Pogled s visine

Opaska da je nedelju dana u politici mnogo vremena obično se pripisuje Haroldu Vilsonu, iako nikad sa sigurnošću nije utvrđeno da je bivši britanski premijer tako nešto baš tim rečima zaista i izrekao. Nije ni bitno; ko god je to prvi konstatovao, znao je o čemu govori. Ko ne veruje, evo mu najsvežijeg primera iz Sjedinjenih Država: nakon psovačke tirade u kojoj je uvredljivo govorio o rivalima iz Trampovog tima - mada ne prevashodno zbog toga, već zato što je njegovu glavu tražio novi šef predsedničke administracije DŽon Keli - Entoni Skaramuči je početkom ove sedmice sa mesta direktora komunikacija Bele kuće smenjen jedva deset dana nakon što je na tu dužnost postavljen. Ni to „političko vreme“, ipak, ne teče uvek i svuda istom brzinom; ponekad ga, mada retko, političari imaju i napretek. Evo opet aktuelnog primera: na manje od dva meseca do parlamentarnih izbora, nemačka kancelarka Angela Merkel sebi je priuštila čak tronedeljni godišnji odmor. U nekoj drugoj zemlji bi takva komocija bila nezamisliva, ali Nemačka nije bilo koja zemlja, kao što ni Merkelova - posle 12 godina na vlasti, i na dobrom putu da izbori i četvrti mandat - nije poput drugih političara. Ovo produženo odsustvo, veruju poznavaoci nemačkih prilika, nije toliko izraz njene samouverenosti pred glasanje 24. septembra (iako je gotovo izvesno da će i posle njih ostati na čelu vlade, koja će verovatno ponovo morati da bude koaliciona), ni prirodne ljudske želje da se dobro odmori. Pre je u pitanju, procenjuje se, namera da se umanje izgledi da za to vreme bilo koji događaj u zemlji i okruženju utiče na birače i tako poremeti sadašnju političku dinamiku, koja joj u potpunosti ide naruku. „Cilj je da se biračko telo pasivizira i biračima pošalje poruka kako je ona iznad svakodnevne politike“, konstatuje se u jednoj Rojtersovoj analizi. Merkelova „nastoji da snizi predizbornu temperaturu time što je demonstrativno napravila pauzu i otišla na letovanje usred ionako prilično dosadne kampanje“, rekao je agenciji Nils Didrih, politikolog s berlinskog Slobodnog univerziteta. Čemu Manfred Gulner, direktor još jedne prestoničke institucije, Forsa instituta za istraživanje javnog mnjenja, dodaje da Nemci vole što se Merkelova „postavila tako kao da je prezauzeta vođenjem vlade da bi se bavila kampanjom. Većina Nemaca je trenutno na odmoru i poslednja stvar o kojoj žele da slušaju jesu izbori i izborne teme“. Kao i obično, Merkelova zna šta radi. Tamo negde u februaru, nakratko je izgledalo da bi Socijaldemokratska partija (SPD) konačno mogla da se iščupa iz medveđeg zagrljaja kancelarkine Hrišćansko-demokratske unije (CDU), s kojom je u takozvanoj velikoj koaliciji, i na izborima ostvari rezultat koji bi joj davao šanse da - pod uslovom da s manjim strankama može da se nagodi oko formiranja novog vladajućeg bloka - CDU konačno skine s vlasti. Danas su izgledi da se tako nešto dogodi podjednako mali kao što su bili i zimus, pre nego što su socijaldemokrate za svog kandidata za kancelara izabrale bivšeg predsednika Evropskog parlamenta Martina Šulca. To im je tada - ispostavilo se, samo privremeno - značajno podiglo rejting i probudilo nadu da izbori ipak nisu unapred izgubljeni. Ali posle tri uzastopna poraza na pokrajinskim izborima ovog proleća, te demonstrirane nesposobnosti da se biračima po bilo kom osnovu nametnu kao bolja opcija, SPD već neko vreme ponovo ima dvocifren zaostatak za CDU. Verovatnoća da se do izbora takav odnos snaga još jednom promeni u njihovu korist je minimalna. Što zbog toga što je Merkelova tokom godina CDU pomerila više ka centru, udaljavajući je od njenih konzervativnih korena, što zbog toga što je SPD, ponovo učestvujući u vladi i sprovodeći njenu politiku (i prva vlada koju je Merkelova vodila od 2005. do 2009. bila je velika koalicija), postigla da je postalo teško razlikovati od starijeg koalicionog partnera, ponovo se pokazuje da socijaldemokrate jednostavno nemaju čime da se preporuče većinskoj Nemačkoj. I to je, očigledno, jedan od razloga zbog koga je kancelarka u prilici da se drži na distanci i ponaša se kao da je se izborna kampanja ne tiče: ne oseća se ugroženom, pa ne mora ni da ulazi u klinč sa Šulcom. Nije da socijaldemokrate ne pokušavaju da Merkelovu izvuku iz zavetrine. Šulc i njegov tim poslednjih sedmica nastoje da Merkelovu istovremeno napadnu s raznih strana, nadajući se da će neka od tema koje otvaraju isprovocirati njenu reakciju i tako im dati priliku da s njom zapodenu kavgu, ali im to zasad uopšte ne uspeva. Izgleda ne znajući više iz kog pravca da udari, Šulc se sada opredelio za taktiku koju neutralni posmatrači, ali i mnogi u samoj SPD, smatraju visoko rizičnom: pokušava da u fokus javnosti vrati migrantsko pitanje. Posle kulminacije migrantske krize u leto 2015. i velikih kontroverzi koje je izazvala inicijalna politika otvorenih vrata, u skorije vreme ova tema u Nemačkoj nije u centru pažnje, iako upravo objavljena zvanična statistika pokazuje da broj ljudi s imigrantskim bekgraundom nastavlja da raste. Povodeći se za podacima o ponovo rastućem broju migranata koji pristižu u Evropu - pre svega preko Italije - Šulc sada Merkelovu proziva kako zbog grešaka počinjenih pre dve godine, tako i zbog toga što, po njemu, ne preduzima ništa da bi sprečila izbijanje nove migrantske krize; tu temu počeo je da potencira u svakom javnom istupu, a da bi u tom insistiranju delovao uverljivije posetio je i jedan izbeglički centar na Siciliji. Poruku koja se šalje biračima u jednoj rečenici rezimira sajt Politiko: za razliku od Merkelove koja rešavanje problema odlaže dok oni ne postanu akutni, Šulc se, je li, zalaže da se oni saseku u korenu. Ali takav pristup se ispostavlja kao problematičan. Prvo i najočiglednije, SPD je 2015. podržao Merkelovu u nameri da otvori granice za nekontrolisani priliv migranata, pa Šulcovo prigovaranje deluje kao tipičan slučaj naknadne pameti; osim toga, mere koje predlaže za rešavanje migrantskog pitanja - solidarno raspoređivanje lica s izbegličkim statusom po zemljama članicama EU, brza repatrijacija migranata iz zemalja koje se smatraju sigurnim, itd. - suštinski se ne razlikuju od onoga što zagovara kancelarka. Iz čisto političkog ugla, pak, ne samo da nema razloga da se veruje kako će se birači koji nemačku migrantsku politiku smatraju i dalje isuviše permisivnom zbog toga od CDU okrenuti SDP; nego je sva prilika, kažu Šulcovi kritičari, da se forsiranjem ove teme zapravo radi u korist desničarske, ksenofobične Alternative za Nemačku (AfD), čiji je rejting u konstantnom padu u prvom redu upravo zbog toga što migrantsko pitanje više nije udarna tema. Sve, dakle, vodi ka zaključku da najbolje čemu SPD može da se nada jeste da će se posle septembarskog glasanja naći pred starom dilemom: da li ponovo ulaziti u savezništvo s CDU, i dalje žrtvujući sopstveni identitet zarad učešća u vlasti, ili preći u opoziciju i tamo sačekati da se epoha Merkelove okonča, pa onda sebi tražiti priliku za novi početak. Samo što se, naravno, nešto pitaju i druge stranke. Zavisno od raspodele mandata, CDU će, ukoliko zabeleži rezultat iznad očekivanja, možda biti u prilici da novu vladajuću koaliciju pravi s delimično oporavljenim tradicionalnim partnerom, Partijom slobodnih demokrata (FDP), ili možda čak - ako FDP ipak podbaci - sa FDP i Zelenima, kojima inače u poslednje vreme ne ide dobro. Ta „Jamajka koalicija“ - crno (CDU), žuto (FDP) i zeleno su boje jamajkanske zastave - bila bi istorijski presedan, ali više ne i nešto što se ne da zamisliti, bez obzira na sve razlike između ovih stranaka. Kako se, međutim, otkako je Merkelova na vlasti ni SDP ni FDP nisu dobro proveli u koaliciji sa CDU, niko neće baš punog srca u savez sa hrišćanskim demokratama. Biće onda da je Merkelova sebi mogla da dopusti da se u italijanskim Alpima zadrži još duže nego što je planirala.