Statistika, ulepšana slika

Generacijska solidarnost: Prošle godine najbrže je rasla stopa zaposlenosti dece između 15 i 19 godina i starijih od 65 godina, jer su penzije nedovoljne za egzistenciju, a mladi prinuđeni da rade umesto da se obrazuju Sa srpskom statistikom zaposlenosti moglo bi se uskoro desiti isto što i sa biračkim spiskovima - da zvanično zaposlenih bude više no što zemlja u kojoj svi hronično boluju od nedostatka posla ima radno sposobnog stanovništva. S tom razlikom što birački spiskovi „pate“ od onih koji se vode u evidenciji birača, a davno su napustili Srbiju i godinama ne glasaju na domaćim izborima, dok je kod statistike zaposlenosti sve u skladu sa inostranim propisima. Metodologija Ankete o radnoj snazi, kojom se prikupljaju podaci o broju zaposlenih i nezaposlenih, usklađena je sa onom koju primenjuje Međunarodna organizacija rada, i takva je da se zaposlenim smatra svako ko je u nedelji koja prethodi prikupljanju podataka makar i jedan radni sat proveo nešto radeći i za to primio bilo novčanu, bilo naknadu u naturi. Pojednostavljeno, za statistiku je zaposlen i onaj ko je prethodne nedelje pomagao rođenoj babi da obere paradajz ili paprike u bašti, a onda mu ona, kao što babe obično i rade, za to dala hiljadu dinara. Ako je još u kesu natrpala kilo ili dva paradajza, unuče se po dva osnova ima smatrati zaposlenim građaninom Srbije. Drugim rečima, ono što se često zamera srpskim političarima, da su potpuno odvojeni od stvarnosti u kojoj žive njihovi birači, primenjivo je i na statistiku. Koliko god subjektivni osećaj građana govorio da je Srbija zemlja nezaposlenih ljudi, onih koji godinama rade bez ugovora, a time i bez socijalne i penzijske zaštite za stare dane, onih kojima se nedopustivo dugo produžavaju ugovori na određeno vreme, a tek onda i retkih srećnika koji rade na neodređeno i redovno primaju platu, sa svim pratećim porezima i doprinosima, objektivno, odnosno statistički gledano stopa nezaposlenosti stalno pada. Kivna zbog toga što „političari i statistika građane ubeđuju da žive u stvarnosti koja u stvari nije naša“, psihološkinja Sarita Bradaš, nekada zaposlena u Nacionalnoj službi za zapošljavanje, uradila je istraživanje koje pokazuje da statistički podaci o zaposlenosti i nezaposlenosti u Srbiji ne pokazuju baš ono što se javnosti zvanično predstavlja. Analizirajući rezultate zvanične Ankete o radnoj snazi i ne sumnjajući u validnost podataka koji se tamo objavljuju, Bradaš je, kaže, želela da utvrdi „da li zaposlenost u Srbiji doprinosi ostvarivanju psihosocijalnih funkcija rada i kakvi su izgledi da nezaposleni promene svoj status na tržištu rada“. Slaže se, tvrdi, sa ocenama ekonomista i Fiskalnog saveta da postoji neusklađenost između osnovnih ekonomskih pokazatelja, odnosno rasta BDP-a i rasta zaposlenosti, zbog čega se sve glasnije sumnja da sa statistikom nešto nije u redu. „Stručna rasprava se svodi na sumnje u dva osnovna pokazatelja, a to su stopa zaposlenosti i stopa nezaposlenosti, pri čemu se povećanje prve i smanjenje druge uzima kao ključni dokaz uspešnosti ekonomije i tržišta rada, a pritom se ne sagledavaju mogućnosti da se na tržištu rada ostvari dostojanstven rad, odnosno zaštite ekonomska i socijalna prava zaposlenih“, objašnjava za NIN Sarita Bradaš, autorka istraživanja Statistika i dostojanstven rad, koji je rađen u okviru Programa „Radna prava, zapošljavanje i socijalna kohezija“ Fondacije Centar za demokratiju. Govoreći o paralelnoj stvarnosti, onoj u kojoj žive građani i onoj statističkoj i političkoj, NIN-ova sagovornica objašnjava da je metodologija sačinjena tako da na krut i rigidan način sagledava nezaposlenost, dok su kod zaposlenosti kriterijumi jako fleksibilni. „Da bi Anketa o radnoj snazi nekoga prikazala kao nezaposlenog on mora da ispuni sva tri zadata kriterijuma - da prethodne nedelje nije radio ništa, da je prethodnih mesec dana aktivno tražio posao i da je spreman da počne da radi u naredne dve nedelje. Ako barem jedan od ova tri kriterijuma nije zadovoljen, anketirani će se smatrati neaktivnim, a ne nezaposlenim. Sa druge strane, zaposlenim će se smatrati svako ko je prethodne nedelje bilo šta radio, i za to primio novac ili naknadu u naturi. Zato i imamo toliku razliku između objektivnog stanja i subjektivne procene statusa. Prema podacima zasnovanim na subjektivnoj proceni, broj nezaposlenih je veći za 664.000, a broj zaposlenih manji za 586.400 u odnosu na podatke koji su dobijeni Anketom“, kaže Sarita Bradaš objašnjavajući da tolika razlika nastaje zato što će anketiranog koji za sebe kaže da je nezaposlen, penzioner, student, domaćica Anketa o radnoj snazi uvrstiti u zaposlene ako je prethodne nedelje radio bilo šta makar jedan sat. „Ovi podaci pokazuju da je u Srbiji podzaposlenost, odnosno skrivena nezaposlenost ogromna i to bi trebalo da predstavlja uzbunu za državu ako brine o dobrobiti svog stanovništva, jer nezaposlenost osiromašuje pojedica, utiče negativno na njegovo psiho-fizičko zdravlje, dovodi do socijalne izolacije i ako trećina populacije stare 15 i više godina sebe percipira kao nezaposlene tada se ne postavlja pitanje kakav će posao naći, nego se prihvata bilo kakav, uglavnom onaj niskog kvaliteta“, kaže Bradaš. Analizirajući porast zaposlenosti u 2016. u poređenju sa godinom ranije, ona je ustanovila da je najveći rast ostvaren u neformalnom sektoru, dakle kod zaposlenih „na crno“, koji čine gotovo 60 odsto novozaposlenih. „Poljoprivreda predstavlja jedini izvor prihoda za više od pola miliona zaposlenih i to je najvećim delom proizvodnja za sopstvene potrebe. Stopa neformalne zaposlenosti u poljoprivredi je čak 56 odsto, ali kreatori Programa za suzbijanje sive ekonomije to ne prepoznaju kao problem koji bi zahtevao intervenciju. Dakle, u Srbiji je u sektoru industrije zaposlena jedna četvrtina ukupno zaposlenih, dok je 57 odsto zaposlenih u sektoru usluga“, kaže sagovornica NIN-a ukazujući na podatak da se u sektoru usluga broj zaposlenih u delatnosti domaćinstava udvostručio u 2016. u poređenju sa godinom ranije. Odgovarajući na pitanje šta je u stvari delatnost domaćinstava i otkud povećanje za 75.000 ljudi u godini dana, Sarita Bradaš odgovara: „To su vam, primera radi, dadilje koje rade na crno ili ljudi koji pomažu starijima isto tako na crno. Ali, tu se ubrajaju i ljudi koji rade za sopstvene potrebe, koji seju baštu ili sašiju nešto svojoj deci. Ili čuvaju unuke. Sve njih statistika vidi kao zaposlene“. Pritom, ozbiljno je porastao i udeo samozaposlenih, koji nemaju radnike, i rade u neformalnom sektoru i to za 32 procenta, a kao primer takvog rada naša sagovornica navodi žene koje prave torte i kolače i prodaju, naravno na crno, zubare koji stomatološke usluge nude u svom stanu ili automehaničare koji rade bez registrovane radnje. Osvrćući se i na polemiku između pojedinih ekonomista i predstavnika Republičkog zavoda za statistiku u vezi sa razlikama koje postoje između registrovane i formalne zaposlenosti, Bradaš kaže da nisu tačne tvrdnje predstavnika RZS da se ti podaci poklapaju. „Registrovana zaposlenost obuhvata sve one koji rade na osnovu ugovora o radu, ugovora o delu ili povremenim i privremenim poslovima, registrovane poljoprivrednike i preduzetnike, drugim rečima one koje bi zapravo i trebalo smatrati zaposlenim ljudima. I taj broj registrovano zaposlenih je za 110.000 manji od broja formalno zaposlenih prema Anketi o radnoj snazi, kada se porede podaci za 2016. Najveća razlika je u broju samozaposlenih, a njih je najviše u poljoprivredi“. Da Srbija, ipak, nije zemlja zaposlenih ljudi, ma koliko statistika poslednjih godina tako nešto tvrdila, pokazuje i podatak da je najveći rast zaposlenosti zabeležen kod dve najranjivije grupe - dece između 15 i 19 godina i starijih od 65 godina. Zaposlenost je, dakle, najmanje rasla među onima između 25 i 64 godine starosti, ali je zato među penzionerima ona povećana za 35 odsto, a među mlađima od 19 godina za 27 odsto poredeći 2015. i 2016. „Ovi podaci pokazuju da se iza hvale kako raste zaposlenost krije zapravo činjenica da ona raste među penzionerima koji nemaju dovoljne penzije da bi egzistirali ili među mladim ljudima koji su prinuđeni da umesto da se obrazuju rade neke slabo plaćene poslove. Reč je o povećanju broja ljudi koji su na marginama tržišta rada, koji rade na crno, nemaju garantovanu zaradu, nemaju pravo na bolovanje i godišnji odmor, nemaju pravo na socijalnu zaštitu, sindikalno organizovanje i slično. Oni su ti koji povećavaju stopu zaposlenosti u Srbiji“, objašnjava Sarita Bradaš. Zahvaljujući ovako širokom i rastegljivom poimanju zaposlenosti, njena stopa povećala se za samo dve godine, od 2014. do 2016. sa 41,7 na 45,2, dok se stopa nezaposlenosti smanjila sa 19,4 na 15,3 odsto. I tako „dobri“ trendovi kojima se vlast ima pohvaliti, a čemu, istine radi, ne bi odoleo nijedan političar, ipak pokazuju da Srbija po ovim stopama zaostaje za Evropom u kojoj je stopa zaposlenosti onih koji imaju između 15 i 64 godine u 2016. bila 66,6 odsto, a nezaposlenosti samo 8,6 odsto. I mada je metodologija kojom se do ovih podataka dolazi ista, odnosno ona koju primenjuje Međunarodna organizacija rada, Sarita Bradaš ističe da je zanimljivo da Srbije nema među podacima koje objavljuje Eurostat, a ističe i činjenicu da je pomenuta Međunarodna organizacija rada zemljama u razvoju ostavila mogućnost da utvrđenu metodologiju prilagode sopstvenom tržištu rada. „To prilagođavanje bi značilo da se iz definicije nezaposlenosti isključe kriterijumi aktivnog traženja posla i raspoloživosti za rad u naredne dve nedelje“. Primenom ove preporuke broj nezaposlenih bi se povećao, pa bi i slika o stanju na tržištu rada bila manje iskrivljena od ove koju imamo. A koja našu stvarnost prilično ulepšava. Prosečna zarada manja od statističkog proseka Lažna slika pravih plata I dok ekonomska javnost sumnja u podatke o stopama zaposlenosti, jer ona suprotno ekonomskoj logici raste brže od privrednog rasta, Sarita Bradaš sumnja i u podatke o prosečnim zaradama u Srbiji. Objašnjavajući da statistika objavljuje mesečne izveštaje o zaradama po opštinama u Srbiji, kao i polugodišnji izveštaj po delatnostima, ona otkriva na koji način metodologija primenjena u prikupljanju ovih podataka pogoduje stvaranju lažne slike o iznosu prosečne zarade. „Podaci na mesečnom nivou uključuju zaposlene kod pravnih lica i preduzetnike, ali podaci koji se objavljuju polugodišnje ne prikazuju zarade kod preduzetnika i mikropreduzeća, kao ni plate pripadnika Vojske i policije. U pitanju je namerno izabran uzorak, takav da sumnja u pouzdanost ovih podataka proizlazi iz činjenice da su u uzorak ušla velika preduzeća u kojima radi oko 45 odsto od ukupnog broja registrovanih zaposlenih, a čiji zaposleni primaju 16 odsto veće plate od proseka, dok u uzorak nisu ušla mikropreduzeća čiji zaposleni primaju plate 25 odsto manje od proseka“, kaže autorka istraživanja posebno se osvrćući na uzorkovane delatnosti. „U izračunavanju prosečne zarade najveće učešće imaju sektori sa iznatprosečnim i prosečnim platama, poput rudarstva ili proizvodnje električne energije, zatim obrazovanje ili zdravstvo, a najmanje su zastupljeni oni slabije plaćeni, poput trgovine ili ugostiteljstva.“ Na osnovu takvog uzorka, prosečna plata u Srbiji dobije se aritmetičkom sredinom, umesto da se odredi medijana, što je još jedan propust na koji ukazuje sagovornica NIN-a. „Takođe, nije mi jasno zašto Republički zavod prosečnu zaradu ne utvrđuje uzimajući podatke iz Centralnog registra obaveznog socijalnog osiguranja, pošto od njih dobija podatke o registrovanoj zaposlenosti, nego izračunava na osnovu ankete koju šalje preduzećima obuhvaćenim uzorkom, jer bi podaci iz Centralnog registra pokazali mnogo realnije kolika je zaista prosečna plata u Srbiji“, tvrdi Sarita Bradaš.