Etika u kandžama surovosti

Vest o autističnom dečaku koga nisu pustili u avion zato što je plakao ne može, tačnije ne sme da zastari. Da li su pravilnici Er Srbije „stariji“ od Ustava, koji ne dozvoljava diskriminaciju, odlučiće sud, ali ćemo mi kao narod ostati surovi i primitivni ako se pod hitno nešto ne preduzme. Detalji slučaja su poznati: sina istoričara Čedomira Antića uznemirila je vrućina i gužva na beogradskom aerodromu, dečak se rasplakao, što je uznemirilo osoblje. Obavešteni da boluje od autizma, „priveli“ su dete da ga pregleda vazduhoplovni lekar koji mu je „prepisao“ lekove za smirenje. Ne zbog njegovog dobra, budući da se za ovim poseže u mnogo drastičnijim situacijama nego što je let od 40 minuta, već zbog „dobra“ ostalih putnika koji su se pobunili. Otac je obećao da će se, zbog interesa sve dece sa autizmom, suditi do poslednjeg dinara sa Er Srbijom, kojem je za pravo dao i Direktorat za civilno vazduhoplovstvo. Jedan od aduta jeste što je dečak već leteo na dužim linijama, sa drugim kompanijama. Neka od avio-preduzeća imaju posebne mere podrške osobama sa ovakvim poremećajem. Da li će uz Er Srbiju stati oni koji su insistirali da mali Vid ne putuje, i oni što su mu na društvenim mrežama preporučili da „ide vozom, gde može da se uvede i koza koja bleji“, zavisi od toga da li će im to biti komforno. Nama ostaje ogromno nepoznavanje bolesti i još veće etičko pitanje. Da li smo podjednako osetljivi na sve raširenije porodično, vršnjačko i sva druga nasilja? Ili nas se ništa ne tiče dok se ne dogodi u našoj avliji? Kako bi deca (i odrasli) sa autizmom bili vidljiviji, a muke njihovih bližnjih manje, potrebno je sprovesti dosledne kampanje. Šta da se radi da mi postanemo empatičniji? Možda je dovoljno da pripreti „otac nacije“, koji se ovom prilikom nije oglasio.