Dabrovi na Mesecu

Svega deset dana pre no što su Hitlerovi jurišnici tokom Kristalne noći 1938. spalili hiljadu sinagoga, razbili 7.000 jevrejskih izloga, uhapsili oko 30.000 i na licu mesta ubili nekoliko stotina Jevreja, Orson Vels je prilikom premijernog izvođenja radio-drame Rat svetova tek stidljivo nagovestio slušaocima da je reč o izmaštanom delu. Širom SAD je, kažu, planula nezapamćena panika, jer je nemalo Amerikanaca uistinu poverovalo da prisustvuju prenosu invazije vanzemaljaca. Ako je ikada i bilo sumnje, koju godinu kasnije će im postati jasno da se pravi monstrumi ne kriju na obližnjim planetama, već na okolnim kontinentima. Kristalna noć bila je tek krvavi dokaz da je antisemitska propaganda bila plodotvorna - na svakog nacističkog krvoloka došlo bi stotinu nemačkih građana, što zaplašenih, što uverenih da Jevreji ipak kuju propast civilizacije. Domaštavanje činjenica i pletenje teorija zavere nisu bili nepoznanica tom režimu - zvali su je, sasvim svesno, Lügenpresse, ili „lažljive vesti“. S druge strane, Vels nije tvrdio da je njegov narativ istinit, ali to nije ni previše glasno osporavao tokom prenosa. Ironično je što je sam Hitler u jednom javnom govoru Velsovu igrariju s istinom nazvao „dokazom da je demokratija dekadentna i iskvarena“. Nema mnogo sumnje da bi bio razočaran činjenicom da je Gugl početkom tekuće godine ukinuo oglašavanje za oko 350 sajtova koji su laži podmetali za istinu. U međuvremenu se na mreži pojavilo još oko pet stotina potencijalnih kandidata za ovakvu kaznu, a doslovce svi su se bavili dnevnopolitičkim temama. Savremene neistinite vesti ka ljudima najčešće hodaju na iste dve noge na kojima su hodale i 1938. godine: na ekstremnodesničarskim fantazmagorijama i po pravilu neproverljivim saznanjima, te senzacionalizmu proisteklom iz osećanja da se iz vesti saznaje nešto tajno, skriveno i posledično odsudno. Direktor kampanje za izlazak Velike Britanije iz Evropske unije Dominik Kamings otvoreno je priznao da bregzit ne bi bio izglasan bez dve neistinite vesti. Jedna je ona prema kojoj će u Britaniju do 2030. nahrupiti dodatnih pet miliona migranata kad pravo da žive i rade u EU stekne „88 miliona“ razularenih divljaka iz Turske, Albanije, Srbije, Crne Gore i Makedonije kad te zemlje postanu članice Unije; druga ona prema kojoj bi izlazak iz EU značio 350 miliona funti nedeljno više u budžetu Nacionalne zdravstvene službe (NHS). Posledice su u javnom mnjenju ostavile i vesti da Britanija zbog briselske birokratije godišnje gubi 33,4 miliona funti, premda se prećutalo da zbog istog razloga i privređuje 58,3 miliona funti. U medijima plasirana tvrdnja da je Britanija prilikom donošenja zakona u Evropskom savetu gotovo uvek nadglasana jednako je neistinita - to se desilo svega 57 puta, dok je na strani većine bila skoro 2.500 puta. Svejedno je kod dela Britanaca stvorio utisak da u nezahvalnom Briselu London ne poštuju dovoljno. Međutim, malo je spretnijih umetnika ovog specifičnog agitpropa od onih koji su portmanteau „agitprop“ i smislili - Rusa. Narod koji je za vreme Drugog svetskog rata izgubio više od 20 miliona građana najbolje u kolektivnom sećanju čuva činjenicu da smrt saborca može samo da pojača borbeni moral, nipošto da ga uništi; njega je moguće krnjiti drugim sredstvima. U današnje vreme, recimo, slanjem neistinitih vesti ukrajinskim vojnicima na frontu da su se njihovi saborci predali, ili da su napustili položaje. Ili smišljanjem narativa o ukrajinskom mučenju jednog trogodišnjaka do smrti. Dalje, Putinova propaganda je tvrdila da NATO diže nivoe reka Harkov i Lopan kako bi u njih mogle stati podmornice. Tek malo verovatnije zvuče plasirane vesti da je zvanični Kijev želeo da dan pobede nad fašizmom zameni paradom ponosa, ili da je predsednik Ukrajine Petro Porošenko odlučio da Hitlerov rođendan postane novi nacionalni praznik. Putin u skorije vreme ne mora da brine o očuvanju svoje vlasti; ali zato u Vašingtonu vlada uverenje da se prošle godine umešao u američke izbore. Široka mreža ruskih botova i trolova - aktivista na internetu - u toku kampanje je plasirala neistinite vesti koje je nekih 15 miliona Amerikanaca videlo čak 213 miliona puta. Najčitanije su bile one da je demokratska predsednička kandidatkinja Hilari Klinton smrtno bolesna i da je dobila zadatak da dođe na čelo posrnule imperije samo da bi je iz rake prepustila finansijskim moćnicima iz senke. Ostavimo li po strani činjenicu da SAD imaju verovatno najmanje prava od svih da se bune zbog spoljašnjeg mešanja u predizborni proces, moskovske izmišljotine definitivno su uticale na predizborno raspoloženje američke javnosti, iako je nemoguće utvrditi u kolikoj meri. Valjda su Trampova detinjastost i neozbiljnost njegove administracije razlog zbog kojeg se, ipak, čini da su glavno izvorište i čvorište neistinitih vesti danas upravo SAD. Treba odbraniti napuštanje Pariskog sporazuma o klimatskim promenama? Tramp se poziva na nepostojeće istraživanje prema kojem nam u neposrednoj budućnosti predstoji ledeno doba. Valja podstaći strah od migranata? Nikakav problem, glavni strateg Bele kuće Stiv Benon će izmisliti napade u Evropi. Treba skrenuti pažnju s istrage o vezama između Trampove predizborne kampanje i zvanične Moskve? Foks njuz će, nakon Trampovog odobrenja, objaviti kompletno izmaštanu vest o vezi između smrti jednog stažiste iz štaba Klintonove i mejlova koji su njenom nepažnjom procureli u javnost. Naklonost katolika osigurana je netačnom tvrdnjom da je papa Franja podržao Trampa, a deo birača mobilisan „navlakušama“ da će za Klintonovu glasati „milioni i milioni“ ilegalnih imigranata. Naposletku, treba se odbraniti od optužbi da plasirate neistinite vesti? Odbacite ih kao neistinite vesti po sebi - Tramp to obožava da radi - a potom napravite emisiju u kojoj ćete se hvalisati, gotovo uvek neosnovano, i nazovite je „Prave vesti“. Međutim, fenomen neistinitih vesti čija je svrha povećavanje tiraža, medijskog prisustva i društvene mobilizacije oko najčešće ne baš progresivnih ciljeva nije nova pojava, koliko god delovalo da je u duhu savremenog, ideološki i politički konfuznog trenutka. Bendžamin Frenklin je u jednim bostonskim novinama neistinito pisao da su Britanci potpisali sporazum sa starosedelačkim plemenima koji u zamenu za nezavisnost navodno skalpiraju na stotine i stotine američke dece. Time je uspeo da Evropu okrene protiv Velike Britanije i istovremeno američkim doseljenicima usadi mržnju prema crvenokošcima. Mark Tven je jednom napisao vest o bogobojažljivom sugrađaninu koji je ubio svoju porodicu, sebi presekao grkljan i potom na konju jahao još nekoliko sati. Sve novine su prenele ovu očigledno izmišljenu vest. Tven je namerno bio skliznuo u grotesku kako bi ispitao umeju li mediji da razlikuju zanimljivo od neverovatnog. Odgovor je još dugo bio odrečan - što je koju deceniju kasnije potvrdio i DŽozef Pulicer, po kome američka nagrada za najveće doprinose u novinarstvu nosi ime. Laktajući se s konkurencijom, objavljivao je izmišljene reportaže iz Kube u vreme kada se ostrvski narod borio za nezavisnost. Špance je predstavljao kao krvoločne, sadističke silovatelje, pripremajući svoje sunarodnike na neophodnost intervencije, a neslavni vrhunac zabeležio je kada je špansku flotu optužio za potapanje jednog američkog broda. Iako se dotični incident nikada nije desio, bio je iskorišćen kao jedan od povoda za Špansko-američki rat 1898. godine. Slično je bilo i na drugoj strani Atlantika. Jedan britanski tabloid dugo je kuburio s tiražom, a onda je sredinom 19. veka objavio intervju s nepostojećim pronalazačem koji je svemoćnim teleskopom otkrio piramide, jednoroge i dvonožne dabrove na Mesecu. Da, dvonožne dabrove. Tada je otprilike ovaj list i počeo da biva profitabilan. Reč je o Sanu. Moglo bi se, dakle, reći da su današnje neistinite vesti čak i prečišćena, odgovorna verzija izveštavanja kakvo je postojalo do stvaranja mas-medija, a naročito interneta. Informaciona revolucija veća od Gutembergove štamparije je istovremeno omogućila i celodnevno praćenje vesti, ali i proveru njihove istinitosti. Pola dana je bilo potrebno da ceo svet poveruje da je Kim DŽong-un svog teču servirao izgladnelim psima za večeru, a pola da se dokaže da to nije bio slučaj (mada ga jeste ubio). Iako deluje kontraintuitivno, upravo je neograničen protok informacija najveći zamislivi branilac njihovog integriteta. Nije uvek bilo tako. Prostoriju za pres-konferencije u Beloj kući nazvali su još za vreme Kenedija spin-room zbog činjenice da bi izveštači ušli s pitanjima, a izašli s odgovorima na pitanja koja uopšte nisu postavili. U spinu, međutim, najčešće postoji bar zrnce istine, makar i potpuno istrgnuto iz konteksta i prikazano u sasvim drugačijem svetlu. Neistinite vesti su blizak rođak spina, ali daleko opasniji; jer, dok je spin moguće zauzdati, pa i predvideti, lažne vesti nije. Mesto njihovog nastanka valja potražiti u današnjoj potrebi medija da se bude prvi, a ne da se bude u pravu, potom u činjenici da su društvene mreže postale najefikasniji prenosnik vesti, a katkad i njihovo izvorište, i, naposletku, u tome da je jedinstven narativ na određenu temu danas susretljiv samo u autorskim člancima i ekspertskim analizama. Više se dele i čitaju stavovi koji su primamljiviji i emocionalno potentniji od dosadnih, proverljivih razlaganja, što pak, za posledicu ima rastuće nepoverenje građana prema društvenom konsenzusu o društvenim problemima. Društvo, rečju, odustaje od sebe i odlučuje se za izmaštani narativ o stvarnosti umesto za samu stvarnost. Istina u tom kolopletu postane tek jedno od brojnih „političkih gledišta“. Govoriti istinu otuda se katkad tumači kao pristrasnost, a obrušavanje na neistinite vesti kao direktan okršaj protiv neistomišljenika. Međutim, istina će uvek biti jedna, jedinstvena, podložna tumačenju, a danas je ranjivija no ikad. Uzgred, vest o nacionalnoj histeriji zbog Velsove radio-drame? Izmislile su je novine, uplašene za svoju budućnost zbog pojave radija kao novog medija.