Kadija te tuži predsednik ti sudi

Pre dva meseca u zatvorskoj bolnici umro je Milan Nikolić, koji je krajem 2016. brzopotezno uhapšen i po nalogu tužilaštva hospitalizovan, jer je komšiji poslao SMS poruku, u kojoj je izrazio neslaganje sa aktuelnom politikom. Tužilaštvo, posebno ono za visoki tehnološki kriminal, nije bilo lenjo ni u ostalim slučajevima kada se na nečijoj fejsbuk-stranici pojavljivala kritička misao o Vučiću i njegovim prijateljima, ali tu je na volšeban način prestajalo interesovanje dokle sme da ide sloboda govora. I dok se i te kako znalo da novinar Tomislav Lovreković ne sme preko Jutjuba da obožavaoce premijera nazove „kultom pomahnitalog i poremećenog čoveka“ i da se za to hapsi iste večeri, nekako je propušteno da se isti aršin primeni prema onima koji su Vuka Jeremića prozvali zbog muslimanskog porekla iako se radi o diskriminiciji koju Ustav najstrože zabranjuje. Ne samo da nije bilo vesti o hapšenjima onih koji su slali pretnje i uvrede preko društvenih mreža, nego ne znamo ni da li su se nadležni organi uopšte interesovali za zvanično saopštenje Milenka Jovanova na sajtu SNS-a, u kom je uporedio Jeremića sa Enverom Hodžom pripisujući mu „istu mržnju prema Srbima“. Naravno, istraga se ne može voditi protiv Jeremića da bi se utvrdilo njegovo nacionalno poreklo (Ustav mu garantuje da je „isti“ koje god da je nacije), ali se može voditi da bi se utvrdilo da li je on ili možda njegova supruga šef narko-mafije u Srbiji, kao što je svojevremeno saopštio SNS. Istraga se, takođe, može voditi i protiv Saše Radulovića, kome je vlast poslednjih godina pripisala toliko krivičnih dela da bi mu u normalnim zemljama - da je stvarno istina ono što govore - sledovale bar tri doživotne robije. Umesto toga SNS u pravilnim intervalima pita Radulovića „koliko su on i njegova žena ukrali para od građana i stavili na račun svojih fantomskih firmi, i koliko su otpustili radnika“, umesto da svoje sumnje i saznanja izlože tužiocu. U takvim situacijama tužilaštvo je dužno da interveniše, kaže za NIN penzionisani sudija Ustavnog suda Zoran Ivošević. „Nije obavezno da neko podnese prijavu, sasvim je dovoljno da u bilo kom mediju vide takvu informaciju i da to razumeju kao podnošenje krivične prijave. Ne mora da postoji ni osnovana sumnja, dovoljno je da postoje samo osnovi sumnje, što je blaža kategorija. Nekada je to kod nas radio istražni sudija, onda smo mi malo izmenili pravni sistem, pa sada to radi tužilac. To je dodatni problem imajući u vidu da je pravosuđe posebni organ vlasti i da je ono i nezavisno i samostalno, a tužilaštvo samo samostalno. Zbog toga nemam nikakve sumnje kada kažem da je javno tužilaštvo podložno htenjima izvršne vlasti, da osluškuje njene želje i da tako postupa. I ako ono ne reaguje na takve izjave, a i te kako reaguje na izjave običnih građana, onda imamo problem jer ne postupa u skladu sa Ustavom po kom su svi građani ravnopravni uvek, pa i pred organima“, objašnjava Ivošević. A kada nam već tužilaštvo šalje poruku da nismo isti, jer nas ne čuvaju ni zakon ni Ustav već oni koji ga sprovode u skladu sa željama i apetitima aktuelne vlasti, onda ti apetiti drastično porastu. I samim tim vlast postane još bahatija, pa bez ikakvih konsekvenci može da optuži bilo kog političkog neistomišljenika čak i da je ubica. Uostalom, kako to izgleda i kako se sprovodi mogli smo veoma slikovito da vidimo nedevno, prilikom devetog redovnog skupštinskog zasedanja kada se poslanik SNS-a Aleksandar Martinović obrušio na Gorana Ćirića iz DS zbog pominjanja napada na novinare tokom inauguracije: „Ono što nam gospodin Ćirić duguje kao odgovor, to je zašto je DS, odnosno zašto je režim DS, u leto 2008. ubio Ranka Panića samo zato što je imao drugačiji politički stav od njih“? A onda je na repliku Ćirića da to nije dostojan dijalog, pojasnio ne građanima već svojoj istomišljenici: „Nadam se da ste primetili, gospođo Gojković, da apsolutno nikoga nisam vređao, nisam čak ni ton povisio. Samo sam pitao zašto su ubili jednog čoveka koji je imao drugačiji politički stav od njih“. Maja Gojković je i te kako shvatila poruku lične prirode, pa je na insistiranje poslanika Balše Božovića da izrekne opomenu zbog takvih kvalifikacija uzvratila: „Koga je tačno nazvao od vas ubicom? Nikoga. Recite mi vi, vi mi pomozite. Vi koleginice (obratila se Aleksandri Jerkov koja joj pojasnila - sve nas - a zatim nastavila). A sve vas? Dokažite da je rekao da ste vi ubica“. Krivični postupak protiv ubice Ranka Panića pokrenut je još 2014. i na optuženičkoj klupi se našao pripadnik niškog odreda Žandarmerije Nikica Ristić. Optuživati bilo koga iz DS za smrt Panića samo zato što su tada bili na vlasti bilo bi isto kao optužiti SNS zato što su pripadnici Žandarmerije prebili braću Aleksandra Vučića i Siniše Malog tokom Parade ponosa. Međutim, kolektivna optužba za ubistvo nije isto što i uperiti prst samo u jednog čoveka i tri godine ga prozivati da je ubica sopstvenog prijatelja, kao što to vlast čini u slučaju Saše Jankovića. Čak je i predsednik svih građana preludirao na temu putanje metka i položaja tela, a njegovi navijači su sebi dozvolili izlive poput „Saša Prangija Janković, izgledni ubica svog najboljeg prijatelja“, iako bi normalna procedura bila da sa svim tim „dokazima“ koje su prikupili odu do prvog tužioca. Ili da ih bar tužilac samoinicijativno pozove i proveri da li samo kleveću i uzbuđuju javnost ili stvarno imaju neka nova saznanja, jer ubistvo ne zastareva. Na pitanje da li se radi o „normalnoj“ proceduri, Sofija Mandić iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku kaže da imamo ozbiljan problem ako predsednik države sada već po pravilu iznosi u medije podatke o tome da je učinjena bilo kakva malverzacija ili krivično delo, a da o tome nije izvestio tužilaštvo. „Za neprijavljivanje krivičnog dela, lažno prijavljivanje i objavljivanje podataka iz istraga – za sve ovo bi Vučić i sam mogao krivično da odgovara. Međutim, on može da bude miran, ne samo zbog toga što je tužilaštvo potpuno slepo na njegovo ponašanje, već i zbog toga što on u potpunosti kontroliše skupštinsku većinu i može biti siguran da ga ova institucija neće lišiti predsedničkog imuniteta. Takođe, problem predstavlja i samo tužilaštvo koje do sada nikada nije pozvalo javne funkcionere da daju obaveštenja o navodno izvršenim krivičnim delima, o kojima su govorili u medijima. Takođe, tužilaštvo ima zakonsku mogućnost da direktno komunicira sa javnošću o pitanjima koja su važna za sve građane, ali se Republička javna tužiteljka, koja je nadređena svim tužilaštvima i tužiocima u zemlji, četiri godine nije obratila javnosti. Sve to omogućava predsedniku Srbije i članovima njegove stranke da bez posledica u javnost iznose koje god podatke požele“, zaključuje Sofija Mandić. To znači da „ubicama“, „lopovima“ i „narkodilerima“ kao jedina mogućnost ostaje privatna tužba za uvredu i lutrija da li će dobiti sudiju koji je već pokorno kleknuo pred režimom ili je sačuvao još malo integriteta. Na pitanje da li je to rešenje, Saša Janković kaže za NIN da su najpodmukliji napadi, koje vlast već godinama preko svojih tabloida plasira prema političkim neistomišljenicima, izraz mnogo dubljeg društvenog i državnog problema nego što je nanošenje štete nečijem privatnom ugledu ili časti, ili čak ugrožavanju njegove ili njene pojedinačne bezbednosti, kako god da se pojedinačne žrtve osećale. „U normalnim demokratskim uslovima politička borba napadom na ličnost je nedopustiva, ali ’kvaka’ je u tome što smo mi prestali da budemo normalno demokratsko društvo. Vraćeni smo u pretpolitičko doba i naš suštinski problem ipak je na nivou ličnosti, a ne politike. Dakle, ne uništava Srbiju to što vlast sprovodi pogrešan politički program, niti je spas u tome da opozicija ponudi bolji, koji će sprovoditi ljudi slični ljudima na vlasti, istim metodama. Ne, naš problem nije politički već ljudski. On proističe iz vrste ličnosti koju Aleksandar Vučić kao magnet privlači i okuplja oko sebe i koji vrše nasilje nad našom kulturom, vladavinom prava, institucijama, nad istorijom, istinom, ličnim i kolektivnim dostojanstvom... U rukama ljudi po kojima je SNS s razlogom prepoznatljiv i najbolji politički manifest će se pretvoriti u govor mržnje, agresiju, klevete, laži – u sukob”, ističe Janković. Nema sumnje da se govor mržnje i agresija već pretvaraju u sukob iako javnim prostorom ne teče krv već optužbe da su svi koji nisu obožavatelji Vučićevog lika kriminalci i da im je mesto u zatvoru. Na taj način se u paketu sa kriminogenom opozicijom našla i novinarska struka, jer je predsednik optužio sva novinarska udruženja i sve koji su pisali i govorili o Savamali da su za to plaćeni. S obzirom na to da se radi o krivičnom delu, novinarska udruženja su tražila od tužioca da ispita Vučićeva saznanja i da, ako se ispostavi da nema dokaze, kazni njega. Na to je Vučić istupio i rekao antologijsku rečenicu: „Ne mora tužilaštvo da me ispituje, sam ću objaviti dokaze“. Ne samo da je time nastavio svoju praksu da kada mu se prohte sam skokne do policije, prikači se na poligraf i ispita samog sebe, iako niko za to nije izdao nalog, već nam je ponudio i novi vid davanja zvaničnog iskaza. „U zemlji u kojoj postoji podela vlasti i u kojoj nosioci javnih funkcija snose odgovornost za svoje postupanje, ne bi bilo moguće da bilo ko, pa makar on bio i predsednik države, izjavi da će sam dostaviti podatke o nečemu o čemu bi trebalo da se vodi istraga“, objašnjava Sofija Mandić. „Predsedniku ili bilo kom drugom funkcioneru ne bi palo na pamet da deli lekcije tužilaštvu o tome koje postupke treba ili sme da vodi, svestan da će za to snositi posledice – političke, pravne ili i jedne i druge“. Nakon ovog samo ostaje nada da će slična pravila uskoro početi da važe i za sve ostale, bar dok se ponovo ne uspostavi pravna država. A do tada će i svaki novinar, ako ga neko od ministara tuži, moći da kaže: „Ma neću da dajem iskaze pred sudijom, sve ću objaviti u našim novinama, a ako treba skoknuću i do Pinka“. A na pitanje kako smo do ovoga stigli i u šta se pretvorila komunikacija sa vlastima, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Vojvodine Nedim Sejdinović kaže: „Iz takvog stava je jasno ne samo kakav odnos ima on ili SNS prema tužilaštvu, već i da namerno ne razgraničavaju grane vlasti i da je kod njih sve to pomešano. To i nije neka novost, ali je novost da to više ne pokušavaju da prikriju, jer su verovatno na osnovu istraživanja ustanovili da građani ne znaju kako funkcioniše demokratski sistem i šta je podela vlasti, ali su skloni autoritarizmu. Tu činjenicu oni koriste i to ne samo sada, već smo imali niz primera u kojima se izvršna vlast pojavljivala u ulozi i tužilaštva i pravosuđa. Slučaj u Staroj Pazovi, kada su na tribini nepoznata lica fizički povredila predstavnike Inicijative mladih za ljudska prava, upravo je primer kaoko se to radi: Vučić i Stefanović su se pojavili u ulozi istražnih organa, sudije i porote i završili slučaj i pre nego što je počeo, a samo se čekalo da tužilaštvo formalno overi ono što su oni ustanovili i odbaci tužbu. To je način da nam svima pošalju jasno poruku, svim građanima i svima nama koje su proglasili za neku vrstu neprijatelja, da oni drže sve konce u svojim rukama i da će svi koji se tome usprotive na razne načine biti kažnjeni, a da pravosuđe neće preduzeti ništa da ih zaštiti“. Dodatni problem predstavlja što u privatnoj državi jednog čoveka sve postaje privatno. Ministarstvo unutrašnnih poslova je to postalo još pre dve godine, kada je svoje resurse, uključujući i državne sekretarke, stavilo na raspolaganje za blaćenje opozicionih lidera. Dokle to ide, nedavno je demonstrirala Biljana Popović Ivković, kada je Jankovića optužila, bez ikakvih dokaza MUP-a - u čije ime je govorila - da je „albanski lobista i izdajnik“. A uz privatizovanje tužilaštva i većim delom sudstva nepodobnim građanima se kao „uteha“ nudi jedino privatna tužba. Radulović je pokušao, ali sudski pozivar dve godine nije uspeo da nađe tadašnjeg premijera Vučića na adresi u Nemanjinoj 11. Možda će sledeći utopista imati više sreće.