Fonetski – posle 2.000 godina

Videli smo prošlog puta da je latinica, stvorena za latinski i nazvana po njemu, morala na bezbroj načina da se prilagođava kako bi označila razne nove samoglasnike i suglasnike u jezicima koji su je prihvatili širom Evrope. Otuda svi oni dijakritički znaci, otuda upotreba dvoslovnih i troslovnih kombinacija sa glasovnom vrednošću koju ta slova sama po sebi nemaju. U racionalnom 18. veku stručnjaci su prvi put uvideli da bi između pisanja i govora morala da postoji mnogo veća podudarnost. Posebno je to istakao Johan Kristof Adelung (1732–1806), nemački leksikograf i gramatičar. On je prvi smislio pravilo „Piši kao što govoriš, čitaj kao što je napisano“, koje će, posredstvom Kopitara, preuzeti i naš Vuk Karadžić. U zapadnim jezicima, s obzirom na snagu tradicije, malo se šta moglo promeniti u praksi. Vuk je, međutim, u svojoj Pismenici (gramatici) iz 1814. a zatim i u Srpskom rječniku, uspeo da stvori potpuno novu srpsku ćirilicu. Umesto ruske građanske azbuke, koja se dotle koristila u retkim knjigama štampanim u Srbiji, dosledno je sproveo princip „jedan glas – jedno slovo“. Znak umekšavanja, „tanki jer“, eliminisao je spajajući ga sa L i N u LJ i NJ. Iz stare ćirilice preuzeo je slovo ć, Lukijan Mušicki mu je načinio đ, od Rumuna je pozajmio dž, pa se čak usudio da iz latinice preuzme j, što su mu tradicionalisti ljuto zamerali, ali što je omogućilo odbacivanje kako ruskog „i kratkoje“, s dijakritičkim znakom, tako i ruskih slova „ja“, „ju“ i „jo“, sa dvoglasnom vrednošću. Tako se, posle skoro dve hiljade godina, zatvorio krug. U doba starih Rimljana latinica je bila potpuno fonetsko pismo, a onda se tokom srednjeg i novog veka proširila na desetine drugih jezika, postajući sve nedoslednija, jer su ovi imali drukčije glasovne sisteme. I sa slovenskom ćirilicom bilo je slično, mada u manjoj meri. I gle čuda, početkom 19. veka, na brdovitom Balkanu, jedan čovek uspeo je za svoj narod da stvori fonetsko pismo, prvi put od starog veka do danas. Makar i zbog toga, treba nastojati da ćirilicu održimo u životu (i u svakodnevnim zabeleškama, ne samo u zvaničnoj, službenoj i javnoj upotrebi), da ne bi ceo njegov veliki trud ispao uzaludan.