Skupa reč i jeftina politika

Teško je otresti se asocijacije na prastari vic „ne znam šta je, ali evo ga opet“: kada je, vrativši se iz Amerike, autorskim tekstom u Blicu pozvao na otvaranje „unutrašnjeg dijaloga“ o Kosovu, predsednik Srbije Aleksandar Vučić nije objasnio ni kako i gde bi taj razgovor „odlučujući za budućnost Srbije i srpskog naroda“ trebalo da se vodi, ni koji su sledeći planirani koraci nakon što različiti akteri iznesu svoje mišljenje. Da li će, na primer, rezultat dijaloga biti pretočen u dokument koji će biti poslat na usvajanje Skupštini Srbije? Da li je otvaranje „unutrašnjeg dijaloga“ o Kosovu povezano sa očekivanom promenom Ustava Srbije i gde je u celoj priči referendum? Ništa o tome ne znamo, ali nekakav proces javnog iznošenja mišljenja o optimalnom državnom pristupu kosovskom Gordijevom čvoru, uveliko je započeo i svakodnevno dobija nastavke koje je nemoguće ne primetiti – toliko da je skoro uspeo da iz javnog prostora potisne druge životno važne teme koje se ne uklapaju u agendu vlasti. I ne samo to – „dijalog“ teče, a ne vidi se ni najmanja šansa da se javna scena bar malo upristoji, a anatemisanje kritičara vlasti makar privremeno zamrzne, kako bi stvarna razmena mišljenja na zadatu temu bila moguća. Kao što nema naznake da bi neposlušnom delu Srbije moglo biti dozvoljeno da iznese stav o bilo kom drugom kancer-problemu koji razara društvo. Pa nas tako predsednik Srbije, nakon agresivnog televizijskog monologa u kom se sam sa sobom takmiči u iznošenju uvreda na račun kritičara, nagradi konstruktivnim javnim nastupom u kome pozdravlja iznošenje različitih mišljenja „od gospodina (Vojislava) Šešelja sa Lazarevim kletvama, do (Borisa) Tadića sa stolicom u Ujedinjenim nacijama (za Kosovo, bez formalnog priznavanja)“ i „bar tri različita predloga iz Vlade“. Tu je, međutim, potpredsednik naprednjaka Marko Đurić, zadužen da objasni da iz predsednikove rečenice ne bi trebalo izvlačiti preterane zaključke, pa, recimo, pomisliti da je prestala da važi odluka o čišćenju javne scene od nekontrolisanih elemenata: „Svako ima pravo da ispolji mišljenje, ali smatram da taj i takav Boris Tadić nije dostojan da o Kosovu i Metohiji razgovara sa Aleksandrom Vučićem, koji se za naš narod u pokrajini bori uvek misleći najmanje pet koraka unapred, hladne glave, ne dozvoljavajući da Srbiju bilo ko ucenjuje i Srbima na KiM ugrozi opstanak“, naveo je Đurić u pisanoj izjavi. Fabrike etiketa rade punom parom: dok, uprkos pozivu na „dijalog“, Vučić preko nacionalnih TV frekvencija nastavlja da kritičare naziva „nesposobnim“, „secikesama“, „glupim“, „plaćenicima“, na društvenim mrežama traje žestoko nadmetanje u traženju jače pogrde na njegov račun, a sve sa zajedničkim imeniteljem – „izdajnik“ koji je inicirao dijalog o Kosovu kao deo pripreme za njegovo priznanje. Vučićeva javna zaklinjanja da priznanje ne dolazi u obzir ne pomažu mnogo: osim starog uverenja u delu javnosti da je iskazana kooperativnost u odnosu na kosovski problem ključna moneta kojom je plaćena zapadna podrška Vučiću, kao argument za zaključak o pripremi terena za priznanje kosovske nezavisnosti, navode se njegove izjave nakon dolaska na mesto predsednika, među kojima su i delovi iz nedavnog autorskog teksta u Blicu: „Vreme je da kao narod prestanemo kao noj da zabijamo glavu u pesak, da pokušamo da budemo realni, da ne dopustimo sebi da izgubimo ili nekome predamo ono što imamo, ali i da ne čekamo da će nam u ruke doći i ono što smo odavno izgubili“, piše, između ostalog, u tekstu potpisanom Vučićevim imenom. Više od informacije da prethodni predsednik Srbije, Tomislav Nikolić, koji je tokom predsedničkog mandata „mahao“ sopstvenom platformom o Kosovu, potencijalnom preprekom za nastavak briselskog pregovaračkog procesa, neće učestvovati u najavljenom dijalogu, sa procenama da bi Srbija mogla „dati“ više nego što je za većinsku javnost poželjno, uklapa se i Vučićeva izjava švajcarskom Bliku da se „ne stidi što se promenio“ i da se „samo magarci ne menjaju“. A koliko je promena velika, govore video-klipovi na društvenim mrežama, u kojima je nekadašnji, radikalni Vučić, svojim oštrim kritikama tadašnjih pokušaja traženja rešenja za kosovski problem putem pregovora, suprotstavljen današnjoj verziji Vučića, koji zagovara „novi put“ i kaže da „živeti, znači ljubiti zemlju po kojoj koračaju deca, a ne samo hvaliti se pobedama svojih dedova“. Vučićeva promena jeste najradikalnija, ali nikako nije ekskluzivna: gotovo da se može govoriti o pravilu da se stav političkih aktera prema kosovskom „vrućem krompiru“ redovno menja kad iz opozicionog statusa prelaze u vladajući, i obratno. Upečatljiv primer te transformacije je i Vučićev današnji koalicioni partner Ivica Dačić, koji je, podseća Cvijetin Milivojević, direktor agencije Pragma, u izbornoj kampanji u maju 2008. u Nišu obećavao da će lično da ratuje za Kosovo. „Posle dva meseca, kada ga je Boris Tadić častio pozicijom ministra unutrašnjih poslova, ne samo da je odustao od namere da ratuje za Kosovo, već je postao spreman da ratuje protiv onih koji bi ratovali za Kosovo“, kaže Milivojević koji je uveren da je poziv na „unutrašnji dijalog“ odraz potrebe vlasti da pribavi alibi za politiku odricanja od „najskuplje srpske reči“ zarad neizvesnog ulaska u EU, kao i da je svako pristajanje na učešće u dijalogu – samo po sebi alibi za kojim vlast vapi. „Zašto Albanci nemaju dijalog o tome da li bi Kosovo trebalo da ostane u sastavu Srbije“, pita Milivojević i navodi niz razloga zbog kojih smatra da u dijalogu ne bi trebalo učestvovati – od ocene da bi takva debata bila protivustavna, s obzirom na preambulu Ustava donesenog ne tako davno, uz konsenzus tada najjačih političkih opcija, do podsećanja da vlast iz dana u dan pokazuje da ne zna da vodi debatu ni o jednom pitanju „i ne podnosi čak ni pitanja novinara“. Da je Vučić pod pritiskom da se definitivno opredeli po pitanju Kosova, kaže i Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji. Ona veruje i da je razlog za poziv na dijalog u Vučićevoj potrebi da podeli odgovornost i dobije pokriće za odluku koju će doneti. „Nažalost, opozicija želi da ga ruši upravo po tom pitanju, a u to se uključio i patrijarh. Mada postoji svest o tome da je Kosovo izgubljeno, ne samo kod elita, već i građana, ipak se insistira na tom pitanju, jer političke elite nisu spremne da se sa time suoče i preuzmu odgovornost“, kaže sagovornica NIN-a. Ona podseća da je kosovsko pitanje aktuelno još od devedesetih, kada se u SANU vodila rasprava o tome da li je moguće kontrolisati „demografsku eksploziju Albanaca“. „Akademik (Miloš) Macura organizuje okrugle stolove na kojima se raspravlja o merama za zaustavljanje demografskog rasta. Kosovske demonstracije 1981. najava su onog što će uslediti. Beograd je to iskoristio za otvaranje srpskog pitanja u Jugoslaviji i za odmazdu prema Albancima (na hiljade albanskih studenata tada emigrira u Evropu). Milošević je bio promoter te politike – ukinuo je autonomiju Kosova i isključio Albance iz javnog života“, podseća Sonja Biserko na elemente kosovske priče za koje u aktuelnim razmatranjima obično nema mesta. Kratku lekciju iz istorije ova sagovornica nastavlja rečima da je pokušaj da se već devedesetih krene na rešavanje kosovskog pitanja osujećen upozorenjem iz Vašingtona. „Naime, Arkan formira svoju stranku na Kosovu i već je sve bilo spremno za ono što će se kasnije desiti. SRS u svojoj programskoj deklaraciji iz 1991. iznosi uputstva za rešenje albanskog pitanja (proterivanje, zastrašivanje i sl.) – sve ono što se kasnije i dešavalo. Vašingtonsko upozorenje (Christmas warning iz decembra 1992) je praktično hibernisalo kosovsko pitanje, jer 1993. UN dovode svoje trupe u Makedoniju kao upozorenje Beogradu“. Mnogo je toga još iz burne kosovske istorije što je većinskom delu srpske javnosti iščilelo iz sećanja, ali ne i NATO bombardovanje iz 1999, obustavljeno nakon što je Milošević, privodeći kraju kosovski krug započet čuvenom gazimestanskom rečenicom „Niko ne sme da vas bije“, potpisao Kumanovski sporazum. Na osnovu tog dokumenta Kosovo je postalo teritorija pod nadzorom UN-a i Kfora, a Srbija je ostala bez ikakve faktičke vlasti na mitskom prostoru „srca Srbije“. Ne zaboravlja se ni „martovski pogrom“ iz 2004, ali su već prilično zaboravljeni svi oni pokušaji pronalaska rešenja u nekoj vrsti pregovora, kojih je bilo i pre i posle jednostranog proglašenja nezavisnosti iz februara 2008. Ko bi danas mogao tačno da navede sve autore i periode promovisanja fraza „više od autonomije, manje od nezavisnosti“, „standardi pre statusa“, „i Evropa i Kosovo“ i precizno ih poveže sa svim onim fazama dijaloga na nivou tzv. Trojke, tehničkog dijaloga (sa Borkom Stefanovićem i Editom Tahiri) i neumrlog briselskog procesa? Dok čekamo da Vučić sasluša sve predloge, pa tek onda iznese svoj stav, aktuelizovana je, posredstvom Ivice Dačića, magična reč „podela“: u autorskom tekstu, Dačić konstatuje da „nikad Priština neće priznati vlast Beograda, ni po koju cenu“, kao i da „Srbi nikada neće pristati da budu deo Kosova ili Albanije, niti će Severna Mitrovica ili Leposavić ikada priznati vlast Prištine“. I zato će, kaže, sa predsednikom Srbije još jednom proveriti mogućnost onoga za šta se godinama zalagao, „razgraničenja, ili kako god da se zove“. Drugo je pitanje o kojim „godinama zalaganja“ Dačić tačno govori, s obzirom na to da se Cvijetin Milivojević seća da su njegovi socijalisti u periodu od 2003. do 2008. „posprdno tumačili“ pred smrt iznetu inicijativu Zorana Đinđića o podeli, od čega su (posprdnog tumačenja) odustali nakon čuvenog sporazuma o „dva bola“, potpisanog sa demokratama pod rukovodstvom Borisa Tadića. Bilo kako bilo, Dačićevo pominjanje podele, iako je Vučić svrstao među ravnopravne ideje koje su potekle iz same vlade, u stranim medijima već je protumačeno kao „probni balon“ vlasti. „Beograd želi podelu Kosova o kojoj je prvi javno progovorio akademik Despić još 1996. To je bio probni balon“, kaže Sonja Biserko. „Kako kosovsko pitanje nije razmatrano u Dejtonu, Albanci shvataju da Rugovin pacifizam ne daje rezultate i 1997. formiraju prve gerilske jedinice. Beograd uzvraća državnim terorom, što dovodi do intervencije NATO. Dušan Bataković u članku odmah nakon intervencije kaže da su se Srbi spontano kantonizovali. Još pre toga, on i Artemije hodočaste po Evropi i Americi sa mapama o podeli Kosova“, kaže sagovornica NIN-a i ističe da su i Vojislav Koštunica, i Đinđić i Tadić – svi zagovarali podelu Kosova. Milivojević govori o nekim razlikama i podseća, recimo, da su i Vučić i Tomislav Nikolić o Đinđiću govorili sve najgore, pa čak se i radovali njegovom ubistvu, dok se Koštunica, kad je o Đinđićevoj kosovskoj politici reč, nije javno izjašnjavao, i obratno. „Postojao je odnos poštovanja, bila je moguća neka vrsta dogovora“, kaže ovaj sagovornik. Za njega je stav Koštuničine vlade prema kosovskom problemu bio „principijelan“, ali je, taktički, „možda moglo više da se izvuče“ – ulazak u pregovore o Ahtisarijevom planu za njega je bila „greška“, a „Koštunica se bio zaleteo pod uticajem koalicione vlade sa DS“ i time je učinio „lično političko samoubistvo“. Priča o autonomiji je zvučala lepo, ali je podrazumevala autonomiju u okviru nezavisnog Kosova, kaže Milivojević. Bez obzira na međupartijske razlike – naročito u njihovim „opozicionim“ periodima, nesumnjivo je da su sve postpetooktobarske vlasti, uključujući i DSS-ovu u pretežnom delu vladavine, zagovarale politiku „i Evropa i Kosovo“ – valjda zato što im je bilo jasno da je takav pristup po volji većine birača. „Koštunica je čak organizovao paljenje ambasada povodom proglašenja nezavisnosti Kosova, ali je ipak izgubio izbore u korist Tadića, koji je pred same izbore potpisao Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU“, kaže Sonja Biserko. Tadić je, prema oceni Milivojevića, nasledio politiku zamrznutog konflikta koju je Koštunica vodio u prvoj fazi, a „izborom kadrova koji su vodili priču pokazao je da mu je EU važnija od Kosova“. Kao veliku Tadićevu grešku, ovaj sagovornik vidi prihvatanje da vrhovni arbitar više ne bude UN „gde smo imali mogućnost aktivnog davanja veta Rusije ili Kine koje nisu priznale Kosovo i izručivanje arbitraže direktno u ruke onima koji su većinski priznali nezavisnost, pri čemu sam arbitar, personalno, uvek dolazi iz zemlje koja je priznala“. A nakon što se „završila misija DS“, kaže Milivojević, naprednjaci „pobeđuju na paroli da će poništiti štetne sporazume o Kosovu, ali prvo što čine, saopštavaju da je `žuti ološ potpisao` pa Srbija mora da drži reč, a onda odlaze korak dalje i potpisuju Briselski sporazum u kome se termin Srbija ne pominje“. Recimo da nije u pravu onaj deo javnosti koji otvaranje „unutrašnjeg dijaloga“ vidi kao pripremu terena za priznanje nezavisnosti, ili makar potpisivanje pravno obavezujućeg sporazuma o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa Beograda i Prištine, što se često tretira kao eufemizam za nezavisnost, već je čitav proces pokrenut kao podrška proturanju ideje o podeli. Kakve su danas perspektive te ideje? „Nakon martovskog nasilja 2004. Kontakt grupa je definisala kriterijume za status Kosova: nema podele, nema dominacije Beograda, nema ujedinjenja sa Albanijom. Beograd tada nije izlazio sa idejom o podeli misleći da vreme radi za njega“, kaže Sonja Biserko koja veruje da je trka za podelu izgubljena jer se, u međuvremenu, promenio i međunarodni kontekst. „Rusija, u suštini, stoji iza ideje o podeli, jer to opravdava njene aspiracije i strategiju u vlastitom susedstvu. Osim toga, ideja o podeli služi i za pretenzije u Bosni. Nažalost, srpska elita nema alternativnu ponudu, a Kosovo svi koriste kao argument protiv onih koji su na vlasti“, kaže sagovornica NIN-a. Ipak, nije baš da ni Vučić nije već sada profitirao svojom „kosovskom inicijativom“: gotovo preko noći, talas kritičkih tekstova u zapadnoj štampi, u kojima je upozoravano na opasnosti autoritarnog načina vladanja Srbijom, zamenili su naslovi u kojima se u prvi plan stavlja večna kosovska eksplozivna tema, a sam Vučić je dobio priliku da se promoviše kao „pravi čovek za rešavanje kosovskog pitanja“ jer „nema ličnih ambicija, nakon što je kao najmlađi biran za poslanika, ministra, premijera, a sada predsednika“ (intervju švajcarskom Bliku). Istovremeno, na unutrašnjem planu, podstaknute su razlike među opozicionim strankama i dodatno umanjena mogućnost njihovog eventualnog dogovora o nastupu na sledećim izborima. Malo li je, sve i da se namera o postizanju konačnog rešenja za Kosovo ne ostvari?