Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   18.08.2017. 09:58
 НАСЛОВНА    АРХИВА    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА   НИН трибина   КОНКУРС 
 
Уводник
Куле и градови или Потемкинова села

Могу ли се уз килав раст БДП-а рекордно повећати плате и пензије? Ко ће за пар месеци у очима грађана бити крив ако не буде повишица? Вучић или Брнабић? И није ли то можда кључни разлог што је Ану Брнабић запало место премијера



Само да ови оду, а да се они не врате. Овај графит на улицама Београда вероватно најбоље одсликава мишљење бар дела грађана, незадовољних и актуелном, и свим бившим властима. Њихов проблем је тим већи што знају да ови садашњи не желе и не планирају скоро да оду, а ни бивши неће да уступе место неким новим људима, без репова из прошлости. Зато ће, кад дође време, морати да бирају мање зло.

Први ће прилику за то имати Београђани, јер неки медији јављају да би избори за одборнике градског парламента могли бити већ у јануару. Председник Србије и СНС-а Александар Вучић наводно је већ одлучио ко ће бити његов кандидат за градоначелника. Јавност још није обавештена кога је вођа одабрао, али јесте да ће - ко год то био - бити „изненађење, вероватно веће него што је био избор Ане Брнабић за премијерку“.

Хмм... Под један - нико не зна ко је кандидат, под два - сви знају да ће то бити баш велико изненађење. Каква тајновитост. Не подсећа ли ово на заплет достојан најчувеније цвећаре на Петој авенији у Њујорку, у којој је било седиште најтајније од свих тајних дружина, ТНТ? И сад би, ваљда, сви бар до свињокоља (некада је то био Дан републике) требало да се утркујемо у откривању загонетне личности, као у оном квизу када особе А, Б и Ц понављају исти текст, а задатак такмичара је да на основу њихових одговора одгонетну ко је заиста особа Икс.

Ето, дакле, нама нове занимације, јер су мале шансе да ће најављени „унутрашњи дијалог“ о Косову бити занимљив и динамичан као што се чинило док неки „играчи“ нису решили да се захвале „селектору“ и да ову „утакмицу“ одгледају с трибина. Београдски избори и унутрашњи дијалог као димна бомба прекриће нека друга, за грађане веома важна питања, на која власт сада баш и не би волела да одговара. На пример, зашто нам је, упркос толиком оптимизму („У 2017. борићемо се за стопу раста од четири одсто, а када сви остали у Европи имају просечан раст од један одсто, ми ћемо четири пута брже да их пристижемо“, изјавио је Вучић 1. децембра 2016) бруто домаћи производ у прва два квартала растао мизерних 1,25 одсто у просеку? Како Влада мисли да раст повећа на 4,75 одсто или је већ одустала од зацртаног циља? Зна ли ико у Немањиној 11 да ће због суше и пољопривредна производња бити много мања, те да ће и то додатно успорити привредни раст? Могу ли се уз овако килав раст БДП-а испунити обећања о „рекордном“ повећању плата и пензија и ко ће за пар месеци грађанима да саопшти лошу вест? Ко ће бити изненађен, а ко увређен? И ко ће у очима грађана бити крив ако не буде обећаних повишица? Вучић или Брнабић? Онај ко је обећавао куле и градове, или онај ко буде признао да су то била Потемкинова села? И није ли то можда кључни разлог што је Ану Брнабић запало место премијера?

Пре седам-осам година чуо сам да се тадашња министарка финансија Диана Драгутиновић љутила на мене што сам у једној колумни написао да ни за шта на свету не бих био на њеном месту, али да јесам, знам шта бих урадио - поднео бих оставку да спасим душу, ако већ не могу да спасим јавне финансије. Није поднела оставку, али ју је касније премијер Мирко Цветковић сменио, иако је она била једна од ретких која се противила повећању пензија у јеку глобалне кризе и другим популистичким мерама које су земљу довеле до руба банкрота. Не знам зашто, али чини ми се да би Ану Брнабић могла задесити слична судбина као Диану Драгутиновић. Ако ништа друго, обе су на важна места дошле као нестраначке личности. Баш такви људи, без јаке страначке залеђине, најпогодније су жртве кад кола крену низбрдо. А изгледа да су кренула. Упркос томе што је Фајненшел тајмс прогласио Србију за светског рекордера у привлачењу страних ивестиција и што је динар једина валута у свету која је ове године ојачала у односу на евро.

Пада долар, пада јен, пада фунта, само динар јача према евру. Недавно сам рекао да се Вучићева обећања о просечној плати од 440, 450 или 500 евра до новембра (за децембар то не важи, јер се тада унапред исплаћује и пола јануарске зараде) може остварити само ако гувернерка Јоргованка Табаковић обори курс на 80 динара за евро. Надам се да то није схватила као озбиљан савет. Али шта ако јесте? Ево, признајем: била је то само неслана шала. Мада и мени, као и сваком шестом с бирачког списка, више одговара јак динар, све док не вратимо кредите индексиране у еврима.




Милан Ћулибрк


Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли
bg

Драган Шутановац

За мене је гоблен моје мајке најскупоценија ствар.

Прочитајте све мисли
bg