Voleli bi da ne moraju da odu

Kada neki klub proda mladu zvezdu u 18. ili 19. godini, cela zemlja žali, a kada mladog naučnika poklonimo svetu, sležemo ramenima. Najbolji matematičari odlaze iz Srbije već nakon srednje škole i zato što domaći univerziteti nisu spremni da prihvate njihov raskošan talenat Znameniti američki matematičar - i fizičar i informatičar, itd. - DŽon fon Nojman rekao je da ljudi ne veruju da je matematika jednostavna samo zato što ne shvataju koliko je život komplikovan. Đaci beogradske Matematičke gimnazije mahom shvate da je život komplikovan još pre punoletstva. A oni sami nisu nimalo komplikovani. Niko od njih ne smatra da mu je država dužna privatni CERN. Bilo bi sasvim dovoljno kada bi uvažila njihov entuzijazam. „Bilo je jako lepo i čudno, baš čudan osećaj. Kada tamo dođemo, nismo ni svesni gde smo; pola mozga nam je odsutno, šokirano“, detinje oduševljeno priča Jelena Ivančić, učenica prvog razreda Matematičke gimnazije, koja je upravo osvojila bronzu na Međunarodnoj matematičkoj olimpijadi u Rio de Žaneiru. Matematička je olimpijada to što joj i ime veli. Šeststo i kusur mladih genijalaca sa svih strana sveta uživa u igri u kojoj je ogromna većina homo sapijensa umešna koliko i u žongliranju zmijama otrovnicama. Ko tamo osvoji medalju, principijelno se može proglasiti kalibrom za put do matematičkih zvezda. A Jelena ne očekuje tretman kakav imaju bogovi sa Olimpa, čak ni olimpijci. „Volela bih da odem na Kembridž, privlači me što na njemu predaju vrhunski matematičari, ali biću zadovoljna i samim studiranjem matematike“. Ima li ičeg neskromnog u ovakvoj Jeleninoj želji? Kembridž? Matematičaru sa svežim brazilskim metalom tamo je i mesto. A neke Jelenine kolege koje su takođe ovog leta osvojile svetske medalje, čak se ni za englesku travu nisu opredelile, već su odlučile da još neku sezonu odigraju u domaćoj ligi. „Upisao sam Fizički fakultet u Beogradu. Osnovne studije su ovde solidne. Doktorske su, doduše, mnogo bolje u inostranstvu, pa se nadam da ću otići da se usavršim, ali i da ću se vratiti. Jesu uslovi napolju mnogo bolji, jesu veće plate u oblastima kojima želimo da se bavimo, ali želeo bih da se ostvarim među ljudima iz svog okruženja. Nadam se da nikad neću morati da odem za stalno“, govori Dušan Đorđević, osvajač zlatne medalje na julskoj Međunarodnoj fizičkoj olimpijadi u Indoneziji. Medalje na pomenutim takmičenjima osvojilo je još sedam Jeleninih i Dušanovih kolega. Drugi njihovi drugari ove su godine blistali na hemijskoj olimpijadi, treći na informatičkoj, a četvrte čeka astronomska. I samo još ovo - Oksford je za 2017. godinu ponudio pet stipendija svetu van Evropske unije; tri su dobili đaci beogradske košnice raskošnog talenta. Košnice, ali i tvrđave iz koje se kad-tad mora van. „Mi smo ostrvo. Đacima kažem `vi ste pod kupolom - kad izađete, videćete da realni svet nije takav`. Zašto naši đaci odu već nakon srednje škole? Zato što naši univerziteti nisu spremni da prihvate tako raskošan talenat, različitost. Tamo se odjednom nađu u sasvim drugačijem okruženju, koje im ne obezbeđuje mentore, koje se prema njima odnosi hladno, bez oduševljenja“, otvara razgovor Srđan Ognjanović, direktor Matematičke gimnazije. Ognjanović je već govorio dekanima da treba samo da izaberu deset najboljih studenata koji bi vodili mlađe. Fakulteti za to nisu spremni, pa – kaže Ognjanović – student bude u vakuumu i izgubi godinu-dve dok ispuni redovne obaveze. I onda neki genijalci nisu spremni na to što sistem nije spreman. „Povlačim paralelu sa sportom. Kada neki klub proda mladu zvezdu u 18. ili 19. godini, cela zemlja žali; kada mladog naučnika poklonimo, sležemo ramenima, a to je strašan gubitak jer je jednog dana trebalo da vodi našu nauku. Nismo nepresušni; kada odu najbolji, odnesu i gene, potomstvo, a mi ne možemo da uvezemo nekoliko hiljada talentovanih kao Amerika“. Ponešto što bi se za Matematičku gimnaziju moglo učiniti nekolicinom poteza olovke, neuporedivo prostijih od bravura koje izvode njeni đaci, činimo komplikovanim kao osvajanje Amerike. „Neverovatno je da nam status još nije rešen, a postojimo pedeset i jednu godinu. Doduše, u junu nam je resorno Ministarstvo obećalo da će to rešiti… Treba nam pravilnik o radu Matematičke gimnazije koji bi rešio saradnju sa Univerzitetom, jer se podrazumeva da profesori Matematičkog i Fizičkog fakulteta treba da rade u našoj gimnaziji, da nam to bude i pravo i obaveza, a to nigde nije fiksirano. Takođe, naši nastavnici imaju nešto manji fond časova, jer rade sa posebno talentovanim učenicima, što zahteva mnogo više pripreme. Postoji takva praksa, ali nigde nije regulisana. Ni to što je kod nas broj učenika po odeljenju manji nego u drugim školama nije jasno zapisano, kao ni naš poseban prijemni ispit, koji je ključan...“, nabraja Ognjanović. Naravno da je ključan, jer Vukova diploma ne znači da je neko evolucijom dan za matematiku. I dok sve te nužne posebnosti Matematičke gimnazije ne budu uredno popisane, potpisane i zapečaćene, ta će košnica strahovati da će njenim matematičkim i fizičkim unikatima predavati tehnološki viškovi. „Uspeli smo to da izbegnemo, mislim, ali ne sistemski. Šta će biti, recimo, za tri godine? Primili smo petnaestak nastavnika nematematičkih predmeta i rade uspešno. Ali tako se ne može sa matematikom, fizikom, informatikom. Imamo decu ogromnog znanja, sa kojima je izuzetno teško raditi, i sada treba da primimo nekog ko se u predavanju tokom cele karijere nije odmakao od rešavanja kvadratne jednačine, koji zna kudikamo manje od đaka kome bi trebalo da predaje? A potreban je samo mali aneks u kolektivnom ugovoru koji kaže da se odredbe o tehnološkom višku ne odnose na mesta profesora matematike i fizike kod nas i na mesta profesora jezika u Filološkoj gimnaziji“. Matematička gimnazija za sada srećom ostaje pravi dom pravih talenata, ali – nema svoj dom. „Već pedeset godina se preganjamo, objašnjavamo, molimo, a četvrtina ili više naših đaka je iz unutrašnjosti, nije samo Beograd talentovan. Dobar deo dece nađe sebi mesto privatno ili u zajedničkom domu, ali ne svi. Pritom, matematika i fizika često se rade noću, u miru i tišini, a đaci su mi pričali kako im u zajedničkom domu u deset ugase svetlo, pa odu u kupatilo, pokriju se ćebetom i uče kao u srednjem veku. Znam da nismo Švajcarska; ne tražimo milione evra, samo nešto smisleno“. I pošto smisla nema - čak i ako ostavimo po strani to što najbolji matematičari, fizičari i ostali Fon Nojmanovi planete predaju u inostranstvu, čak i to što su novac, pa i pristojan život za naučnike mahom negde drugde – da li je čudno što se ogroman broj maturanata Matematičke gimnazije odluči da zaigra na engleskoj ili američkoj travi? „U Srbiji bih već u prvoj godini studija znao šta moram da slušam četiri godine. Imao bih jedan-dva izborna predmeta po semestru, koje bih birao između dva ili tri ponuđena. Ovde mogu da biram između sto ili dvesta predmeta. Pritom uopšte ne moram da biram matematičke predmete; mogu da izaberem nešto sa odeljenja za fiziku ili biznis. Ako shvatim da mi neki predmet ne leži, mogu i tokom semestra da prestanem da ga pohađam i da ga zamenim drugim. Dobiću diplomu matematičara, ali i znanje iz mnogih drugih oblasti”, objašnjava Aleksa Konstantinov, nekada trofejni đak Matematičke gimnazije, sada uspešni student slavnog bostonskog MIT-a. I čak nije ni najgore to što su uslovi studiranja u inostranstvu spram tih uslova kod kuće nekada isto što i 22. vek prema dvadesetom. Najgore je kada društvo u 21. veku ima manje razuma nego u devetnaestom. „Srbija je još u 19. veku zvala učene ljude da dođu iz Pešte ili Praga da polako uzdižu zemlju. Danas radimo upravo suprotno. Mlade i talentovane država je slala da studiraju u Pešti, Beču ili Parizu da bi se vratili i postali vodeći lekari, arhitekte i inženjeri, a pritom danas đaci stipendije dobijaju sami, državu ništa ne koštaju njihove studije na vrhunskim svetskim univerzitetima. Jasno je da se neki sigurno neće vratiti. CERN je jedan u svetu, i to što se tamo radi, ne može se raditi u Srbiji. Ali ima i zainteresovanih za povratak, iz raznih razloga. Na primer – čovek u Londonu ima veliku platu, ali je stanarina skupa, pa ne živi baš raskošno, a u Beogradu ima prazan stan“, objašnjava Ognjanović. Ima prazan stan, ali verovatno već i pun kufer rvanja sa Beogradom u pokušaju da objasni šta on to uopšte radi i da je, prosto da čovek ne poveruje, to korisno i za njega i za druge. „Kada bi postojao plan da znanja i poznanstva primeni ovde, vratio bi se, ali ne – mi ništa ne radimo već decenijama. A programer i inženjer dva su zanimanja koja su i u svetu najtraženija. Informatička industrija nudi veliku mogućnost brzog razvoja, to je isplativa, visoko akumulativna grana kojoj nisu potrebna velika ulaganja – programeru je potreban računar, soba u kojoj će da sedi i da vidi da to što radi ima smisla“. I dok taj smisao, rekosmo, ovde ne može da nađe, slaba je vajda od toga što je Matematička gimnazija bila kamen--temeljac za četristo - petsto doktora nauka, i od toga što Aleksa Konstantinov o bivšoj gimnaziji govori samo pohvalno, i što će se čak i u drugoj godini studija na znamenitom MIT-u baviti ponečim što je u Matematičkoj gimnaziji već prešao. Pogotovo nema vajde od toga što bi i Aleksa voleo da se naposletku vrati u Srbiju. „Teško da ću sve drage ljude okupiti bilo gde do u Srbiji”, kaže. Ali naravno da već razmišlja i o tome koliko bi njegov rad bio cenjen i o tome kako bi mu izgledao život van rada. „Zdravstvo, školstvo, pravosuđe, sve to...“ A šta god Matematička gimnazija uradila za svoje učenike, kakva god tvrđava bila, u ovakvom okruženju njeni đaci uspevaju uprkos, a ne zahvaljujući sistemu.