je donela, u nekoliko oštrih i stilizovanih komičkih poteza, lik duha nikad posustale partizanke. Ono što su za likove lezbijki i njima u potpunosti odanih prijateljica uradile ove četiri glumice, to su za likove muških gejeva i onih koji su na momenat poverovali da su takve seksualne orijentacije u predstavi Viktor, Viktorija uradili Dragan Vujić (Todi), Aleksandar Srećković Kubura (King Maršan) i Vladan Savić (Skvoš Bernstin). Kao i u slučaju „ženske momčadi“, i ova muška se ne vezuje za ovakve likove, oni im nisu fah: naprotiv, može se reći da je reč o glumcima koji i na sceni i van nje imaju prilično mačo imidž. Time je, u kontekstu mejnstrim produkcije i njene najšire građanske publike, još značajnije što su i ova tri glumca, kao i njihove koleginice iz Ateljea 212, s punim dramskim pokrićem, bez i primesa nekog karikaturalnog, stereotipnog pristupa, a zašta je žanr muzičke komedije posebno pogodan, vrlo uverljivo, do koske branili svoje likove. Neko bi rekao, a možda čak i obe ove glumačke momčadi, da je to zato što oni nisu igrali gej ili strejt ljude, već one koji pate zbog ljubavi, bez obzira na seksualnu orijentaciju. Iako je to tačno, iako je u obe predstave prisutan i univerzalni plan, niti se može niti treba zanemariti da su ovo, izvesno i bez svake sumnje, predstave o ne bilo kakvim, već o ljubavima među pederima i lezbijkama. Zato kada na kraju obe predstave bračni parovi skaču na noge, snažno aplaudiraju i viču bravo, ovi glumci mogu da budu veoma ponosni: u našoj, ipak, homofobičnoj Srbijici, oni su vrhunski obavili ne samo svoj umetnički zadatak, već i mnogo širu, društvenu misiju.