Dođi malo da te vređam

Između „mudrog“, kako kaže Dragan Marković Palma i „hrabrog“, kako je nešto kasnije dodala Zorana Mihajlović, poziva na dijalog o Kosovu, oglasio se i njegov autor, predsednik SNS-a i Srbije Aleksandar Vučić. Bilo mu je potrebno oko četiri dana da nađe prikladnu scenu - opredelio se za Niš - da se uveri da je oko njega uključen dovoljan broj kamera koje će sliku proslediti svuda gde nešto miče i da nam svima objasni koliko duboko poštovanje ima prema onima kojima je predložio dijalog. U prvom delu nastupa je rekao: „Ako neko misli da je najlakše to što će da prosipa kletve, a neko drugi misli da je najbolje da zabije u pesak glavu kao noj i da kaže: mene to ne interesuje, neka Vučić rešava te probleme i to je neka vrsta dijaloga, čak sam i zbog toga zadovoljan, jer neki će pokazati da nemaju nikakvo rešenje, a neki da nemaju nikakve odgovornosti“. Nažalost, bilo je teško dešifrovati kome su te reči konkretno upućene, jer tih dana ama baš niko nije prosuo nijednu kletvu, a još manje je zatražio od Vučića da ikada išta rešava umesto njega (naravno ne u okviru njegove koalicije, već u redovima onih sa kojima bi bio potreban dijalog), ali je zato drugi deo nastupa bio daleko precizniji. U njemu su „neka lica“ koja obavljaju „neke radnje“ postali svi pripadnici opozicije koji bi hteli da se ujedine. I njima je baš muški odbrusio: „Ni njih 10, ni 20, koliko god da se skupi, niti imaju ideja niti energije, niti radnog elana, niti snage, ako hoćete ni obrazovanja koliko ga imam ja. Tako da nikakav problem sa tim nemam, a narod će da proceni. I ako proceni drugačije ja ću da im čestitam, za razliku od njih koji su uvek bili nekulturni, nevaspitani. Gubićete uvek dok se sam ne sklonim!“ Ali bi baš sa njih 10 ili 20 da razgovara o Kosovu? Pa nije zvučalo baš tako. Tih dana je nekako iskrenije delovala informacija koju je lansirao NJuz.net: „Predsednik Srpske napredne stranke Aleksandar Vučić započeo je unutrašnji dijalog o pitanju Kosova i Metohije sa generalnim sekretarom Srpske radikalne stranke Aleksandrom Vučićem. Dva Vučića susrela su se na neutralnoj teritoriji u glavi predsednika Srbije Aleksandra Vučića gde su razmenili oštre argumente o budućim koracima Srbije kada je u pitanju Kosovo“. Ali da ipak ne bi bilo baš kao što tvrdi NJuz.net, Zorana Mihajlović je uz taj „hrabar potez“ dala i racionalno objašnjenje, takođe se državši principa visokog poštovanja prema opoziciji: „Sada kada treba sesti za sto i racionalno videti šta je zaista realno i kada postoji poziv predsednika Srbije i kada tu stoji vlada koja o tome želi da priča, onda vidite opoziciju koja nema ideju, nema predlog, ali zna da neće i da to ništa ne valja“. Šteta što je u nabrajanju svega što opozicija nema zaboravila da pomene i da možda nema stomak da se nosi sa tolikim „vaspitanjem i pristojnošću“. Ili nije? Jednostavno ministarka, koja pripada baš toj vladi koja bi dijalog, ima drugačije viđenje stvarnosti: „Sada pokušavaju bezidejnost da prikriju pričom kako sa Vučićem nema dijaloga. Kako razgovarati s nekim ko nema šta da kaže? NJima je važnije da napadom na Vučića probaju da dobiju još neki poen, nego da daju predlog rešenja problema bitnih za zemlju“. Pa da vidimo s kim bi to trebalo opozicija da vodi dijalog? Za početak sa aktuelnim predsednikom Srpske napredne stranke, koja je tokom poziva na dijalog redovno izdavala saopštenja o moralnim kvalitetima opozicije. Dobro, počela je još mnogo ranije sa taktikom da se lopatama đubreta zasipa svaka glava u opoziciji, ali je nedelju dana pre poziva na dijalog uradila baš studioznu analizu. Prva se na tapetu našla Demokratska stranka: „Srpska napredna stranka saopštava da će ostati zabeleženo u srpskoj istoriji da je DS bila najbahatija, najneodgovornija i najsramnija vlast ikada, vlast koja je jedino bila sposobna da napravi tajkunsko-kriminalno-političku hobotnicu koja je udavila Srbiju i dovela je do bankrota“. I još malo o DS-u: „Svakim danom pokazuje kakav društveni talog vodi tu stranku, i da osim ogoljene mržnje, laži i frustracija njihovi funkcioneri nemaju i ne znaju apsolutno ništa drugo da pokažu građanima“. Onda su se dosetili da baš mrze i Sašu Jankovića: „Svi građani su prozreli ko je Janković, da je jeftini politikant i neumorni lažov koji je unizio instituciju ombudsmana, a on je danas svima pokazao i zašto nikada nije bio zaštitnik građana - njegova delatnost je bila i ostala zaštitnik kriminalaca za kojima danas kuka“. Milenko Jovanov, potpredsednik Glavnog odbora SNS-a želeo je da da lični doprinos liku i delu Vuka Jeremića pa je svojeručno napisao saopštenje: „Potrebom da svuda i u svakoj prilici prosipa mržnju prema Srbiji, Jeremić sve više podseća na Envera Hodžu. Činilo se da je Vuku Jeremiću lični i istorijski uzor Hamdija Pozderac, međutim, sada je jasno da je to, zapravo Enver Hodža, jer im je obojici mržnja prema Srbiji glavna osobina i program delovanja“. Boris Tadić je pomenut kao „najgori prevarant“ i „neprevaziđen lažov“, a pokretu Dosta je bilo je poručeno: „Posle današnjeg ’pojašnjenja’ iz Radulovićeve vesele družine, jasno je da ipak nisu pomešali Ustav i natalne karte kojima se bave, nego jednostavno nemaju pojma ni o čemu“. Našla se i tu pokoja lepa reč za nezavisne intelektualce jer uglavnom nisu obožavatelji Vučićevih dela, pa su nazvani „bulumenta licemera što sebe naziva elitom“, ali sve je to bilo samo zagrevanje. Poziv na dijalog je odjeknuo 24. jula, a već sutradan je upriličeno sudbonosno pitanje za Branislava Lečića: „Pitamo Lečića, koji je mnogo rečit samo kada podržava pljačku države i neplaćanje poreza, zašto su funkcioneri DS-a bežali u mišju rupu svaki put kada je trebalo da se reši bilo kakvo državno pitanje i pitanje od nacionalnog interesa“? Sa danom pauze se pojavio i zaključak da je Saša Janković apsolutno i kompletno iznenađen pozivom na dijalog, jer nema pojma o čemu bi se u tom dijalogu govorilo, pa su mu pomogli potpitanjem koje je od krucijalne važnosti za sudbinu KiM-a: „Srpska napredna stranka pita licemera i lažova Sašu Jankovića, kada već u svojim opservacijama pominje kukavičluk, dokle će kukavički da sakriva kako je i zašto u njegovom stanu, iz njegovog pištolja, ubijen Predrag Gojković?“ Prava poslastica je ostavljena za kraj i na njenom udaru se našao Boško Obradović, koji je počašćen čitavim traktatom Vladimira Orlića: „Na teškim se mukama ovih dana nalaze umišljeni politički geniji iz bivšeg režima, vedete DOS-ove hunte, njihovi lakeji i starlete. Teškim mukama da smisle dovoljno ubedljiv razlog zašto odbijaju dijalog o KiM, a da se ne primeti ono što je očigledno: da nemaju pojma šta bi uopšte rekli. Nesrećni Boško Obradović, za kog se prosto ne zna da li više odgovara opisu DOS-ovskog lakeja, ili njihove starlete, zato igra na sigurno: prepisao je puškice iz svih svojih ispraznih saopštenja, nabacao ih na jednu gomilu i zaključio: e, zato neće dijalog! Smešno, ali - treba mu reći: neka ne shvati to lično, dijalog je, ipak, za odrasle“. Da li je potrebno napomenuti da se predsednik SNS-a nijednom nije ogradio od ovih saopštenja, što znači da i te kako iza njih stoji s obzirom na funkciju/e koje ima? Naravno da nije, jer se paralelno sa tim dnevnikom uvreda odvijao i jedan daleko gori i vidljiviji koji je uredno prenosila RTS. Na njemu su o mogućnosti dijaloga govorili ljudi sa imenom, prezimenom, poslaničkom funkcijom i autoritetom koju ta funkcija nosi, demonstrirajući nam svu širinu platforme na kojoj bi dijalog trebalo voditi. A ko će to bolje i plastičnije od Aleksandra Martinovića: „Oni se ljudi ni u šta drugo i ne razumeju. Sada da ih pitate – da li vi imate neko rešenje za Fijat? Pa, nemamo. Da li imate neko rešenje za Petrohemiju? Pa, nemamo. Da li imate neko rešenje kako da pomognete da se formira zajednica srpskih opština na KiM? Samo jedna mala digresija, u Srbiji jaču opoziciju Aleksandru Vučiću i SNS predstavlja jedna šminkerka, jedna glumica i nekoliko skribomana na Fejsbuku i Tviteru, nego svi ovi ljudi koji sede preko puta nas“. Možda bi mogao Marjan Rističević kada se dohvati Saše Jankovića: „To je špijunsko-politički proizvod koji je dobio, između ostalog, 80.000 funti od britanske ambasade“. Ili Radulovića: „Ovaj tamo što galami mora da žuri na neku svirku. Predlažem da mu oduzmete trzalicu, može da bude opasan za sebe i druge“. I još Radulovića: „Žao mi je što je gospodin Rasulović, ovlašćeno lice bensedina, izašao“. Nisko, jadno i slikovito. Ali da može i niže i jadnije i slikovitije postarala se nova nada SNS-a Vladimir Orlić iz čijih reči prosto već teku buduće funkcije na kojima će biti: potpredsednik SNS-a, pa potpredsednik Vlade, a kako je krenulo za teškom mukom izgrađeni status vođinog omiljenog poltrona mogli bi da se zabrinu Stefanović i Vulin. Za početak on je duhovit pa Boška Obradovića naziva „dosovskom političkom starletom Pernard Dvernard”. A za kraj on poentira i ulazi u pravu suštinu stvari. Na kraju devete skupštinske sednice zaključio je raspravu zahvalnicom poslanicima SNS-a i njihove koalicije, jer su „pobedili“ u raspravi, jer su uspeli da rasteraju sve opozicione poslanike pa ih više nema u sali (čak je zamolio kamermane da tu pobedu snime i pošalju u etar), a oni koji su preostali su „sasvim ubledeli i ućutali se“. Što, takođe, treba snimiti. I što jeste suština stvari. Možda bi bila još preciznija da se Orlić tom prilikom zahvalio i Maji Gojković, jer bez njene nesebične pomoći u ućutkivanju opozicionih poslanika, trošenju njihovog vremena da bi promovisala svoje doskočice i opstruiranju bilo kakvog rada koji bi bio podnošljiv, teško da bi opozicioni poslanici toliko ubledeli i zanemeli. Ali to je, ipak, samo nijansa u postavljanju platforme koju aktuelni režim naziva „dijalogom“. Ne samo Maja Gojković i ne samo Orlić i „autori“ koji su citirani u ovom tekstu, već svi koji u ovom trenutku predstavljaju vlast, i dijalog i Skupštinu vide kao poligon za boks meč u teškoj kategoriji u kojem je neophodno nokautirati protivnika, a sa njim i svaku mogućnost za bio kakav a najmanje konstruktivan razgovor. Zbog toga poziv na dijalog zvuči samo kao još jedna uvreda od strane tih koji nisu nevaspitani i nekulturni i to ne zbog činjenice da je Kosovo završena stvar i da bi dijalog bio samo traženje alibija da se to zvanično i uradi, kako se ovih dana predstavlja. Saopštenja na naprednjački način Da je stranačko saopštenje kao vid komunikacije sa biračima i informacija o radu stranke, prevaziđena i prekulturna kategorija za SNS (mada ih dostojno prati i Pokret socijalista) uočljivo je samo na osnovu analiza njihovih naslova. U poslednjih mesec dana SNS je izdao 25 saopštenja od kojih samo tri nisu bila direktni napadi na opoziciju: dva su bili napadi na novinarska udruženja i premijera Hrvatske, a jedno je govorilo o ljubavi Srbije i Kine. Evo kako su najavljena ostala: „Vedete DOS-ove hunte odbijaju dijalog o KiM jer nemaju pojma šta bi rekle“, „Dokle će Saša Janković da kukavički sakriva kako je ubijen Predrag Gojković“ „Jeremić sve više podseća na Envera Hodžu“, „Šutanovac sakuplja političke poene nad mrtvim ljudima“ , „Radulović pomešao Ustav sa natalnim kartama“....