Ovo je Vučićeva decenija

Dogovor za intervju sa potpredsednikom SPS-a Predragom Markovićem trajao je manje od minut, prihvatio ga je bez oklevanja. Na moje naknadno pitanje da li je siguran da odazivanjem na NIN-ov i moj poziv nije napravio prekršaj u odnosu na koalicionog partnera, kaže da nikog nije pitao za dozvolu i podseća da je Dačićev poziv da se politički angažuje prihvatio i zbog obećanja da može da zadrži pravo na svoju nezavisnost i integritet. U tom času je imao 50 godina. Goran Bregović je svoju krizu srednjih godina opisao kupovinom crvenih kožnih pantalona, vi ste se u pedesetoj učlanili u SNS... Napravili ste lapsus, rekli ste da sam se učlanio u SNS!? Stvarno? Oprostite. Htela sam da pitam šta mislite dve godine kasnije: da li je ulazak u SPS bio pogrešan potez? Nije, u najmanju ruku zato što sam upoznao Srbiju. Bio sam na mestima na kojima nikada ne bih bio da nisam ušao u politiku. Da li ste se učlanjivanjem u SPS učlanili i u SNS? Nisam. Da li je bilo prirodno da SPS nema kandidata na predsedničkim izborima? Veća bi šteta bila da je SPS isturio svog kandidata i da je taj prošao kao neki koji su poverovali da mogu da budu samostalni kandidati. Da li to znači da u SPS- u niko ne veruje da bi Dačić mogao da pobedi? Ovo je decenija u kojoj je Aleksandar Vučić pokupio birače sa svih strana. Uspeo je da mobiliše najrazličitije glasove, uverio je radikalsku masu njegovih glasača iz prošlih vremena da budu za ideje LDP-a i DS-a i da zaborave da su bili na drugoj strani. Svoje šahovsko umeće je iskoristio da potpuno matira opoziciju. Danas opozicija teško može da bude veći evroreformator od Vučića, veći borac za mir... On naprosto nije ostavio prostor za drugog uspešnog kandidata. Da li je za SPS politički uvredljiva procena predsednika da je Ana Brnabić bez ikakvog političkog iskustva bolje rešenje za premijera od Dačića? Biti premijer nije samo po sebi dovoljno ako osoba na tom mestu nema stvarnu moć i ako bi služila kao vreća za udaranje. SPS je dobio skoro dupliran broj ministarstava. Vučića ste 2011. opisivali kao čoveka sa „misionarskom idejom da nas sve prevaspita preko noći i da Srbiju pretvori u Singapur“. Kako ga opisujete danas? On je čovek koji je spreman da uči i da popravlja svoj imidž, setimo se kako je učio da pleše u TV emisiji Ples sa zvezdama. Niko nije radio na usavršavanju svog imidža više od Aleksandra Vučića i to se u krajnjoj liniji isplatilo. Kome se isplatilo, osim njemu lično? Kada gledamo imidž Srbije na spoljnopolitičkom planu, on je uspeo da prikaže sebe kao najboljeg đaka u toj reformskoj školi. Koristite formulaciju „uspeo je da prikaže sebe kao najvećeg reformatora“, da li se samo „prikazuje“ ili jeste najbolji đak? U politici je najvažnija predstava - utisak polako utiče i na suštinu. Kada se godinama ponavlja priča o neophodnosti evropskog puta, onda i najtvrdokorniji radikali zaborave odakle su počeli. Ne verujem da biste našli jednog glasača bivših radikala koji je danas protiv evropskih integracija. Šešelj? Šešelj ima ulogu političkog cirkusanta. Većina disciplinovane radikalske vojske danas uredno glasa za evropske reforme. Iskrenost takvog opredeljenja je zanimljiva tema, ali za takvu analizu nisam nadležan. Da li je po vašem utisku bivši Šešeljev gensek danas iskreno naklonjen evropskim vrednostima? U našoj istoriji smo već imali jednog političara koji je promenio stavove, zvao se Tito. NJegova politička garnitura i on bili su najsuroviji boljševici, pa su za nekoliko godina postali najliberalniji i najmekši komunisti. U politici se takve stvari dešavaju. Tita ste u jednom tekstu opisali kao „najvećeg maga samopromocije“. Da li je to nepravedno prema Aleksandru Vučiću? Titova samopromocija je imala blagotvoran uticaj na celu zemlju, to je bila nekakva interakcija imidža zemlje i njegovog ličnog imidža. Samopromocija ne mora uvek da bude loša stvar. Nisam razumela odgovor? Kao što sam već rekao, iz ugla politike ovo je „Vučićeva decenija“, njegove metode samopromovisanja su vrlo „titovske“, ali ćemo tek za koju godinu moći da govorimo o tome koliko je uradio za sebe, a koliko za zemlju. Da li je Vučić autokrata? Formalno ne. Na nivou zakona i formalnih normi naše društvo je usvojilo sve evropske standarde, ali se postavlja važnije pitanje - da li je moguće da mediji budu slobodni ako su siromašni? Kako je moguća sloboda medija u situaciji kada novinske kuće umesto od tiraža zavise od politički štelovanog marketinga? Prava demokratija u Srbiji će biti postignuta kada razvoj društva bude takav da postoji dovoljan broj novinara koji dobro žive i ne strepe za svoju budućnost. Demokratsko društvo ne može da postoji tamo gde nema srednje klase i nezavisnih ljudi. Da li socijalisti imaju obavezu da u svakoj prilici iskazuju divljenje prema svemu što čini nekada PPV, kasnije premijer, a sada predsednik Srbije. Da li je bilo neophodno da prva polovina autorskog teksta Ivice Dačića o rešenju kosovskog problema bude posvećena odbrani lika i dela Aleksandra Vučića? Važnije je istaći da je autorski tekst Ivice Dačića o Kosovu prvi spis u kome su pomenuta konkretna rešenja. Mi moramo da razdvojimo lične odnose od državnih pitanja. Naši preci su to umeli da rade, na primer Skerlić i Slobodan Jovanović su duboko mrzeli Pašića, sa puno razloga. Pašić je bio jedan od najpokvarenijih i najneprincipijelnijih političara koji su se ikad pojavili, međutim u trenucima velikih državnih kriza i Skerlić i Jovanović su podržali Pašića. Kada je u pitanju državni interes, i ako je poziv na dijalog za državni program iskren, onda bi bilo sasvim prirodno da se takva ideja podrži, bez obzira na to koliko nam je ličnost koja poziva na dijalog draga. Upotrebili ste formulaciju – „ako je ponuda iskrena“. Kako biste ocenili moju iskrenost da vam se obratim ovako: Peđa, volela bih da se konsultujemo o jednom važnom pitanju, inače, mislim da ste „lopov“ i „lakrdijaš“, ne sećam se da sam ikada pročitala da ste izgovorili nešto pametno na bilo koju temu… Da li pristajete? (Sve navedene uvrede sam prepisala iz govora predsednika Srbije o predstavnicima opozicije, kojima je uputio poziv na dijalog - prim. O. B.) Pašić je uspeo da oko osnovnih državnih pitanja okupi ljude sa kojima je bio u strašnijim sukobima nego što su ovi danas. Ti ljudi koji su jedni drugima činili najstrašnije stvari, do atentata i trpanja u zatvor, umeli su da se okupe oko najvažnijih državnih interesa. Tako da mislim da kosovsko pitanje zaista mora da bude tema oko koje treba da pokušamo da nađemo najmanji zajednički sadržalac. Oni koji odbijaju poziv na dijalog pominju i ovakav argument - izvoli, pa ono što si pregovarao bez nas, sam i završi. Ako ste pobeđivali sa 5:0 verifikujte taj uspeh bez poziva na podelu odgovornosti dok sudija svira kraj i poništava golove? Nije Vučić kriv za težinu kosovskog pitanja. Do sada je svaki politički vođa Srbije odlagao kosovsko pitanje za neko drugo vreme. Ne mislim da je korektno da sada kažemo da je on kriv što je to pitanje dovedeno do ivice nerešivosti. Ako u našem Ustavu piše da je Kosovo Srbija, šta je tema dijaloga, osim da se dogovorimo da nije baš tako? Mi moramo da razgovaramo o životu ljudi. Imamo nerešeni problem sa milionima ljudi koji mrze našu državu i koji nikad neće prihvatiti nikakvu formu srpske državnosti. Ne možemo da očekujemo da će Albanci nekim obrtom sudbine postati lojalni građani Srbije. To se nikad neće desiti. Moramo da nađemo neki način života sa njima i pored njih, koji bi omogućio srpskoj zajednici da opstane na Kosovu i koji bi spasio naše svetinje, to je sada prioritet. U Italiji postoje izbori za gradonačelnika Zadra, Rijeke, Pule, ali to niko ne shvata ozbiljno. Oni mogu da kažu da ne priznaju otimanje italijanske zemlje, ali se na terenu niko na to ne obazire. Šta je za vas pretpostavka „poštene“ priče o Kosovu? Da kažemo pošteno na šta mislimo kad izgovaramo Kosovo - na zemlju ili na ljude? Čini se da bismo mi nekako najviše voleli Kosovo bez Albanaca i da zaboravljamo da zemlju čine ljudi. Onaj Aljbin Kurti se onesvesti kada pojede jafa keks - i dobija izbore na takvim gestovima. O tome treba pošteno da se razgovara. Mi treba svim srcem da se borimo za beli „šengen“ za Kosovo, da dobiju pasoše i da uz božiju pomoć nekoliko stotina hiljada velikom brzinom zbriše ka severu, što će nam olakšati budućnost. Da li su strani mediji ispravno protumačili da je Ivica Dačić predložio odvajanje severa Kosova, kao ono što pripada Srbiji, a da bi sve ostalo trebalo da pripadne Albancima? Nisu. Sever Kosova je nesporno srpski, a prema Ivičinoj ideji, enklave južno od Kosova bi trebalo da dobiju autonomiju i eksteritorijalnost za crkve i manastire. To znači da o severu ne bi trebalo uopšte da se diskutuje, a zajednica srpskih opština bi trebalo da funkcioniše za enklave na jugu. Da li je to Dačićev predlog ili Vučićev plan, ustupljen Dačiću da ga prvi iznese na test javnosti? Kako su se oni dogovarali, ja to stvarno ne znam. Taj plan vidim kao Dačićev predlog i milo mi je što ga je prvi izgovorio, on je i ranije imao ideje u tom pravcu. Kako komentarišete izjave Marije Zaharove i Elene Guskove na tu temu? Kao olako davanje zapaljivih komentara koji ih ništa ne koštaju. Problem sa Rusima je taj što lako obećavaju, a ne daju ništa. Mi do sada nismo videli spremnost Rusije za ozbiljnu i konkretnu podršku za naše nevolje, mogli bismo da im postavimo pitanje - šta vi to nama konkretno nudite? Možda je banalan primer, ali taj veliki prijatelj naše zemlje je dao povoljnije uslove Bugarima kada su u pitanju zajedničke kompanije nego Srbiji. Toliko o toj velikoj ljubavi i brizi za Srbiju. Ovakve vaše izjave su u suprotnosti sa uverenjem dela javnosti da bez podrške Rusa ne bi bilo mesta u Vladi ni za Dačića, ni za socijaliste? Dobro je imati međunarodnu podršku, ali to ne podrazumeva da portparolka ruskog Ministarstva spoljnih poslova zna bolje rešenje za naše probleme od nas. Svima nama je strašno simpatična Marija Zaharova, ali to ne znači da ona poseduje veću mudrost od naših političara. Da li je Ivica Dačić ruski čovek? Dačić je svoj čovek, koji je mnogo tvrđi nego što ljudi misle i kao čovek i kao političar i mnogo politički promišljeniji i složeniji nego što su ljudi svesni. Šta o odnosima Srbije i Rusije govori potreba Ane Brnabić da ruskom ambasadoru podnosi stenogram svog intervjua? Mislim da se radilo o Aninoj jednostavnoj potrebi za razjašnjenjem nesporazuma, a ne o nekakvom dramatičnom državnom gestu Srbije prema Rusiji. Nisam siguran da bi se tolika buka dizala da je odnela stenogram francuskom ili indijskom ambasadoru. Ako bi se indijski ambasador osetio nelagodno zbog neke izjave, šta bi bilo sporno da mu se odnese stenogram i da se reši problem pogrešnih prevoda? Da li bi u tom slučaju bilo ovolike uzbune? Nisam siguran. Recimo da je Ana Brnabić zaista rekla: „Ukoliko bismo morali da odlučujemo EU ili Rusija, izabrali bismo EU“. Da li bi takva izjava za vas bila sporna? Mislim da je ta dilema lažna. Ne znam zašto bi Rusija bila suparnik EU, verujem da je ovaj trenutni sukob prolazna stvar, da će na duge staze Evropa imati razne nivoe integracija i da će u nekom širokom evropskom krugu sigurno biti i Rusija. Kakav je danas vaš stav o pokretu Dosta je bilo, u kome ste proveli izvesno vreme? Kada se pojavio Saša Radulović, ličio mi je na Taličnog Toma. Visok, bori se protiv nepravde... Ispostavilo se da u redovima tog pokreta postoji doza liberalnog dogmatizma i ne sasvim demokratska atmosfera. Vidljiva je izvesna autoritarnost, taj pokret je više obećavao nego što je kasnije ispunio. Kako to da vam je vidljivija autoritarnost Radulovića od autoritarnosti predsednika SNS-a i Srbije? Pitanje autoritarne kulture u našem političkom životu i autoritarnih vođa koji postoje u svim strankama je dublja pojava i nije od juče. U selu mog dede Tikomira, od svih predstavnika vlasti narod je najviše cenio nekog Kicu, seoskog kmeta, koji je tukao lopove - kad ih uhvati na vašaru on ih mlati pred svima, ovi kukaju, a narod mu se divi: „Ovaj Kica, to je vlast, to je pravi čovek! Strogo ali pravedno uvodi red na seoskim vašarima“! U našoj političkoj kulturi postoji određena fascinacija strogošću i stav da je demokratija rasulo i anarhija, a da samo strog državnik može da dovede stvari u red. Da li je vaš predsednik autoritaran tip? Verujem da Ivica Dačić nije autoritaran i da je po svojoj prirodi tolerantan, što nije tako čest slučaj među našim političkim vođama. Da li vas više fascinira ili zastrašuje potreba savremenih političara da usrećuju narod po „Kicinom modelu“? Odgovoriću kao „misica“ - „ja sam za demokratiju, ljubav i mir u svetu“. Istina je da bih zaista voleo da živimo u društvu u kome ima manje straha. Mi smo društvo ispunjeno strahovima: da ne izgubimo posao, da se ne razbolimo i padnemo u ralje izanđalog zdravstvenog sistema, da nam deca ne budu žrtve nakaradnog vaspitnog sistema... Imamo mnogo, mnogo strahova koji su nažalost često i opravdani. Da li je strah razlog za ćutanje akademske zajednice o plagiranim doktoratima Nebojše Stefanovića i Siniše Malog? Ne znam zašto ljudi koji nisu naučnici vole da imaju doktorate. Razumem ljude koji se bave naukom i koji izgiboše radeći doktorate godinama, žrtvujući mladost i porodice, ali ne razumem šta ovi drugi hoće da postignu sticanjem takve titule. Aleksandar Tijanić bi u tom smislu mogao da im bude uzor, on nije hteo lažnu diplomu, a da jeste nema sumnje da bi mu Karić dao sve, pa i da bude akademik. Iskreno ne razumem zašto ljudi žele lažne diplome. Da li je veći problem što neko želi lažnu diplomu ili što tako lako može da je dobije? Ja mislim da je za takve pojave krivac Univerzitet, a ne država. Za mene su mnogo ozbiljniji problemi od lažnih doktorata - korupcija, mobing i zlostavljanje ženskinja. Sa tim se suočila većina studenata naših univerziteta, a niko se ne pita zašto ne postoji institucionalna procedura za rešavanje tako krupnih problema koji zadiru u srce ljudskog dostojanstva. Ako to prolazi decenijama unazad, onda pitanje jednog „doktorčića“ gore- dole postaje potpuno nebitno. Da li biste stavili svoj potpis na spisak od 650 rektora, dekana, profesora univerziteta i drugih intelektualaca za podršku Vučićevoj kandidaturi da to nije bila stranačka obaveza? Čovek ne može da bude malo trudan, ako si u partiji koja je koalicioni partner, naravno da treba da pokažeš i takvu vrstu lojalnosti. Postoji nešto što se zove korporativna lojalnost, ako radiš u nekoj firmi, red je da podržiš ime te firme u javnosti. Da li možete da podržite firmu koja s fantomkama ruši nečije kuće usred noći? Šta je vaš stav o događaju u Savamali? SPS u principu podržava projekat rekonstrukcije tog dela Beograda. Mislim da epizoda koju pominjete nije vredna tolike pažnje, iako bi svakako bilo bolje da su poštovane procedure. Lično me više brine što je izostala javna rasprava i što nije bilo više diskusije u okviru struke o urbanističkom planu. Koliko će ovo da traje? „Ovo“, šta? Ovaj život opterećen svim strahovima koje ste nabrojali ? Reći ću nešto što zvuči totalno paradoksalno: ako Vučić ispuni svoja obećanja i stvarno podigne standard građana, ljudima će se vratiti samosvest i samim tim će biti rešen deo problema o kojima smo govorili. Da li vam je žao što ste pristali na ovaj razgovor? Nije. Ko može vas da odbije. Ako bi Ivici palo na pamet da se posle čitanja ovog intervjua izdere na vas, kako biste reagovali?? To ne mogu da zamislim. Mnogo bih se iznenadio.