Sam svoj kontrolor

Zloupotrebljavajući Skupštinu, mikrofon, poslaničko vreme i sve resurse koji joj pripadaju kao predsednici parlamenta a ne kao građanki, Maja Gojković, građanka, sa nama je podelila svoje uzburkale emocije. „Ja sam šokirana danas. Radni dan mi počinje tako što poverenik Šabić daje intervju kako će se kandidovati za gradonačelnika Beograda i priča o politici. Gde je tu moral“, upitala je ona i pozvala Šabića da podnese ostavku. Ipak, ne može se osporiti da je pravilno započela svoj radni dan u firmi SNS (plaćena od budžetskih korisnika a ne naprednjaka), sa namerom da se otarasi i poslednjeg nezavisnog kontrolora vlasti. Ignorišući sve pravno znanje koje je stekla na fakultetu i sve važeće zakone po kojima poverenik može da bude i član stranke, izmislila je da se Šabić već bavi politikom, da troši državne resurse u kampanji i da je „moralno“ skratiti mu mandat. To što je Rodoljub Šabić na pitanje novinara da li će se kandidovati za gradonačelnika odgovorio da „nije o tome razmišljao“ bilo je totalno nebitno u euforiji koja je zahvatila sve naprednjake kada su na mesto zaštitnika građana postavili svog čoveka. Apetiti su im naglo porasli i najednom je izgledalo i dostižno i moguće ponašati se bez ikakvih ograničenja i nemati nikoga ko bi im „zvocao“. Previše lepa stvarnost, lišena dosadnih zahteva za otkrivanje informacija koje neće da daju i zbog čega moraju da plaćaju kazne (doduše našim novcem), da bi se na nju čekalo još godinu dana dok Šabiću ne istekne mandat. Uostalom, to bi ujedno bila i kruna velike čistke u svim nezavisnim kontrolnim organima, koja je krenula pre dve godine i koja je eskalirala u svoj svojoj sili pre nekoliko dana kada je Vlada „prvi put u istoriji“ donela odluku da bez ikakvih konsultacija sa Savetom za borbu protiv korupcije imenuje dva nova člana. Uzaludno je potpredsednik Saveta Miroslav Milićević isticao da je Savet svoju nezavisnost izborio „time što sam predlaže svoje kandidate“ i da jedino nezavisni članovi mogu da „analiziraju ljude od vrha države do svakog drugog nivoa“, da se radi o praksi koja je uspostavljena još prilikom formiranja koju nijedna vlada do sada nije odbacila, Vlada je ostala neumoljiva i imenovala članove po svom ukusu, a o tome i javnost i Savet obavestila putem Službenog glasnika. Na pitanje NIN-a zašto je Savetu oduzeto pravo da bira članove, iz pi-ar službe predsednika Vlade nam je odgovoreno: „Savet se sastoji od 13 članova u skladu sa odlukom Vlade. U ovom trenutku, Savet ima sedam članova, od toga je pet članova imenovano od strane prethodne vlade, a dva člana je imenovala ova vlada. Kada je u pitanju Savet, Vlada je jedino obavezana Odlukom o osnivanju Saveta. U skladu sa tom odlukom, Vlada slobodno imenuje članove Saveta i ne postoji pravno obavezujući akt u kome je propisana obaveza Vlade da bilo koga konsultuje u vezi sa imenovanjem članova Saveta. Članove Saveta, od njegovog osnivanja imenuje isključivo Vlada Srbije i nikada do sada Savet nije sam imenovao članove, već je to, u skladu sa članom 33. stav 2. Zakona o Vladi, uvek radila Vlada Republike Srbije.” Pozitivan pomak je što je NIN posle mnogo vremena ostvario komunikaciju sa premijerskim kabinetom i dobio odgovor, ali to ne umanjuje suštinski problem – odgovor koji je stigao nije odgovor na postavljeno pitanje. Tačno je da je prethodna vlada imenovala pet članova, ali ih nije predložila – predložio ih je Savet a ona je obavili samo administrativni deo posla, dok je aktuelna vlada odlučila da lično kadrira. Zbog toga smo ponovili pitanje, ali odgovor još uvek nije stigao. I dok je Vlada davala svoj doprinos u učvršćivanju nezavisnih institucija na jednoj strani, Narodna skupština je to činila na drugoj – tamo gde je ona nadležna. Za zaštitnika građana je postavila Zorana Pašalića, koji je zatražio da mu odmah smanje platu (ne i da se smanji plata predsedniku Ustavnog suda, mada su po zakonu one izjednačene) demonstrirajući još jednom da ne razume suštinu mesta na koje je postavljen. Nezavisnost koju bi trebalo da ima i te kako košta i ta plata bi trebalo da mu služi ne samo kao zaštita od pritisaka vlasti dok je zaštitnik, već i kao zalog za budućnost kada ga oni čiji rad kontroliše izopšte i sataniziju kao što su to uradili sa Sašom Jankovićem. Recimo, predlagač Pašalića u ime SNS-a poslanik Srbislav Filipović je izjavio da je „Sale Prangija izgledni ubica svog najboljeg prijatelja“, a javni tužilac koji ima veću platu od zaštitnika nije našao za shodno da se oglasi iako je ubistvo krivično delo koje ne zastareva. To znači da Jankoviću preostaje da sam i sopstvenim sredstvima finansira sudski spor u kome bi dokazivao da nije ubica jer pravosuđe nema nameru da dokazuje svoju nezavisnost i da po službenoj dužnosti saslušava one koji „imaju dokaze“ o teškom krivičnom delu. A nema sumnje da će neko i Pašalića proglasiti ubicom ukoliko se usudi da prekontroliše Vojno-bezbednosnu agenciju ili postavi pitanje o ulozi Kobri u čuvanju premijerovog brata. Sa akcentom na „ukoliko se usudi“. Ukoliko ne, onda mu i ne treba visoka plata, a ni građanima zaštitnik građana. E, pa dobili smo ga, a sa njim i uputstvo da „raspusti ceo kabinet“. Iako u Zakonu o zaštitniku građana u čl. 2 nedvosmisleno stoji da „niko nema pravo da utiče na njegov rad i postupanje“, Vladimir Đukanović je novinarima preneo želje naprednjaka, a one su da „SNS želi diskontinuitet sa radom prethodnog zaštitnika građana i da je potrebno raspuštanje celog kabineta jer je u pitanju politička grupacija“. S obzirom na to da se radi o ozbiljnom pritisku na novoizabranog zaštitnika i to javno izrečenom (opet posao za tužilaštvo), NIN je od informativne službe SNS-a zatražio odgovor na pitanje da li je to inicijativa cele stranke ili samo poslanika Đukanovića, ali ga, gle čuda, nije dobio. Ono što smo svi dobili jesu četiri člana Odbora Agencije za borbu protiv korupcije (sećate se, one nekada važne nezavisne institucije koja je kontrolisala imovinu funkcionera i sukob interesa, a onda ostavljena i bez direktora i bez Odbora i bez ikakvih mogućnosti da radi svoj posao), apsolutno po ukusu naprednjaka. Oni koji nisu bili po volji jednostavno nisu izabrani iako zakon propisuje da jednog člana predlažu UNS i NUNS a drugog zaštitnik građana i poverenik za informacije. E, pa oni loše predlažu i skupštinska većina ih neće, a većina je po aktuelnom tumačenju veća i važnija od zakona jer je za Vučića glasalo 55 odsto građana a za zakone samo neki sitniš. Predlog dva novinarska udruženja da Živojin Rakočević, novinar iz Gračanice i član UNS-a bude u Oboru datira još iz avgusta 2015, pre 10 meseci je dobio potrebnu većinu i u nadležnom odboru a tek je 20. jula ušao u skupštinsku proceduru, gde nije prošao. Na pitanje zašto, šef poslaničke grupe SNS-a Aleksandar Martinović je odgovorio da ni UNS nije reagovao na naslovnu stranu NIN-a i umrlicu za živog predsednika Srbije. To znači da iako novinarska udruženja imaju prava na svog predstavnika u Odboru, nema šanse da im se to pravo omogući dok SNS ne napravi udruženje po sopstvenoj meri, ono koje radi baš ono što se njima sviđa, sa zbilja nezavisnim primercima „novinara“ iz Informera ili sa Pinka. Za razliku od predloga novinarskih udruženja, predlog zaštitnika građana i poverenika da Vida Petrović Škero bude član Odbora ostao je zaglavljen više od dve godine u Odboru za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu i odbačen je uz obrazloženje da će se sačekati dok novi zaštitnik građana ne poništi želju starog. Na tu bahatost i pravnu besmislicu reagovao je Rodoljub Šabić koji je uputio dopis Odboru, a iz stenograma sednice na kojoj je to razmatrano možemo veoma slikovito da vidimo kako radi to „elitno“ skupštinsko pravosudno telo. Trajala je tačno 4 minuta i 34 sekunde, bez ikakve rasprave je odlučeno da se svi poklone kandidatu koga je predložio predsednik Vučić, a povodom Šabićevog dopisa predsedavajući Petar Petrović je rekao: „Ne bih polemisao oko toga, on ima svoje mišljenje, niko mu ne zabranjuje da ima svoje mišljenje, to je demokratski način ophođenja i razgovora sa svim institucijama, tako da smo ovo primili k znanju i nemamo nameru da odgovaramo na ovo. Ali zbog javnosti ja želim da kažem koliko su Šabić i bivši zaštitnik građana principijelni i koliko štite propise, da su predložili Vidu Petrović Škero koja je istovremeno kažnjavana od tog Odbora zato što nije dostavljala tražene podatke Agenciji za borbu protiv korupcije. Toliko o doslednosti i principijelnosti. Zaključujem sednicu.“ Dakle, konstatacija za javnost nije upriličena zbog zakonske obaveze već da bi vladajuća većina još jednom poručila koliki su šljam i bivši zaštitnik i još uvek aktuelni poverenik. A i ta bivša predsednica Vrhovnog suda, iako je još pre dve godine tadašnja direktorka Agencije za borbu protiv korupcije Tatjana Babić za NIN objasnila da se radi o meri upozorenja izrečenoj zbog „zakašnjenja u prijavljivanju promene podataka iz izveštaja“, a ne o neprijavljivanju imovine. Takođe, da se godišnje izriče oko 650 takvih mera, da među upozorenima ima direktora i članova organa javnih preduzeća, narodnih poslanika, funkcionera Vlade, državnih sekretara i čak četiri ministra i da ta mera „nije mehanizam za uklanjanje sa javne funkcije, niti prepreka za izbor, postavljenje ili imenovanje na javnu funkciju“. Međutim, moralna čistoća koja se zahteva od kandidata kontrolnih tela i novinarskih udruženja nikako nije obavezujuća za Vladu. Novoizabrani članovi Saveta - Vladan Jončić, penzionisani profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, i Edvard Jerin, penzionisani apelacioni javni tužilac u Nišu - mogli bi biti sporni. Jončić je svojevremeno prozvan zbog navodnog naučnog plagijata, a Jerin se „proslavio“ kada je kao sudija odbio krivične prijave koju je podnela tadašnja potpredsednica Vlade Ivana Dulić Marković protiv predsednika Skupštine Leskovca Gorana Cvetanovića, jer je nju, njenog oca i brata nazvao ustašama koji su „klali Srbe“. A mogli bi biti sporni i jer se u svojoj karijeri ni na koji način nisu istakli niti dokazali u borbi protiv korupcije, ali bi bilo previše još i to tražiti od aktuelne vlasti. Koliko drže do iskustva (a i formalnih uslova) svojih kandidata demonstrirali su prilikom izbora ombudsmana koji u biografiji nema ama baš ništa što bi ga kvalifikovalo za rad u oblasti ljudskih prava. Ali, to i nije bitno. Velika kadrovska čistka u svim kontrolnim institucijama i postavljanje podobnih kadrova nisu ni upriličeni da bi se poštovao zakon, a još manje demokratski principi, već isključivo forma. U EU bez nje ne možemo, pa hajde da fingiramo da imamo neka kontrolna tela.