Čiča Tomina koliba i druge vile

Nema veće sreće i radosti nego kada Dragica i ja uzmemo unuke, pa odemo u Bajčetinu. Da me politika nije povukla, ne bih napuštao Kragujevac. Tamo su mi grobovi, sećanja, ali i kutak za porodične radosti. Ovim rečima je 3. januara 2011. godine za dnevni list Pres tadašnji lider Srpske napredne stranke (SNS) Tomislav Nikolić govorio o Bajčetini kao svom idealnom mestu za život. U međuvremenu je, izgleda, promenio mišljenje. Sada već bivši predsednik Republike lakše se iselio sa Andrićevog venca, nego iz vile od 800 kvadrata u Užičkoj 23, gde se nalazi predsednička rezidencija. U vreme kada je Aleksandar Vučić objavio kandidaturtu za predsednika Srbije spekulisalo se da je jedan od uslova za Nikolićevo odustajanje od namere da se kandiduje bio i ostanak u vili u Užičkoj ulici. Da li zbog te političke trgovine ili iz nekih drugih razloga, tek Dragica i Tomislav Nikolić još su na istoj adresi. Postoji, međutim, proceduralni problem da ova nekretnina postane njihovo trajno prebivalište. Vlada Srbije je, naime, još 4. jula 2014. godine donela Uredbu o nepokretnostima za reprezentativne potrebe, koju je potpisao tadašnji premijer Aleksandar Vučić. U članu 4. vila u Užičkoj ulici broj 23 određuje se kao „rezidencija predsednika Republike“. To praktično znači da je stanarsko pravo Tomislava Nikolića isteklo istovremeno sa istekom njegovog predsedničkog mandata. On se u ovu vilu uselio u avgustu 2012. godine, a još nije potvrđeno da li će se pet godina kasnije, u avgustu 2017. iz nje iseliti. Jedino što je jasno je da se aktuelni predsednik Aleksandar Vučić u vilu u Užičkoj 23 neće useljavati. Tako je bar novinarima u nekoliko navrata rečeno u njegovom kabinetu. Suština je u tome da useljenje u predsedničku rezidenciju ne bi trebalo da bude stvar nečije volje, predmet političke trgovine ili prilika za prikupljanje jeftinih poena. Nije to samo pitanje praktičnosti ovakvih objekata, u kojima se radni kabinet šefa države nalazi na istom mestu gde i rezidencijalni deo. Svuda u svetu predsednici žive u rezidencijalnim objektima, pre svega zbog razloga bezbednosne prirode. Takvi objekti su već maksimalno obezbeđeni, što je u stvari prioritet naspram ličnog izbora pojedinca, u ovom slučaju predsednika Vučića. To bi bilo isto kao da je Barak Obama, nakon što mu je istekao predsednički mandat odbio da se iseli iz Bele kuće, rezidencijalnog objekta američkog predsednika na Pensilvanija aveniji u Vašingtonu. U našem slučaju nije Tomislav Nikolić jedini koji ne poštuje Uredbu o nepokretnostima za reprezentativne potrebe. Istim dokumentom u članu 4. stav 2. predviđeno je da se vila u Tolstojevoj ulici 2a „određuje za rezidenciju predsednika Vlade“. Što znači da je na ovoj adresi trebalo da bude i prebivalište doskorašnjeg premijera. Prema pisanju ovdašnjih tabloida, Vučić je i to u nekoliko navrata odbio. Vila Bokeljka bila je njegova radna rezidencija. Nakon izbora Tereze Mej u Britaniji, svetski mediji objavili su slike iseljenja dotadašnjeg premijera Dejvida Kamerona sa suprugom i dvoje dece iz rezidencije u Dauning stritu broj 10. U Srbiji, međutim, to nije praksa. Kao što nismo videli Borisa Tadića kako se sa porodicom iseljava iz rezidencije na Dedinju, tako nismo videli ni Aleksandra Vučića da se u nju useljava. Niti ćemo, po svemu sudeći, videti premijerku Anu Brnabić kako sa koferima ulazi u vilu Bokeljka u Tolstojevoj ulici 2a. Aktuelni predsednik Vučić i dalje je koristi kao svoju radnu rezidenciju. Nisu Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić jedini primeri koji pokazuju da je u Srbiji useljenje u rezidencijalne objekte prepušteno ličnom izboru državnih funkcionera. Tako je Boris Tadić, u vreme dok je bio predsednik države, osam godina živeo u vili u Lackovićevoj ulici. Svojevremeno je i premijer Zoran Đinđić odbijao da se sa Studentskog trga preseli na Dedinje. Ipak, u Užičku ulicu broj 40 preselio se 2002. godine, nakon što je MUP nekoliko meseci insistirao na preseljenju „iz bezbednosnih razloga“. Ovaj objekat je mnogo pogodniji za obezbeđivanje, insistiralo se u to vreme u saopštenjima MUP-a na razlozima bezbednosne pripode. S pravom, ispostavilo se godinu dana kasnije. Kako može da se vidi u katastru, ova vila je danas privatna svojina Ružice Đinđić. Sve i da bračni par Nikolić ne želi da se preseli u Bajčetinu, po zakonu bi mogao da ostane na Dedinju jedino ako bi se zvanično obratili preduzeću za iznajmljivanje nepokretnosti u državnom vlasništvu - Dipos. Ali bi u tom slučaju bivši predsednik mogao da rentira samo neku od vila kojom ova kompanija upravlja. A takvih je iz godine u godinu sve manje. Samo u toku prošle godine iz Diposovog fonda izuzete su ukupno 144 nepokretnosti, potvrđeno je NIN-u u Republičkoj direkciji za imovinu. To je učinjeno tajnim zaključcima Vlade od 3. i 29. novembra 2016. godine. Kako za NIN ističu u Direkciji, šest objekata već je prodato. To je, ističu, učinjeno na osnovu odluke Vlade u postupku javnog oglašavanja. Svih šest vila nalaze se na luksuznoj lokaciji u ulici Beogradskog bataljona. Od zvučnih imena, jedino je stric Novaka Đokovića - Goran Đoković - pazario jednu od ovih nekretnina. Zbog Zakona o zaštiti podataka o ličnosti NIN neće objaviti tačnu adresu na kojoj se vila nalazi, iako je ona poznata redakciji. Prema našim saznanjima, kupci pet preostalih vila su Jelena Teodorović (čije vlasništvo je jedino javno dostupno u katastru nepokretnosti), zatim Mladen Vuković, Milan Vlatković, Zorica Kovač i Ivana Petrović. Zajedničko za sve njih, izuzev strica čuvenog tenisera, jeste da su njihova imena potpuno nepoznata široj javnosti. U svakom slučaju za kupovinu ovih luksuznih zdanja svako od njih iskeširao je više od 310.000 evra. Po najvećoj ceni od 409.000 evra prodat je objekat u Beogradskog bataljona broj 119, što znači da je kvadrat na ovoj luksuznoj lokaciji plaćen nešto malo više od 2.000 evra. Predsednička karijera Tomislava Nikolića u velikoj meri je određena sudbinama ovih luksuznih vila u državnom vlasništvu. Jer, iako su bivšem predsedniku kritičari zamerali da nije iskoristio svoja zakonska i ustavna ovlašćenja i da nijedan zakon nije odbio da potpiše, to zapravo nije tačno. Tomislav Nikolić je parlamentu na ponovno usvajanje vratio jedan propis koji se upravo tiče sudbine luksuznih državnih vila. Reč je o Zakonu o prodaji nepokretnosti u državnom vlasništu, koju je u leto 2015. godine Nikolić odbio da potpiše uz obrazloženje da je neustavan. Tim predlogom zakona koji je napisalo Ministarstvo finansija predviđena je bila prodaja luksuznih vila i stanova, kojima je upravljao Dipos. Međutim, ono što je za Nikolića bilo sporno je da je ovaj propis predviđao da aktuelni zakupci mogu da postanu vlasnici ovih luksuznih zdanja po cenama nižim od tržišne. Osim što je tog leta otvoreno pitanje o tinjajućem sukobu na relaciji Nikolić - Vučić, javnost je interesovalo i ko su Diposovi podstanari za koje je ovaj zakon „skrojen“. Iako je sporni propis povučen iz skupštinske procedure, interesovanje javnosti nije jenjavalo. Ono što je celu priču učinilo posebno atraktivnom je što je, posle izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije, potvrđeno da su u to vreme među zakupcima državnih vila bila oba kuma tadašnjeg premijera Aleksanda Vučića: Goran Veselinović i Nikola Petrović. Advokatska kancelarija Veselinović, čiji je vlasnik Nevena Veselinović, supruga Gorana Veselinovića, iznajmljivala je objekat u Ulici Sime Lozanića, dok je Nikola Petrović, tadašnji direktor EMS-a rentirao vilu u Ulici Beogradskog bataljona. Ni jedan ni drugi nisu kupili nekretnine koje su iznajmljivali. Nikola Petrović je u više navrata javno negirao je da je uopšte nameravao da pazari neku od Diposovih vila, a advokatska kancelarija Veselinović je svoje sedište prebacila na drugu adresu. Javnost je tog leta, međutim, saznala da država neracionalno upravlja svojom svojinom, da se precizno ne zna ni šta ima od imovine, kao i da je veliki broj vila u poslednjih nekoliko decenija „ispario“ iz Diposovog fonda. Zanimljivo je da je opozicija tog leta bila prilično pacifikovana i da se na ovu temu vrlo retko oglašavala. Odgovor za to bio je vrlo jednostavan – pojedinci bliski svim strukturama vlasti od devedesetih naovamo bili su zakupci ovih državnih vila. Nakon što je Tomislav Nikolić u leto 2015. godine osujetio pokušaj prodaje ovih državnih nepokretnosti, članom 153. Predloga zakona o stanovanju bilo je omogućeno da državni funkcioneri otkupe ove vile i stanove i to na 20 godina bez kamate. U spornom zakonskom rešenju pisalo je da „pravo na kupovinu stana u javnoj svojini koji se koristi po osnovu ugovora o zakupu na određeno vreme ima zakupac tog stana koji ga koristi na osnovu pravosnažne odluke o dodeli stana u zakup, koji zakupodavcu podnese zahtev za kupovinu tog stana“. Na pismeni zahtev zakupca stana na određeno vreme zakupodavac će omogućiti kupovinu stana u javnoj svojini po kupoprodajnoj ceni u skladu sa ovim zakonom, pisalo je u članu 153. „Kupoprodajna cena stana određuje se u visini tržišne vrednosti stana koju utvrđuje jedinica lokalne samouprave, na način kako se utvrđuje vrednost nepokretnosti u postupku utvrđivanja poreza na imovinu nepokretnosti, u smislu zakona kojim se određuje porez na imovinu”, preciziralo se ovim propisom. Tada je, međutim, reagovala ministarka građevinarstva, infrastrukture i saobraćaja Zorana Mihajlović, koja je na sednici Vlade početkom decembra 2016. godine insistirala na brisanju spornog člana zakona. Iz kabineta potpredsednice vlade tada je potvrđeno da je Zorana Mihajlović sprečila prodaju ovih nekretnina po Zakonu o stanovanju. Međutim, ono što je prećutano je da je na dve sednice Vlade u novembru, sa dva tajna zaključka to omogućeno. Izuzimanjem 144 objekta iz Diposovog fonda napravljen je prvi korak ka njihovoj prodaji. Šta je epilog ove priče o prodaji i korišćenju državnih vila koju ćemo, po svemu sudeći, gledati u nastavcima? Dedinjske katastarske parcele najprecizniji su udžbenici savremene srpske političke istorije. U njima kao da su zapisane sve političke trgovine od devedesetih naovamo i na njih nije bila imuna nijedna vlast. Suštinski, one su plen različitih političkih garnitura, a formalno vlasništvo građana Srbije. Država, tačnije Direkcija za imovinu, i dalje je vlasnik više od 400 nekretnina kojima upravlja Dipos. Ali se, posle dva tajna zaključka, poslovi Direkcije sada značajno prepliću sa zaduženjima Diposa. Obe ustanove sada imaju isti zadatak - da upravljaju državnim kućama i stanovima. I da što više detalja o tome sačuvaju od očiju radoznale javnosti.