Na Vuline razbrojs

Ne znamo da li ste do sada uspeli da svarite i prihvatite činjenicu da je Aleksandar Vulin postao ministar odbrane, ali ako niste, trebalo bi, jer je sada već došlo vreme da počnemo da gutamo njegove izjave na tu temu. Na temu odbrane, ne na temu toga što je postao ministar. NJemu tu nije ništa sporno. Svi znate Vulina. Vredan i radan, uvek kadar stići u fotelju i od odgovornosti uteći i u strašnom đakuziju postojati. Ne onim sa hladnom vodom, naravno, takvom je uglavnom voleo da prska studente devedesetih. I uvek voli nešto da izjavi. Obožava da izjavljuje. I kad ga pitaju i kad ga ne pitaju. Dok je ranije obavljao funkciju ministra rada, izjavljivao je razne stvari koje nisu bile u baš prijateljskim odnosima sa logikom, zdravim razumom, etikom, moralom i drugim civilizacijski bitnim aršinima, ali to i nije bilo toliko bitno jer koga, uostalom, briga za radnička prava? Ipak, dok je tada upravljao dečjim dodacima i invalidskim penzijama, danas taj čovek ima nekakve ingerencije nad vojskom. I oružjem. Sva sreća pa bar nije vrhovni komandant već tu funkciju obavlja daleko razumniji i stabilniji Aleksandar Vučić, dok o nuklearnoj bezbednosti brine dokazano stručna Maja Gojković. Ali Vulin je, da se vratimo na ljubav prema izjavljivanju, sada počeo da izjavljuje o vojsci i tako tim stvarima. Obuče onu svoju crnu uniformu u kojoj je puzao od Beograda pa sve do neprijateljskih linija oko desne pretkomore srca Srbije, u vremenskoj prognozi RTS-a poznatije pod imenom Priština, i izjavljuje. Moraće, kaže, da se u proces obuke uvedu i oni građani koji nisu pripadnici vojske, a sve da bismo bili spremni za izazove koji su pred nama. Nije poznato kakve li to izazove Aleksandar Vulin sprema narodu Srbije. Kao da nije već dovoljno veliki izazov živeti u zemlji u kojoj Vulin može da postane ministar odbrane. Nadamo se samo da nisu neki poput onih koje nam je sa Slobodanom Miloševićem i Mirjanom Marković bio spremio tokom devedesetih godina. A ako do obuke stanovništva već mora da dođe, bilo bi lepo da u obučavanju učestvuje i ministar lično. Stručnosti mu ne nedostaje. Mogao bi tako recimo da obuči građane taktikama savladavanja golorukih protivnika hladnim oružjem – vodom. Zatim bi mogao da pokaže polaznicima kako da u uslovima opsade, kada je odsečen dotok vitalnih resursa, prežive sa svega jednim brčkanjem dnevno u đakuziju hotela „Hajat“. Stečeno iskustvo svakako ga preporučuje i za prenošenje znanja iz domena strategija borbe protiv socijalnih slučajeva, grupacije koja je u Srbiji sve brojnija i koja će uskoro biti u poziciji da opasno ugrozi stabilnost i bezbednost zemlje. Veštine kamuflaže na terenu i taktike neopaženog ušunjavanja na neprijateljsku teritoriju, koja je, da ne bude nekakve zabune, i dalje u sastavu Srbije, takođe su znanja koja bi Vulin mogao da prenese na „guštere“. Ipak, najvrednija veština kojom ministar raspolaže i koju bi svakako morao da podeli sa građanima, ne tiče se ratnih već mirnodopskih uslova. U pitanju je veština koju na ovim prostorima mnogi poseduju, ali ju je jedino Vulin doveo do savršenstva. Udžbenik bi se mogao zvati „Uvod u političku lojalnost i osnove partijskog oportunizma“. Svih 10 tomova će biti fantastično štivo.