Živimo u vremenu osvete prosečnih

U svom novom romanu provokativnog naslova Jevanđelje po ribaru, pisac Ratko Adamović, autor mnoštva jednako intrigantnih sadržaja poput Konopca, Akademije noći, Paganskog protokola… ulazi u nove dimenzije života i smrti, stvarnosti i sna, postavljajući u veštoj glumačkoj igri neka ključna egzistencijalna pitanja. Šta je istina, a šta mašta? Šta dokument, a šta fikcija? Da li uopšte postoji granica između života i smrti? I otkud tako jasno označena jeres već u predznaku, naslovu romana, prvi put u opusu ovog autora tako naznačena? „Čovek robuje vekovima. Robuje jednoj bajkolikoj dogmi, koja je vremenom sve manje bivala bajkovita, a sve više licemerna, i koju je crkva okrenula neukom čoveku, preplašenom tajnama života i smrti“, počinje razgovor za NIN Ratko Adamović. „A nekada su jevanđelja bila jedina informacija o spoznaji. Godinama sam osećao veliku potrebu da određene stvari kažem na drugačiji način, da tu licemernu dogmu srušim. Tako je došlo do ideje za Jevanđelje po ribaru. Išao sam za svetom penjanja duha u gornje sfere, što sam i lično iskusio. I tako sam krenuo u tu jeretičku knjigu. Verujem da literatura mora biti jeretička. Pisac ne sme da se zaustavlja ni pred jednom zabranom, jer on mora da se bavi duhom, poniranjem, stvaranju likova“. A o kakvom ličnom iskustvu penjanja u gornje sfere duha govorite? Bilo je to veoma dramatično, zakleo sam se da neću o tome pisati... Kada sam osamdesete godine bio prvi put u Americi, upoznao sam se u Novom Meksiku sa Svenom Štajnerom, jednim od tri vodeća američka antropologa, koji me je odveo kod poslednjeg Velikog Navaho vrača. Naravno, uz određene uslove – nisam smeo da mu kažem da sam došao preko „velike vode“, niti da sam pisac, jer njima je već puna glava antropologa koji pišu o Indijancima. I ono šta se potom desilo, priča je za čitavu knjigu… Šta se dogodilo? Zamislite samo da stojite pred pravim živim jedinim vračem u indijanskom rezervatu. Sećam se da je pitao Svena: Zašto si doveo njega meni. Mogao si dovesti mene njemu?... Puna dva dana me je ispitivao i drugog dana je odlučio da me odvede do kapija smrti. Morao je da se uveri da sam spreman za to i da se mogu vratiti. Jer mnogo je veći problem kako se vratiti u donji svet. Morao je znati da sam spreman, jer se gore raspoluti svest, možeš ostati lud negde napola puta. Inače, paranormalno je meni veoma blisko… Naravno da sam želeo da idem na taj rizik i tako me je on odveo na prvu i drugu kapiju smrti. A kako ste išli? Mnogi su me nakon toga pitali da li je bilo opijata, hipnoza ili neke droge, ali verujte nije bilo ničega. Nikakvog napitka! Jednostavno smo kroz priču polako počeli da se penjemo u gornji svet. I bilo je predivno. Dramatičan je bio sam povratak, jer sam se vratio u sredinu koja nije bila moja. Da smo se vratili u Beograd, ja bih ga odmah prepoznao. Međutim, iz složenih gornjih svetova došao sam u drugu atmosferu. Video sam neku crvenu zemlju, neki rezervat, Rio Grande, pitao sam se da li sam se uopšte vratio. To je bilo najstrašnije od svega. I šta je na kapijama smrti? Na prvoj su velike provere, a na drugoj je razduživanje tela. To je nešto potpuno posebno. Rođenje čoveka je divno i svako rođenje uzdižemo s razlogom do svetosti. Ali to rođenje u poređenju sa ovim izlaskom duha iz tela je nešto prizemno. Na drugoj kapiji smrti postajete svesni da se telo, koje je posuđeno, vraća. A duh se odvaja. Međutim, ako na prvoj kapiji smrti ponudite ijedan promil lažne informacije o sebi, sve se prekida i vraćate se na dno. I vi ste obećali vraču da nećete o tome pisati, ali vaša knjiga je jedna spekulacija time. Za čim vi zapravo tragate? Pre svega, videli ste u knjizi detalj o vremenu kao takvom. Vreme ne postoji. Ono je spoznaja da je život koji živimo nepouzdan. Život je fikcija, on je ništa. On je jedna izmišljena vremenska kategorija. Onaj nadgrađeni život je nešto drugo. NJega stvaraju istinski stvaraoci, istinski pisci, slikari, kompozitori… To je vreme kojeg nema. Ulazak u obdukciju sveta. Gledam danas neke moje kolege, pisce koji pišu o svom selu, svom kutku, svom gradiću. To je inferiorno, ali ljudi to vole. Onda svi slave tog pisca, što je opisao njihovu prugu, njihovu zadrugu, njihov mali grad. A kada odete u recimo Englesku, tamo će vam reći – pustite to lokalno, gde su tragovi univerzalnog? Recimo kada čitate nekog dobrog kineskog pisca, takođe ćete naći opis nečeg lokalnog, zidanja zida na primer, ali videćete i primese univerzalnog značenja toga. Jer ako neko samo zapiše podizanje zida to je etnografski zapis. A književnost je nešto drugo, nešto što se danas izgubilo. To je pripovedanje. A pripovedanje je nadograđivanje. Kada dograđuješ, ti beležiš odozgo. On ti šapće. I ko brže zapiše taj šapat, bolji je pisac. Nema onog – molim, šta ste rekli? Gotovo! Ako ne zapišete, odoše dve glave knjige. (smeh) A ti nadnaravni svetovi su ogroman divan prostor istraživanja i istražujući krećemo se polako ka spoznaji čoveka, njegove egzistencije. I odjednom, pored tebe su Hese, Kami, Bulgakov. Svi su tu. Da li je onda vaša proza dokumentarna ili fiktivna? (smeh) Pa to je krucijalno pitanje. Đavo bi ga znao! Odgovora na to nema, kao što nema ni na ogromna ljudska dostignuća u nauci. To je samo jedan mali otvoreni prostor u drugu sobu, u kojoj tek počinju tajne. Tako je slučaj i sa ovim! Možda je to stvarno dokumentarna proza. Spoznajna. Ali ako je to fikcija, otkud i fikcija takva? Kada pogledate, recimo, fresku iz Dečana Oplakivanje Hrista, na kojoj imate dva leteća tanjira, a freska je rađena u 12. veku, možete lako da zaključite da taj slikar tada nije imao spoznaju atomskog pogona. I nije bilo te mašte koja bi mu predočila to. Da li je on to video pa naslikao, ili je njegova imaginacija bila toliko velika da je predvideo jedno ludilo kosmičke spoznaje? To je slučaj i sa ovim… Da li ja dokumentujem gornju stvarnost ili je to deo moje fikcije? Ne znam. Tu je tajna koja ostaje. I to je zanos stvalačkog čina. Istinska literatura je poslanje. Danas se ona snizila, i poslanja je veoma malo. Kako se uklapate onda u današnje vreme? Da se sada vrate Kovač, Kiš, Ivan V. Lalić, Vasko Popa… i da ih pustite mesec dana da vide šta se ovde dešava, siguran sam da bi prvo bili u šoku šta se sve smatra literaturom, a onda bi bili beskrajno ojađeni, nesretni i razočarani. A ta stara dobra vremena, kad su se oni smatrali istinskim piscima, nisu tako daleko. To je bilo juče, pre trideset, četrdeset godina. Međutim, razlika je ogromna. NJihov osnovni kvalitet bio je originalnost. To se smatralo svetinjom. Potom maštovitost, stvaranje. A danas se tome rugaju. Danas se neki mali pisci hvale i misle da su epigoni. Slušam ih kako govore, pričaju o sebi, propagiraju se tako što tvrde da idu za Danilom Kišom! Šta to znači? Šta neko ima da ide za Kišom, Kiš je završio svoj opus, zašto bi neko išao za njim, gde je zapravo njegovo delo, njega kao novog mladog pisca?! Postojale su i onda knjige kao Tebi moja Dolores ili one socijalističke bljuvotine Oskara Daviča, ali ozbiljni pisci na to naprosto nisu obraćali pažnju. A onda se sve promenilo. Sećam se da je jednom na nekom književnom skupu pre par godina Novica Milić izjavio kako je budućnost književnosti u njenoj simulaciji. Bio sam šokiran, ali evo vremenom se to pokazalo tačnim. Ovo je vreme simulacije književnosti. Više se niko ne pita gde je originalnost. Sve se srozalo na nivo pismenih zadataka na temu Proleće u mom gradu. Osamdeset posto srpske književnosti je to. Šta onda reći za toliko aktuelnu voditeljsku književnost? To što pišu voditeljke nije književnost. To je osveta propalih, lenjih ljudi, koji nikada nisu ljudski učili, studirali, nešto temeljno istraživali. Slušam jednom priču o nekoj devojčici koja je objavila prvu knjigu. I novinar je predstavlja kao voditeljku i književnicu! Novinar je znači do te mere neobrazovan ili licemeran ili se ruga čitavoj književnosti i činjenici da su postojali ozbiljni stvaraoci, te tu mladu ženu koja je napisala prvi ispovedni knjižurak, zove književnicom! A mi nismo smeli nekada da kažemo da smo književnici, dok ne objavimo nekoliko knjiga i dok nas ozbiljni teoretičari i pisci ne provere. A sada je ona književnik?! Međutim, kada se jednom narugaš, pa se narugaš ponovo, onda to postaje istina. A istina je da je književnost kod nas doživela srozavanje. Odjednom se vratio socrealizam. Sad prepričavaju kako je nekome bilo za vreme bombardovanja u Beogradu! Molim?! Pa je l` to književnost? Koga to zanima? Vi ne mislite da je tehnologija dodatno doprinela srozavanju književnosti? Jeste sigurno. To se desilo i u likovnoj i drugim umetnostima. Gledao sam kako neki slikari stvaraju uz pomoć kompjutera, i začas naprave grafiku. I onda gledate tu grafiku i ne možete a da se ne setite nekog velikog renesansnog slikara koji sedi mesecima i promišlja svoju viziju, smišlja kako će doći do sastava boje. Ali nije problem samo u tehnologiji. Ponizilo nas je mnogo toga. Pa da li ste mogli da zamislite pre trideset godina da u Sali Kolarčevog univerziteta pevaju folk pevačice, kako bi Kolarac mogao da plati grejanje. Država je tu instituciju do te mere ponizila da ju je dovela do toga da mora da ugosti narodne pevaljke kako bi otplatila struju. To je ruganje svemu što je ozbiljno. Znači, živimo u vremenu osvete? To je čista osveta lenjih. Svete nam se oni koji mrze što moraju da razmišljaju. I živimo u vremenu u kome novac sve diktira. Pogledajte samo Nobelovu nagradu. Čim je prešla u komercijalizaciju izgubila je svaku draž. Lično nisam neki ljubitelj Orhana Pamuka. Međutim neko je rekao, e eno ga onaj Turčin, iz klasne porodice, rekao je nešto, pa bio u zatvoru, ’ajde da mu damo Nobelovu nagradu. Ili ’ajde da damo ovoj maloj novinarki koja stalno psuje i Staljina i Ruse i piše o jadnim ženama. I prodaćemo knjigu! I svi će biti zadovoljni. Koliko je vama danas teško da pišete, izdajete i kako živite kao pisac? I dalje duboko verujem u pisanje perom. Samo tako pisac može da ide tragom najstarijih egipatskih pisara, i svih onih starih kaluđera po manastarima koji su prepisivali sveta pisma rukom. Ja ih uvek osećam dok pišem. I tek posle jedne glave, prekucavam na kompjuteru. To je za mene samo pomagalo. A dok pišem, moram da priznam, često se pitam – smem li ja to da kažem? Ne mogu a da se ne pitam kome sve to? Čemu? Tri, četiri mudra mlada čoveka će to prepoznati, ali opet će se slaviti neko ko kuka za nekom svojom rekom ili prepričava kako se raspala Jugoslavija! I, obavezno, šta kaže njegova mama! To je posebno aktuelno. Na sreću još imam veliku energiju. S godinama se neke stvari smiruju, dolazi drukčija svest, neka drukčija promišljanja. I neke stvari prirodno otpadaju, kao što su crkvene dogme u slučaju ovog romana.