Recikliranje remek-dela

Klasika - to su one knjige koje svi hvale, a niko ne čita – duhovita je opaska pripisana klasiku Marku Tvenu. Domaći čitalac mogao bi da razmisli o njoj svaki put kada uđe u knjižaru: na policama je sve više ponovljenih izdanja najčuvenijih naslova svetske književnosti. Kako objasniti takav talas? „Mislim da je trend većeg štampanja klasika, ako uopšte ima takvog trenda, dobrim delom zato što izdavač ne mora da plati ni autoru ni prevodiocu, jer to su najčešće dela davno napisana i prevedena, što značajno smanjuje proizvodnu cenu“, kaže za NIN Flavio Rigonat, urednik LOM-a. On smatra da sistem tera izdavača da objavljuje što više i da je onda baš zgodno odštampati neko takvo izdanje. „To je takozvana reciklaža.“ Bez sumnje, slaže se da su remek-dela uvek potrebna. „Podrazumeva se da su to najbolje knjige napisane u svom vremenu; često su u školskoj lektiri.“ Od početka 2017, više izdavača pružilo nam je priliku da kupimo desetak novih izdanja proze Ive Andrića. Isto toliko Dostojevskog... Ipak, sa sumnjom treba prići fenomenu. Zar se Kamijev Stranac ne objavljuje gotovo svake godine? Prošlog leta, pred nama su se ponovo našli i Uliks i Portret umetnika u mladosti. Svake godine po nekoliko Šekspirovih drama. Gojko Božović, urednik Arhipelaga, primećuje da su se dugo vremena klasici retko štampali u evropskom izdavaštvu. Toliko retko da su u pojedinim zemljama novi čitaoci teško mogli da dođu do primeraka potrebnih za školsku lektiru. Razlog je, po njegovim rečima, jednostavan: „Logika marketinga svuda je nametnula kriterijum apsolutne novine. Najviše šanse na tržištu imale su nove knjige savremenih autora koji su deo javnog života, koji daju intervjue, učestvuju u događajima.“ Božović primećuje da u poslednje vreme postoji pomenuti trend, kako kod nas, tako i u Evropi. „Pošto ih godinama nije bilo, stvorila se potreba za njima. Najpre su objavljivani ekranizovani romani velikih svetskih pisaca. Onda su velike godišnjice postale pokretač trenutne posvećenosti i postepeno se stvorilo veće interesovanje za klasična dela.“ Nini Gugleti čini se da je klasika, kao uostalom i celokupna književnost, „doživela određeni preporod u poslednjoj dekadi, kako se izdavačka delatnost konačno počela oporavljati od kraha velikih državnih izdavača.“ Urednica Areté-a kaže da u knjižarama sada nalazimo reizdanja koja nismo videli decenijama, a za koja imamo da zahvalimo nezavisnim kućama. Rad na starim rukopisama, po njenim rečima, interesantan je posao i izazov za prevodioce. „Revidiranje ili ponovno prevođenje dela klasične književnosti će, više ili manje, promeniti prozu koju smo čitali pre nekoliko decenija.“ Remek-dela pamtimo i po određenim prevodima. Kroz njih prolazimo kao po utabanoj stazi i teško se privikavamo ukoliko kroz istu priču kasnije idemo drugačijim putem. Ne mora biti reč samo o literaturi. I danas se najbolji stari filmovi pamte po naslovima Koste i Nade Carine... Drugačije je čitati Alana Forda bez jezičkih igara Nenada Briksija koji je stvorio svakodnevni rečnik za celu generaciju. „Sad je tren velikih odluka! Bolje živjeti sto godina kao milijunaš, nego sedam dana u bijedi!“ Flavio Rigonat primećuje da se u toj „reciklaži“ često samo preštampavaju stari prevodi, bez ikakve lekture ili redakture, jer je tako najlakše. Često su to knjige velikog obima i zahtevaju mnogo rada, pa i troškova. „Kada ih objavljujem, radim to isključivo zato što je to neka od mojih omiljenih knjiga, od onih stotinak koje sam sačuvao u mladosti, jer uvek mogu ponovo da ih čitam i uvek u njima otkrijem nešto novo.“ Ne može da objavi klasično delo ako se postojeći prevod temeljno ne uskladi sa originalom, što je redaktura. To je uvek veliki posao? „Radeći na tekstovima romana Crveno i crno, Sentimentalno vaspitanje i nedavno Parmski kartuzijanski manastir, morao sam pažljivo da ih pročitam bar pet puta, jer radim i prelom. Svi imaju po 500 stranica. Često poredim delove s originalom. Ukoliko to ne može da se reši redakturom (ako je dobar, običnom lekturom), radim novi. Ili sam, ili platim prevodioca.“ Naravno, prevodi Flavija Rigonata svrstali su se u red onih koji se pamte. U međuvremenu, Selindžer, Fante i još neki pisci čiju je prozu približio domaćim čitaocima, postali su moderni klasici. „Nisam baš počeo od `klasičnih klasika`, nego sa Bukovskim i Krambom, koji nisu za mene to bili, a sada – možda čak i jesu.“ Težak posao. Kako, na primer, drugačije sročiti početak Stranca („Majka mi je danas umrla“) ili kraj Floberovog Sentimentalnog vaspitanja, prepun igara uzvičnicima i upitnicima („To je najbolje što smo imali u životu! reče Frederik. Da, možda? To je najbolje što smo imali u životu! reče Delorije“). Takođe, da li čitalac ponekad čezne za starim pogovorima? Voja Čolanović o DŽejmsovom Okretaju zavrtnja ili Gustav Krklec o Rotovoj Legendi o svetom pijancu... Gojko Božović smatra da stare prevode svakako treba koristiti kada su dobri ili kada nemamo mogućnost da u ovoj generaciji stvorimo bolje. „Nisam pristalica da se po svaku cenu stvaraju novi, a sasvim je loš običaj da klasike rade prevodioci kojima je to jedan od prvih poslova.“ Istinski je izazov obezbediti kvalitetan nov prevod za takvo delo. „Šteta je za našu kulturu što to ne uspevamo tako često.“ Zadovoljan je što je u Arhipelagu objavio roman Jozefa Rota Kapucinska grobnica, u prevodu Drinke Gojković, ili sabrane pesme DŽejmsa DŽojsa, u prevodu Bojana Belića. Misli da su inače izvrsno prevedeni Rable, Flober, Dostojevski, Tomas Man. Areté se trudi da sarađuje s prevodiocima koji su spremni da se upuste u komplikovan i zahtevan posao. Skreću pažnju na nova izdanja Virdžinije Vulf i Skota Ficdžeralda kojima mogu da se pohvale. Šta je klasik - zapitao se T. S. Eliot još 1944, pominjući tokom svog predavanja delo Vodič za klasike u kome ćete pronaći i odgovor na pitanje na koji način izabrati pobednika na derbiju. Nazvati delo tim imenom, služeći se klasično-romantičarskim terminima, kako napominje, može da označava ili najveću pohvalu ili najprezriviju zloupotrebu. Usredsređujemo se na ključnu reč čije značenje slavni pesnik i esejista neprekidno produbljuje. Zrelost jezika, društva, duha, ponašanja, manira... Razlikuje univerzalnog (kakav je Vergilije) i klasika u odnosu na literaturu sopstvenog jezika. Dok se sećamo fragmenata starog eseja, DŽejson Horovic, novinar NJujork tajmsa, podiže nekakvu fotografiju na Tviter. Izabrao je da odgleda film Tango i Keš, buddy-policijsku jurnjavu iz 1989, u kojoj se Stalone i Kurt Rasel (u kaubojkama) tuširaju, motaju, tuku i pucaju, primećujući da je film u modernoj videoteci svrstan pod žanrom Classics. Komentar? Huh! Ko su moderni klasici? Izdavačka kuća Pingvin ima ediciju s tim imenom. U njoj nalazimo i Orvela, čija se 1984 vratila na vrhove bestseler-lista posle poslednjih izbora u Americi, ali i naše savremenike poput DŽona Berdžera, Danila Kiša, Milovana Đilasa. Nina Gugleta ističe da je zbog nedovoljne književno-istorijske distance teško o tome govoriti. Ipak, čini joj se da se knjige takvih književnika mogu pronaći kroz njihovu prisutnost na sceni, kao i kroz njihov kontinuirani kvalitetni rad. „Za mene su to oni pisci koji su došli posle Andrića i Crnjanskog“, odgovara Gojko Božović. „U prozi su to, pre svih, Danilo Kiš, Borislav Pekić ili Aleksandar Tišma, u poeziji Vasko Popa, Stevan Raičković, Ivan V. Lalić, Jovan Hristić ili Novica Tadić.“ Flavio Rigonat objašnjava za naš magazin da je domaćih „modernih klasika“ mnogo, valjda sve što je napisano u poslednjih sedamdeset godina. „Meni su na prvom mestu Kad su cvetale tikve Dragoslava Mihailovića.“ Ističe da je poneki od takvih romana štampao u LOM-u. Priče o zanatima i Ulogu moje porodice u svetskoj revoluciji Bore Ćosića... Otvaranje lutke Bosiljke Pušić; dela Pada Avala i Psi i ostali Biljane Jovanović, Mihailovićevu knjigu Gori Morava. „Objavio sam i svoje omiljene, Lazu Lazarevića, Boru Stankovića i Miloša Crnjanskog, ali se nisam ovajdio. Valjda mladi misle da je to nešto zastarelo, a to je modernije, svežije i fascinantnije od devedeset devet procenata onoga što se danas objavljuje.“