Opasne opsesije

Poslednjih sedmica američki predsednik Donald Tramp i njegovi savetnici priključili su se Saudijskoj Arabiji u optužbama na račun Irana da predstavlja epicentar terorizma na Bliskom istoku. Američki Kongres je, pak, Iranu uveo dodatne sankcije. Ali karikaturalno predstavljanje Irana kao „vrha koplja“ globalnog terorizma - kako se izrazio saudijski kralj Salman - ne samo da je pogrešno, nego i izuzetno opasno, jer bi moglo da vodi još jednom bliskoistočnom ratu. Zapravo, čini se da je upravo to cilj nekih usijanih američkih glava, uprkos očiglednoj činjenici da u borbi protiv Islamske države Iran stoji na istoj strani na kojoj su i SAD. A tu je i činjenica da je Iran, za razliku od svojih regionalnih rivala, funkcionalna demokratija. Ironično, eskalacija američke i saudijske retorike usledila je samo dva dana posle predsedničkih izbora u Iranu, na kojima su umerene snage predvođene predsednikom Hasanom Ruhanijem porazile tvrdu struju. Možda je za Trampa njegova prosaudijska, antiiranska pozicija samo još jedna poslovna prilika. Blistao je od zadovoljstva zbog odluke Saudijske Arabije da sa SAD sklopi ugovor o kupovini američkog naoružanja vredan 110 milijardi dolara, opisujući sporazum kao izvor novih radnih mesta u SAD, kao da je razbuktavanje ratova jedini preduslov da američki radnici dobiju neki isplativ posao. Ko zna kakvi će se tek privatni dilovi Trampa i njegove familije izroditi iz njegovog srdačnog prihvatanja saudijske ratobornosti. Bombastična retorika Trampove administracije kad je Iran u pitanju je, u izvesnom smislu, nešto što se i moglo očekivati. Američka spoljna politika puna je apsurdnih, tragičnih i izuzetno destruktivnih ratova po svetu koji nisu poslužili ničemu drugom osim da slede zablude zvanične propagande. Na kraju krajeva, kako drugačije objasniti američka beskorisna i preskupa angažovanja u Vijetnamu, Avganistanu, Iraku, Siriji, Libiji, Jemenu i mnogim drugim konfliktima? Američko antiiransko raspoloženje datira iz vremena Islamske revolucije 1979. Za američku javnost, 444 dana zatočeništva osoblja američke ambasade u Teheranu, koju su zauzeli radikalni iranski studenti, predstavljalo je psihološki šok koji još nije zalečen. Talačka drama dominirala je američkim medijima od početka do kraja, i za rezultat imala neku vrstu zajedničkog posttraumatskog stresa sličnog kolektivnoj traumi izazvanoj napadima 11. septembra jedan naraštaj kasnije. Za većinu Amerikanaca, i tada i sada, talačka kriza - kao i sama Islamska revolucija - predstavljala je grom iz vedrog neba. Malo je Amerikanaca svesno toga da je Islamska revolucija usledila četvrt veka nakon što je u zaveri CIA i britanske obaveštajne službe MI6 1953. svrgnuta iranska demokratski izabrana vlada, i umesto nje instalirana policijska država s šahom na čelu zemlje, a sve da bi se očuvala angloamerička kontrola nad iranskom naftom, monopol koji je bio ugrožen namerama iranske vlade da nacionalizuje naftnu industriju. Kao što većina Amerikanaca ne zna ni da je talačkoj krizi prethodila nepromišljena odluka da se svrgnuti šah primi u SAD zarad lečenja, što su mnogi Iranci doživeli kao pretnju revoluciji. Tokom Reganove administracije, SAD su podržavale Irak u njegovom agresorskom ratu protiv Irana, uključujući i iračku upotrebu hemijskog oružja. Kada je rat 1988. konačno okončan, SAD su Iranu uvele finansijske i trgovinske sankcije koje su na snazi i dan-danas. Od 1953. naovamo, SAD su se tome da Iran samostalno vodi svoje poslove i ekonomski se razvija suprotstavljale tajnim operacijama, podrškom autoritativnoj šahovoj vladavini od 1953. do 1979, vojnom podrškom iranskim neprijateljima, te višedecenijskim sankcijama. Još jedan razlog za antiiransko raspoloženje u SAD jeste iranska podrška Hezbolahu i Hamasu, militantnim grupama koje se suprotstavljaju Izraelu. I ovde je važno razumeti istorijski kontekst. Izrael je 1982. izveo invaziju na Liban s ciljem da slomi militantne palestinske grupe koje su tamo operisale. Iranski odgovor na taj rat i pokolje muslimana koje su omogućile izraelske okupacione snage bio je podrška formiranju Hezbolaha, šiitske radikalne grupe koja se protivila okupaciji južnog Libana. Do vremena izraelskog povlačenja iz Libana 2000, gotovo 20 godina docnije, Hezbolah je izrastao u moćnu vojnu, političku i socijalnu snagu u Libanu, da bi i danas predstavljao trn u oku Izraela. Iran podržava i Hamas, radikalnu sunitsku grupu koja odbacuje pravo Izraela na postojanje. Nakon decenija izraelske okupacije palestinskih teritorija zauzetih u Šestodnevnom ratu 1967, a s mirovnim pregovorima u ćorsokaku, Hamas je na izborima za palestinski parlament 2006. porazio Fatah, političko krilo Palestinske oslobodilačke organizacije. Umesto da uđu u dijalog sa Hamasom, SAD i Izrael su rešili da ga unište, uključujući i brutalni rat u Gazi 2014, koji je za posledice imao masivne palestinske žrtve, neizmernu patnju i štetu koja se merila milijardama dolara - ali koji, predvidljivo, nije doveo ni do kakvog političkog proboja. Izrael i iranski nuklearni program vidi kao egzistencijalnu pretnju. Tvrda struja u Izraelu stalno iznova nastoji da uveri SAD da napadnu iranska nuklearna postrojenja, ili barem dopuste Izraelu da on to učini. Srećom, predsednik Barak Obama se odupro tim pritiscima i umesto toga ispregovarao sporazum Irana i pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN (plus Nemačke), kojim je na deceniju ili duže blokiran iranski put do sticanja nuklearnog naoružanja, te stvoren prostor za dodatne mere građenja poverenja na obe strane. Pa ipak, Tramp i Saudijci su izgleda rešili da unište izglede za normalizaciju odnosa stvorene ovim važnim i obećavajućim sporazumom. Strane sile postupaju izuzetno glupo dopuštajući sebi da budu izmanipulisane tako da zauzimaju strane u nacionalnim ili sektaškim konfliktima koji se mogu rešiti jedino kompromisom. Izraelsko-palestinski konflikt, nadmetanje između Saudijske Arabije i Irana, odnosi sunita i šiita - u svim ovim slučajevima potrebno je da obe strane prilagode svoje pozicije. Ali svaka od strana u ovim konfliktima živi u iluziji da je moguće ostvariti totalnu pobedu, bez potrebe da se prave kompromisi, samo kad bi se Amerika (ili neka druga velika sila) stavila na njenu stranu i povela rat u njeno ime. Tokom prošlog stoleća, Britanija, Francuska, SAD i Rusija su sve povlačile pogrešne poteze u bliskoistočnoj igri moći. Svaka od njih proćerdala je ljudske živote, novac i prestiž. (Štaviše, Sovjetski Savez je teško, možda i fatalno ranjen upravo ratom u Avganistanu.) Više nego ikad ranije, potrebna nam je era diplomatije u kojoj će naglasak biti na kompromisu, a ne na još jednoj rundi demonizacije protivnika i trci u naoružanju koja se vrlo lako može izvrgnuti u opštu katastrofu.